Ko da podnese
Vrelinu dana i pogibelj zime,
Putovanje iz jednog mesta u drugo,
A da ne bude zadovoljan da leži
Do večeri na rtu ponad zaliva,
Između kopna i mora,
Il čeka pušeći vreme jela,
Oslonjen na lancem vezanu kapiju,
Na kraju šume?
Tračnice se tope
Na suncu, sjajne il porđale,
Od grada do grada,
A signali su celom dužinom spušteni;
Ništa se još ne kreće
Sem koverata između ovih mesta,
S vrata ih pograbe i žudno unutra čitaju,
I prvo prolećno cveće stigne izgnječeno.
Nevolja muca u depešama
I sažaljenje je hitro.
Jer, kad bi profesionalni putnik došao
I u porodičnom krugu bio zapitkivan, on bi ostao nem.
Odbijajući da odgovara uz potajan smešak,
A za sve vreme
Na našim mapama pretpostavke postaju sve neobičnije
I opasnost preti.
Nema promene mesta:
Niko nikada neće znati
Kakav preokret sjajna prestonica čeka,
Kakav veliki praznik seoska gungula slavi;
Jer niko ne ide
Dalje od kraja pruge il ruba nasipa,
Niti će ići nit poslati sina
Preko obronaka dalje od satrulog plasta
Gde lovočuvar u sarama, sa psom i puškom,
Viknuće: ,,Nazad".
Vistan Hju Odn
Philippe Halsman, Jean Cocteau
