Imao sam težak dan
pa sam počeo sa strugotinom
To mi se dopalo
jer nije bilo slično širenju strugotine
Kada meni neko govori Ja
Slikam
Ako govorimo jedno drugom
Ne razumemo se
Otvorim knigu knjiga se zatvori
Listovi se slože listovi su slični
Listovi su isti jedan list
Sto listova dvesta stranica
Praznih sa otisnutim slovima
Knjiga se uprlja ali knjiga
Nije zgodan predmet. Ona je
Puna takvih reči, zapravo, stranice
Jer knjiga je prazna: zgodne
Su reči koje nešto znače (ako sam ne-
Raz-po-ložen) zatim jednog šireg niza
Koji je preko knjige koji je jednostavno
Napušta jer knjiga može ili ne može
Biti Raz-po-ložena. Tako ona se premešta
I ja je prezirem, ona menja moje
Raspoloženje. Knjige su oduvek stare
Zaboravim knjigu. Ili još kada kažem
Uslov za tako nešto: rasparčati je na listove
I svaku stranicu posebno držati da ima
Sa smislom preko sebe svoj početak
I kraj na kvadratu od hartije, sa odsutnom
Stranicom koja je par. Telo hartije deli značenje
I zatvara kvadrat u kvadrat sa obe strane
Ali reči ne odgovaraju jedna drugoj
Na rastojanju drže telo hartije
Ili kad čitam praznu knjigu ja preskačem
stranice bez napora
i uz smeh visoko se vinem, dozvoliću sebi
ovaj put što ne spada u ovaj tekst ali
ne mogu odoleti da ne preskočim i ove redove:
skakač uvis što je laka atletika na
TV, kada skakač preskoči sebe
kao praznu knjigu
Ako, dakle, otvorim knjigu, počinjem
sa prvom stranicom pažljivo, koja je prazna
koja je nematerijalna oblikom, istovetna sledećoj
Ona kao jedna stoji nasuprot svom
beskonačnom umnožavanju, svom telu koje
joj se večito vraća. Tako u ovom svetu
stanice se umnožavaju i knjiga raste
kao hleb
Knjiga je za siromašne. Alegorija
Danas bih pisao o svećnjaku
Koji su doneli naši priajtelji
I koji sam prisvojio
Premda beše namenjen mojim roditeljima.
Taj svećnjak su videli mnogi.
Svećnjak se nalazi u mojoj sobi
Već pet godina. Ja sam se predomišljao
šta bih mogao da dodam, da opišem
Počinjem iz početka tako kao da se može početi
s kraja
To je priča bez svoje knjige
o limaru koji se u snu okliznuo na krovu
kuće, u snu se to ponavljalo mnogo puta
u svim mogućim detaljima koji su oslikavali
mnoštvo sitnih gotovo beznačajnih odstupanja
Događaj se polako praznio, sve je manje
ostajalo neopisanih mogućih mesta pojedinosti
a njegovo telo primalo sve veću snagu
dok najzad nije pokupilo svu krv sa stranica
knjige. I onda događa se ispisao, telo se
zatvorilo tako da mu je bilo moguće
prići (bez opasnosti) a da se ne bude
uvučen u slučajnost
Za to vreme knjiga se polako otvarala
razvijajući stranice u krug sve dok se nije
spojila prva sa poslednjom
O N D A događaj se ispisao
O N D A sa pokretom ruke
O N D A sa nejasnom pomisli
O N D A sa pogledom u prazno
O N D A sve se to u nesvesti vratilo
Ali knjiga je pala u zaborav
padala je prema praznini
(rasla je) podupirući svet (telo)
On se okliznuo u snu na krovu
On je sanjao da se okliznuo na krovu
On je sanjao da se okliznuo u snu na krovu
On se okliznuo na krovu
Slobodan Tišma, Vrt kao To, 1977.
Rodney Smith
