- Muzika je, po meni, najveća umetnost. Ona je kruna svega. Mislim da je književnost granica prema muzici. Gde prestaje poezija, možda počinje muzika. Malarme je govorio da nas reči dovode na taj prag muzike, kada čujemo ono najviše što možemo da osetimo i da naslutimo, gde su reči nemoćne i tu nam onda govori samo osećanje.
Postoji određeni nivo apstraktnosti do koje poezija može da ide, zbog prirode jezika, odnosno tog verbalnog dela i pisma. Zapravo, jezik je ukorenjen u stvarnosti, u figuraciji, i ne može da se odvoji od određenih predmeta. Reči označavaju, one su imena za određene predmete i zato će nas jezik uvek asocirati na određene konkretne stvari.
- Teško mi je da kažem koji su pisci presudno uticali na mene kao pisca, bilo bi to isuviše pretenciozno, ali mogu da kažem šta volim u književnosti ili šta sam voleo, iako to može biti prilično nesmotreno, otkrivati svoj ukus, tj. neukus, mogu se izložiti nečijem preziru, ali neka vam bude. Ja sam dosta staromodan, da ne kažem, staromoderan. U mladosti sam pre svega jako voleo nemačku romantiku. U gimnaziji mi je nemački jezik predavala profesorka Marina Rajh, ona je jako forsirala na časovima čitanje i prevođenje nemačke književnosti. Tu me je ta književnost zarobila u mrežu jedne ljubavi čije se nijedno okce nije pokidalo do dana današnje. Voleo sam jako Johana fon Ajhendorfa. Još uvek mislim da je Klajstov “Mihael Kolhas” najbolja novela koju sam ikada pročitao, ili “Majorat” E. T. A. Hofmana, po čijim je motivima Polanski uradio scenario za svoj čuveni film “Bal vampira”. Voleo sam, takođe, prozu Gerharda Hauptmana i naročito – Adalberta Štiftera. Kasnije sam otkrio priče Žerara de Nervala, Remboovu “Sezonu u paklu” i Floberovu novelu “Novembar”. Ta Remboova proza je možda prvi primer tzv. brzog akcionog pisanja. Postoji i nakoliko romana koje sam kasnije u mladosti čitao i koji su mi bili dragoceni: Kamijev “Stranac”, Beketov “Moloa” i Sartrova “Mučnina”. Ipak, najdraža knjiga mi je “Tako je govorio Zaratustra” Fridriha Ničea, koju smatram romanom, ma šta ko o tome mislio. Ali da, setio sam se još nečega, romana Alena Furnijea “Veliki Mon” - čarobno! Ili Strindbergova drama “Na putu za Damask” – šta ima u književnosti uzbudljivije od razgovora Dame i Nepoznatog? Eto!
- Mislim da avangarda danas više nije moguća, zbog sveopšte relativizacije, a i zbog toga što je umetnost na neki način mrtva, hibernirana je. Živimo u doba medija, pre svega elektronskih. Dakle, umetnost u doba medija je u neku ruku kondomska, zamagljena je i nema više svežinu neposrednosti. Ali, s druge strane, postoji taj mit ili utopija moderne. Ernst Bloh je dao izvanrednu sliku svega toga u svom delu “Duh utopije”. To je i dan danas magični svet situiran negde krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka iz koga dolaze potsticaji i velika uzbuđenja. Taj protomodernizam je nešto apsolutno živo i neprevaziđeno. Sve što se na planu umetnosti događalo kasnije, u dvadesetom veku, samo je senka toga.
*iz intervjua sa Slobodanom Tišmom
