Ako insistiraš na nalaženju forme, opisaću ti je. Jednom sam ležao u bolnici. Tamo se nalazio neki čovek u drugom pregratku, koji je umirao od raka grla. U tišini, neprestano sam slušao njegove jauke.
To je vrsta forme koju moje delo ima“, rekao je Haroldu Pinteru jednom prilikom Samjuel Beket (1906 - 1989), i taj intimni autopoetički iskaz - po sebi većdrama u malom, drama svakog, smrt u životu i život u smrti - ne samo da je najprecizniji opis raspoloženja njegovih drama i najbolje objašnjenje njihove forme koja tu nije ništa drugo do oblik specifične osećajnosti, oblik koji se otima uređenosti i osećajnost nad onim što nema budućnosti, nego pokazuje i vrstu autorskog angažmana, ukoliko je angažman to slušanje i prenošenje neumitnosti ništavila u koji se polažu nade.
„Moji se ljudi izgleda raspadaju u paramparčad“, kaže o svojim likovima Beket. U stvari, njegove ljude zatičemo u dramama većraspadnute, a s njima u raspadu i njihov svet koji je i naš. Raspada se vreme, raspada se svest, raspada se telo, i to ide sve dotle da u poslednjim dramama pisca „Kraja igre“ nedefinisanim prostranstvom lebde parčad bića koje se naslućuje kao ljudsko, to su, zapravo, nekakve pretpotopne životinjice ili mutanti što imaju odlike ljudskih ostataka, i sve to u neredu traje, kao u večnosti, a „nema načina da se nastavi“, niti da se okonča. „Godo će zasigurno doći sutra: uvek sutra, ali uvek zasigurno sutra“, kaže Rolf Brojer.
Sutra će Godo neizostavno doći sutra. To je paradoks, poput Zenonovih aporija, ali na njemu Beket gradi svet svojih drama u kojima je, kako sam kaže, ključna reč‘možda’, dakle, bez čvrstog uporišta u znanju, veri ili skepticizmu. Da je taj dramski svet alegoričan, u političkom smislu (jer, alegorija je uvek politička), o to se najčešće podupiru reditelji, glumci i kritičari, kako bi ga dokučili kao sistem metafora, koristeći se onim što im je većdobro poznato. Beket, međutim, kaže: „Ja radim s nemoći, s neznanjem.“ Svet njegovih drama, svet je nemoći i neznanja, ali ne neznanja o onome što je dobro poznato, nego neznanja o onome o čemu se (još) ništa ne zna, o onome što je za nas puko ništa.
„Da nam se život i smrt ne ukazuju u isti mah, ne bi bilo ničeg nedokučivog.“ To nedokučivo, neimenljivo, nemušto, ne vredi prevoditi u imenljivo i dokučivo, jer se tada gubi, upravo kao samo ništa, a stvar je kod Beketa u tome da se suočimo s tim nemuštim. I to je to neponovljivo iskustvo njegovih drama, ta igra suočavanja s tim ništa koje se ne pokazuje, uprkos tome što je prisutno. To je Beketov dramski eksperiment koji ništa ne dokazuje, ali se ne može opovrgnuti. Na izvestan način, tu imamo posla sa Kantovom „stvari po sebi“ koja je proterana s teritorije čistog uma, s teritorije saznanja, a kod Beketa se vraća kao ništa oko kojeg se spleće igra, kao čist gubitak ili čista lišenost.
Beket je uspeo u onom što mu je bio cilj pisanja i što je smatrao zadatkom umetnika danas - pronašao je formu koja odgovara neredu, tačnije raspadu u kojem učestvuje ono ništa. Karakteri se raspadaju, sećanje se raspada, dramska radnja se raspada i ne vodi nikuda, sve se ponavlja, početak je kraj i kraj je početak. Pred nama je endemičan dramski svet koji čitaoce, reditelje i glumce (još uvek) poziva na eksperiment što, po definiciji, ne ponavlja većiskušeno.
Čitati, režirati, glumiti i tumačiti Beketove dramske komade zahteva radikalno lišavanje od prokušanih metoda analize, i ako u tome ima nekakvog poziva na društvenu angažovanost, onda je on upravo u tome da se u osmišljavanju promene stvarnosti radikalno lišimo oprobanih metoda aktivizma kako bismo je doista izmenili - tako da ni po čemu ne liči na sadašnju sebe. A to je ono što nam je još uvek nedokučivo i nemušto te ga ne možemo imenovati.
Dakle, ovo ‘neimenljivo’ nije metafizičko, kako ga proučavaoci Beketovog dela listom određuju, nego temporalno.
Autor: Zlatko Paković, Danas, 3.8.2011.
Mario Dondero, Samuel Beckett
