Prat nijednog trenutka ne pokušava da sebe predstavi kao anđela i pravednika, niti da bilo kome pridikuje, već jednostavno priča o svom životu. Kroz čitavu knjigu, čak i u delovima kada opisuje događaje koji izgledaju neverovatno, odiše potpuna iskrenost. Kada zatvori poslednju stranicu ove autobiografije, čitalac ne može da oseti čak ni ubod ljubomore što sam nije proživeo ono što Prat jeste, već samo zahvalnost jer zna da je moguće tako živeti.
Obožavaoci bilo kog umetničkog dela uglavnom poistovećuju delo sa stvaraocem, pa neretko dolazi do razočaranja kada više saznaju o njegovom životu. Često se ispostavi da je stvaranje posledica unutrašnjih borbi i previranja, a da je umetnikov život manje ili više običan kada se uporedi sa njegovim delom. U slučaju Huga Prata bilo je poznato da mu je životni put do te mere neobičan da je, po njegovim rečima, znao da će mu svaki novinar, poistovećujući ga sa njegovim najpoznatijim junakom, postaviti isto pitanje: "Da li ste vi Korto Malteze?" Ipak, posle čitanja njegove autobiografije date u vidu razgovora sa Dominikom Ptifoom (Želja da se bude beskoristan, izdanje Službenog glasnika), i oni koji su mislili da o Pratu znaju skoro sve ostaju bez daha. Život Huga Prata nadilazi njegovo monumentalno delo, koje na prvi pogled izgleda kao plod čiste fantazije.
O delu Huga Prata se zna gotovo sve. Mada je 1967. objavio "Baladu o slanom moru", u kojoj se prvi put pojavljuje Korto Malteze, tri godine kasnije, sa 42 godine, bio je bez posla i nepoznat široj javnosti. Samo pet godina kasnije bio je slavan. Slava je došla pošto je počeo da crta epizode Korta Maltezea za časopis "Pif", koji je izlazio u Parizu. Ne bez ironije, napominje da je jedini problem bio što mu u tom časopisu nikada nisu dali stalno zaposlenje, iako su svi članovi redakcije bili komunisti. Sledila su priznanja širom sveta. Prat je postao čovek kome strip verovatno najviše duguje za to što je prihvaćen kao "ozbiljna" umetnost. O njegovom delu, zasnovanom na neverovatno širokom, mnogostrukom obrazovanju i svemu što je u životu prošao, napisane su desetine doktorata. Prat se bez gorčine osvrće i na vreme kada su ga "ozbiljni intelektualci" posmatrali sa prezirom, dodajući da su mu mnogi od njih istovremeno zavideli na načinu života. Kaže da je upoređen sa "intelektualnim veličinama" perioda oko ‘68. bio pravi Marsovac – dok su oni citirali Marksa ili Markuzea, on im je odgovarao Homerom, Stivensonom ili Miltonom Kanifom, a "stari reakcionar Kipling" mogao je da ga gane više od Marksa i Markuzea. "Zbog toga su me svi ti pseudointelektualci osuđivali. Za njih je moj posao bio beskoristan, a izvori na koje sam se pozivao infantilni... Kada se prisetim danas onoga što su pod korisnošću podrazumevali, osećam želju da budem beskoristan."
Kada govori o svom uspehu i Ptifoovoj tvrdnji da ideologije više nisu u modi i da se sada dive ljudima poput njega, Prat mirno kaže da je moda prolazna, a da su ga čitaoci i pre zvaničnih priznanja voleli. Dok priča da su on i Borhes bili na istom tragu, mada se nije slagao sa nekim njegovim političkim ubeđenjima, da su najverovatnije posedovali istu vrstu intelektualne radoznalosti iz koje su proistekle i sličnosti u njihovim delima, to ne zvuči kao nadobudno hvalisanje, već kao reči čoveka svesnog veličine dela koje je stvorio.
Momir Turudić, Vreme, 4.avgust 2011.
