Kad bi ti otisla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreci:
"U ovom orahu mozda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posadjeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reci i rekao nesto radosno,
Mada ne znam sta bih sve mogao da kazem
Na osnovu cele sume i drugih elemenata!
S kime bih se vracao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdziji koji zivi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao secer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze medju zvezdama.
Ciji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u psenicnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se cini
Da u reci Ararat kljuca kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaze balkonu da ga voli
I balkon se srusi u tom casu".
Postari bi sirom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noci govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otisla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reci se ne bi ni na koga odnosile.
Matija Bećković
Ralph Gibson
