Ako pesnik ima ikakvu obavezu prema društvu, to je da dobro piše. Pošto je u manjini, on nema drugog izbora. Ako tu obavezu ne ispuni, pašće u zaborav. Društvo, s druge strane, nema nikakvih obaveza prema pesniku, napisao je Josif Brodski, jedan od najvećih pesnika i esejista Rusije u dvadesetom veku.
Nedavno je izdavačka kuća "Rusika" počela sa poduhvatom – objavljivanjem Sabranih dela Josifa Brodskog. Izašao je prvi tom, njegova poslednja knjiga objavljena za života, "Tuga i razum". Ova knjiga eseja objavljena je nekoliko nedelja pre pesnikove smrti, no on je, ipak, uspeo da u nju unese završne ispravke. Brodski je Nobelovu nagradu za književnost dobio 1987. i prilikom dodeljivanja, rekao: "Ako umetnost i uči nečemu (i samog pesnika, pre svega) – uči ga izolovanosti ljudskog življenja. Budući da je najstarija – i najdoslovnija – forma pojedinačnog čina, ona voljno ili nevoljno stimuliše u čoveku upravo njegovo osećanje individualnosti, jedinstvenosti, izdvojenosti – preobraća ga iz društvene životinje u ličnost. Razne stvari možemo deliti: hleb, postelju, ubeđenja, voljenu ženu, ali ne možemo, na primer, pesmu Rajnera Marije Rilkea".
Josif Aleksandrovič Brodski dete je Petrograda. Odrastao je, kao jedinac, u stanu koji je imao sobu i po. Pisao je o tome, kasnije: "To je bilo posleratno doba i veoma malo ljudi moglo je sebi da priušti više od jednog deteta. A neka deca nisu čak mogla sebi da priušte živog oca ili oca koji je uz njih... Mi smo, zaista, imali sreće, pogotovo kada se uzme u obzir da smo bili Jevreji. Sve troje smo preživeli rat (kažem "sve troje" jer sam se i ja rodio pre rata, 1940); moji roditelji su, međutim, preživeli i čistke". Iako izuzetan u svemu, zbog svojih političkih opredeljenja, koja nikako nisu mogla biti uz tadašnju sovjetsku vlast, 1963. Brodski biva izložen represiji KGB. Optužen je prvo za "parazitizam", a zatim je osuđen na progonstvo i oteran na sever. Oslobođen je pre isteka kazne i 1972. godine prinuđen da napusti Sovjetski Savez.
Igra bez sudije
Čim je stupio na englesko tlo, Brodskog su sačekala dva vodeća pesnika dvadesetog veka: Vistan Hju Odn i Stiven Spender. Dvadeset tri godine kasnije, Spender je preminuo. Brodski je doleteo u Britaniju. Na aerodromu "Hitro", carinik ga je pitao za svrhu posete: "Posao ili zadovoljstvo?" Brodski odgovara: "Gde biste svrstali sahranu?"
Veći deo života, Brodski je proveo u Americi. Predavao je na Mičigenskom univerzitetu. Studenti su veoma voleli njegova predavanja. Nekoliko njegovih eseja zapravo su predavanja koja su zabeležili njegovi studenti. Godine 1988, Brodski je diplomcima Univerziteta Mičigen održao govor na kraju školske godine. Između ostalog rekao im je da je "život igra sa mnogo pravila, ali bez sudije", savetovao im je da obogate svoj rečnik, pošto "sposobnost izražavanja uvek zaostaje za iskustvom". Podsetio ih je na stihove Roberta Frosta koji kaže da "živeti u društvu znači opraštati" . Na kraju govora, Brodski je napomenuo i da "zvezde o sili teže i usamljenosti znaju više od nas, jer su one – oči žudnje".
Sam Brodski je prepoznavao "oči žudnje" u jeziku, stihovima, ali je zamišljao da ih i Muza mora imati. Muzu je pesnik opisivao citirajući Baratinskog, "kao lice sa posebnim izrazom". Smatrao je da Muza živi duže i od pesnika i od pesama samih i da je u najbližoj vezi sa onim što čini osnovu našeg bića – jezikom.
Jedan grad često se javljao Brodskom u snovima. Bila je to Venecija. Kao mladić, živeći u Rusiji iz koje nije mogao da izađe jer nije imao pasoš, Brodski je na poklon dobio stare razglednice Venecije iz dvadesetih godina dvadesetog veka. Gledajući te starinske dopisne karte boje sepije, planirao je da ode u taj grad, iznajmi u njemu palazzo u kome će voda biti gotovo u nivou prozora, napiše sonet o Veneciji i potom ispali sebi u čelo metak iz malog brauninga. Kasnije, opisujući ovu epizodu, Brodski je govorio da je ovaj njegov plan dobro situiran u vremenu, "jer u dvadesetim godinama, svako od nas ima pravo na – dekadenciju".
Deca zla
Svake zime Brodski je putovao u Veneciju i tamo provodio pravoslavne Božiće. Lutao je Venecijom u kojoj se voda u kanalima ljeskala mutno i zeleno i o ovim danima napisao i esejističku prozu, možda najlepši esej ikada Veneciji posvećen, "Vodeni žig". Pošto je preminuo u Njujorku, telo Brodskog preneli su na venecijansko groblje "San Mikele". Po želji pesnika.
Najbolja pesnikinja – prijateljica Brodskog, u Rusiji je bila niko drugi do – Ana Ahmatova. (Brodski bi se sigurno veoma rado družio sa Cvetajevom, da nije izvršila samoubistvo na početku Drugog svetskog rata. Za Cvetajevu je Brodski tačno prorekao da će biti najveće pesničko otkriće dvadesetog veka.) Ahmatovu je upoznao kada je već bila u poznijim godinama, a Brodski sasvim mlad. No, vezivala ih je ista strast – literatura. Satima su razgovarali o poeziji u njenoj dači, blizu Moskve. Pre razgovora, Ahmatova je oboma sipala piće. Sebi – votku. Govorila je: "Dvesta grama votke, moja je mera".
Omiljeni pesnik Josifa Brodskog bio je Vistan Hju Odn, onaj isti Odn koji je pisao briljantne stihove i bio oženjen Erikom Man, kćerkom Tomasa Mana (po njoj je Erika Džong i dobila ime – Erika). Brodski je voleo da citira Odnove stihove: "Deca kojoj je činjeno zlo i sama postaju zla". Toliko o posledicama totalitarnih društava po živote onih koji imaju nesreću da su na takvim prostorima rođeni.
Brodski je, takođe, veoma voleo da putuje. Nekoliko godina pred smrt, posetio je i Beograd. Tada je, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, njegove prevedene stihove govorio niko drugi do Stevan Raičković. Oni koji su bili u Jugoslovenskom dramskom te noći, osetili su i da je ta jedna noć ona zbog koje je vredelo živeti i trpeti sve svakodnevne banalije života i sitne i neumoljive pakosti istorije, sudbine ili, ukratko – ljudi.
Sam Brodski kao da nije imao iluzija. Napisao je da je "demokratija kuća na pola puta između košmara i utopije" i tvrdio da je usamljenost trajno stanje svakog mislećeg bića na planeti.
Najsnažnija strast Brodskog bila je, ipak, poezija. Skrivena između korica, i izvan njih: u belim noćima u Piteru (kako Rusi odmilja zovu Peterburg): "U to vreme grad postaje volšeban, jer u dva ujutru možete da čitate ili da pišete bez lampe, a zgrade, od kojih su pobegle senke, i njihovi krovovi, oivičeni zlatnim ramovima, liče na krhki porcelan... Mostovi počinju da se utapaju, baš kao da su ostrva delte odrešila ruke i, nošena maticom, polako plove prema Baltiku. Teško je zaspati u takvim noćima, zato što je suviše svetlo, i zato što je svaki san bezvredan u odnosu na stvarnost. U kojoj čovek, kao ni voda, ne baca senku".
Politika, avgust, 2011.
