Dan: 18. januar — kamen je pucao,
Godina: — 1909, neistorijoka, mirnodopska, 30 dinara mesečno.
Rodno mesto: — U Šapcu, na granici, osećao se valjda isto toliko snažno kao i drugde Zov Nepoznatog. Ali tamo se ranije no igde odzivalo na taj poziv. U četvrtoj godini pokušao sam prvi put da pobegnem od kuće. Bez pasoša, kao i ostali Šapčani. Ali oni su, krijumčareći, prebacivali u Austriju onaj čuveni duvan bajinovac i vraćali se odande sa šoljicama za srpsku kafu, loptama ili lutkama za srpsku decu, modnim žurnalima za srpske gospojce i receptima prolećne torte ili hladnog koha za mamu. Ne znam šta sam hteo da odnesem, sa čime da dođem roditeljima. S finansima, graničarima, obaveštajcima, tajnim agentima, kojih je mnogo bilo, Šapčani su se srdačno zdravili samo u kafani kod Pariza, gde je moj tata obično igrao karte s pop-Savom; ja tamo nisam zalazio.
Zato, ono što je mnogim mojim sugrađanima polazilo za rukom — meni nije. I drugi put su me žandari vratili kući s granice.
Otac: grlat, radoznao, zabadao je nos svud i u sve, a na moju sramotu i užas, imao je naviku da nasred ulice glasno zapodeva razgovore o najtugaljivijim ličnim i tuđim problemima. I to isključivo s nepoznatim svetom! Uživao je da se ispoveda i sluša ispovesti. A lično prokrijumčarenim brkovezom peglao je povazdan svoje spiralne, surove brkove. Skidao ih je jedino u kafani i putem od kuće do nje. Po zvanju — činovničić; po činu — kaplar (tri rata, tri rane, dve vrlo teške); po poeziji — sve se kunem i preklinjem neću piti rujna vina; po piću — karakter, trošio je ljutu rakiju isključivo, mogao je i meku; po ubeđenju — socijalista; po funkciji u partiji — četvrti od crvene zastave svakog Prvog maja; po uzrečici — pop išao po crkvi*; po nadimku — bezbožnik.
Mama — naprotiv: lepotica! Ali vrlo tužna. I još tiša. Nikad nije izgovorila rečenicu što bi počela sa ne; mislila je poslušno, slažući se: "Dobro, kako 'oćeš!" Ruka — meka, mala. Usne — ujutro bez šminke — skoro bele. Pre podne — u kuhinji, po podne — gosti, rano ujutro — pijac. Specijalitet: slatko od bundevinih rezanaca s medom, kasnije — hladan koh. Opsesija: nema zimnice bez pekmeza od šljiva! U kući nije bilo nijedne knjige. Niko ih nije donosio ni iz pozajmne biblioteke: "Samo nered prave, a romani su ionako — gluposti, pesme — izmotacije."
Prva pesma: — U trpezariju smo ušli na prstima mlađi brat i ja. Seli smo odmah ispod stola pokrivenog mekim pokrivačem do poda. Tamo, u mraku, izvadio je svaki iz džepa po šiljati nož, po glavicu luka i po komadić crna hleba. Ćutke, stali smo preko savinutog palca da sečemo hleb, da ga nabadamo na nož, prinosimo dostojanstveno ustima i preživajući da ga žvaćemo uz sitne odgriske ljutog luka. Tako, zagledani niušta, a kao ozbiljni i kao mračni, igrali smo se u stvari najomiljenije naše nove igre, imajući utisak da smo već veliki i jaki kao zidari preko ulice kad u podne sednu na grede ili na cigle da se najedu.
Predani hranjenju kao igri, nismo čuli kad je iz spavaće sobe ušao ujka sa otvorenom sveskom, a majka skoro istovremeno iz kujne noseći teglu s krastavčićima.
Ujka je obično govorio tiho, da bi štedeo bolesna pluća. Ali i Jaša i ja trgli smo se kad smo mu odjednom čuli preobraženi glas: brujao je, snažan, pun ljutih sokova jeze i neke ozbiljne a snažne žalosti. Posle su tek došle reči i presekle me kao sabljom. Povredile me. Ali istovremeno i ushitile nečim što su nosile vrlo skriveno u sebi, a veliko kao park, livada, Sava.
Ne bih umeo da prepričam ono svečano, silovito njihovo značenje. Ni sad. Ali sećam se da bi posle svakih dvadeset-trideset reči, ujka rekao još svečanije i odlučnije:
I ruku stavljam na tvoju kosu.
Od te njegove ruke na kosi svoje sestre, dolazilo mi da plačem. Nisam. Da sam, sve bi se to, čudno i prelepo, izgubilo. Ceptio sam kao kuče izvađeno iz jesenjave Save, a bilo mi vruće. Tresao sam se, trzao, prepadao, mrštio, cvokotao i blaženo se radovao, a suze — na pragu očiju. Sve je prestalo kad je mama odgovorila na ujkino pitanje išaptano već običnim glasom (pitao je da li joj se dopada njegova pesmica koju je sam izmislio): "Dobra je, iako nisam ništa razumela, ti znaš mene!" A ja sam hteo da joj kažem da sam sve razumeo, kao što i jesam, sve, baš sve. Izišli su.
Ne znam kako, možda sam zaista hteo da im dokažem da sam sve shvatio; a možda i zato što se nisam umeo drukčije da smirim, možda zato što mi se sve to učinilo lepšom igrom od igre hranjenja pod stolom i zato što su mi damari udarali jako kao velika školska zvona za prvi ili za poslednji čas, i zato što mi se činilo da ja to sve ne umem da iskažem, i zato što mi je izgledalo da ću ja to bolje reći od ujke, i zato što sam se bojao, i zato što nisam ... zgrabio sam neočekivano tablicu i križuljom počeo da pišem da bi i mama razumela ono što nije razumela:
Stavljam ručicu na tvoju kosu
i ljubim tvoju nogu rosu.
Hteo sam da kažem nogu mokru od rose, ili, verovatnije, rosnu nogu, ali ni jedno ni drugo nije mi bilo dobro, ni valjalo, nije se moglo reći jer se nije slagalo sa drugim nečim što sam isto hteo da kažem, a drukčije nisam mogao nego baš tako kako sam napisao, ali to što sam napisao nije baš ispalo onako kako sam hteo i osećao, a ipak je izišlo nekako tako da sam uprkos manjkavostima mogao da prepoznam svoja osećanja i htenja u prvoj svojoj pesmici koju sam napisao dahtav, uplašen, smeo, tužan i radostan.
Toliko godina posle, čini mi se: ako mi stvaralački impuls tad nije krenuo neposredno od prirode, kako to neki propisuju, po svoj je prilici to zato što mi je preobraženi ujkin glas, onako malecnom, izgledao sastavnim delom nje, gospođe prirode. Ujak je imao dvadeset godina, umro od pluća koji mesec kasnije, a ja — tek šest, i upravo sam bio završio prvo tromesečje prvog razreda osnovne škole. Ne bih umeo ni sad reći da li je ovaka moja kasnija pesma bila namenjena, znam da nijedna nije morala biti primenjena. Ali pamtim da sam svoju prvu pesmicu namenio mami zato što ne razume, i ujki zato što razume sve sem mene, kog niko ne razume.
Mamina smrt: — Žalila se nekoliko dana na glavu, pila praškove, došao doktor, pa puno doktora, pa otac u očajanju doveo jednu Ciganku, pa opet doktora i doktore, pa hodžu iz Bosne koji je trščicom trebalo da izvadi mami neke crve iz mozga preko ušiju, pa doktori, doktori, doktori, a ona je bledela, prestala da čuje, prestala da vidi, onda više nije mogla ni da govori. Utihnula je više no što je umrla.
Otac je očajavao, provodio cele dane na groblju, noći po kafanama, gazda Cvetko ga je izbacio s posla, nas su preuzele tetke. Iako bezbožnik iz načela, tata se tad upisao u spiritiste ne bi li uvatio vezu s mamom. Pokušao je, ali okrugli sto bez eksera nije hteo da se okrene, vezu nije uhvatio, onda se ispisao iz društva, napravio im nezapamćen skandal: lopovi! lažovi! varalice!
Tužen sudu, kažnjen je novčano za uvredu časti.
Stričevi su platili kaznu, našli posle drugo mesto ocu koji je, razume se, obećao da će da okrene nov list. Uselili smo se u jednosoban stan: sto i četiri gvozdena kreveta, tri za decu, jedan za njega. To bi bio i kraj relativno moje biografije. Za njom, počinje život.
S dečaštvom prestaje osećanje neobaveze kao slobode. Život izmišljaju i određuju, svesnije nego dotle, drugi koji jesu odnosi i drugo — koje je nužnost.
Gole činjenice: — Isteran sam iz šestog razreda gimnazije, jer katiheta nije hteo da prizna da je božje obličje (po čijem je obrascu napravljeno ljudsko lice na početku čovekove evolucije) moralo biti slično majmunskom.
Maturirao sam, kao privatista, godinu dana pre svojih drugova i sa sedamnaest otputovao u Pariz da studiram.
Znam ja i sad gde se nalazi Sorbona. Išao sam nekoliko puta do tog prastarog kamenog zdanja, ulazio u kameno dvorište, pa čak i u učionice obložene hrastovinom ili freskama. Ali para sam imao samo za dva meseca. Morao sam se dovijati da bih ostao koliko sam — dve i po godine. Radio sam kao kelner, nosač, sparing-partner u bokserskoj školi George, kao Sandaljer. S grupom naših obućara-sandaljera odlazio sam na mitinge KPF, slušao Kašena, Toreza i druge, pevao Internacionalu.
Diplomirao sam 1930. u Beogradu i u svojoj 21. godini bio postavljen za suplenta u Šibenskoj gimnaziji.
Dve godine kasnije uhapšen u Bihaću, optužen da sam organizovao Mesni i Sreski komitet, čiji sam sekretar bio; na teret mi je stavljeno još 18 radničkih ćelija, dve garnizonske, jedna đačka i jedna činovnička.
Osuđen na 5 godina robije, izišao sam 1937, ali hapšen sam iznova 1938. i 1941. u Splitu. Posle dva neuspela pokušaja, treći put mi je pošlo za rukom i nogom da pobegnem, da se zatim pridružim vojsci, da odratujem što je preostalo do oslobođenja Beograda i posle da, demobilisan, radim kao novinar sve do 1947.
Otada ne radim nigde, privatni mi je život nevidljiv, osećam i mislim angažovano, pišem strože.
U suštini, nisam napisao ni reda koji ne bi bio izazvan nekim impulsom što, dolazeći izvan mene, nije izazvao u meni onu varnicu uznemirujućeg nesporazuma što goni na prilagođavanje mašte novonastaloj nevolji iz koje mora van, pa luči objašnjenja i nade dok se iz ponuđenog obilja ne javi onaj stres što će obasjati unutrašnje nerazumevanje. Sad polazno. A ponovo uspostavljeni strujotok osvetliće stare pejzaže tamo gde ranije to nisu bili. Učiniće nam se novi. Možda će to i biti. To je tako od prve moje pesme. Podstrek je došao od ujakovih stihova. I sve ostalo, svaka moja knjiga ima uvek nekog svog ujku, koji nije nikad isti ujak i ne mora uopšte biti ni ujak, ni brat nikome.
Recimo, Zrenjanin. Zazvonilo je, digao sam slušalicu, čuo: "Ovde Zrenjanin..."
Ukočio sam se.
Poznavao sam ga odlično, bili smo prijatelji na robiji, nalazili smo se nekoliko puta i posle u ilegalnim poslovima, ali poginuo je 1942.
Poražen, stajao sam sa slušalicom u ruci: "Alo" — ljutio se njegov glas — "alo, odgovaraj, druže! Alo, što ćutiš? Ovde Zrenjanin! Alo, na telefonu sekretar Narodnog univerziteta u Zrenjaninu, alo, mogu li da govorim s drugom...
"Možeš" — iscedio sam jedva tu privolu kao nekakav dubinski ropac, još uvek van sebe, zgrčen, ošamućen od teškog najednom ushićenja što je ponavljalo u meni: "Tako, Žarko je postao ceo grad, ceo srez i zna šta misle sve bebe u kolevci, devojke kad se smeju, stari kad sede u parku."
Sekretar Narodnog univerziteta u Zrenjaninu hteo je da tamo čitam pesme.
Bilo je tri sata po podne.
Negde pred zoru digao sam se od stola. Ceo prvi tekst poeme bio je gotov: prestao sam da pišem, ne i da cvokoćem. Kao onda pod stolom. Kao uvek otada...
Sutra uveče u baroknom Zrenjaninskom pozorištu, grozničav i gripozan, čitao sam stihove o gradu koji je bio, prvo, seljačko dete, pa đak, pa učitelj, pa čovekoljublje, pa puno pročitanih knjiga, pa komunista, pa moj prijatelj i drug celog sreza, zemlje, svih ljudi na svetu. Ozvezdanom.
Eto.
Sve drugo što bih mogao reći o sebi isto je toliko svakodnevno i nevažno. Dok je živ, čovek ne pristaje da se svede na svoj život samo. Ako je taj čovek nesrećan i pisac, oseća da mu je i život nesvodljiv na sav onaj energetski doping knjiga koje je napisao, koje piše, koje će napisati.
O s k a r D a v i č o
(Šabac, 18.1.1909 — Beograd, 1.10.1989)
