Iz mog doma
izlaze svatovi.
Crni su mi odnijeli
majku
a bijeli
sestru.
Mom srcu jednako zvuci
pucaju li zvona
il zvone puske.
Iz mog doma
izlaze svatovi.
Danilo Kiš
Laszlo Fejes, Wedding, Budapest, 1965
28. kol 2011.
svatovi
Svatovi
Iz mog doma
izlaze svatovi.
Crni su mi odnijeli
majku
a bijeli
sestru.
Mom srcu jednako zvuci
pucaju li zvona
il zvone puske.
Iz mog doma
izlaze svatovi.
Danilo Kiš
Laszlo Fejes, Wedding, Budapest, 1965
Iz mog doma
izlaze svatovi.
Crni su mi odnijeli
majku
a bijeli
sestru.
Mom srcu jednako zvuci
pucaju li zvona
il zvone puske.
Iz mog doma
izlaze svatovi.
Danilo Kiš
Laszlo Fejes, Wedding, Budapest, 1965
kišenje
Kišenje
Vidim da se razbuktala polemika na temu da li je Kiš muška šovinistička svinja ili nije. Feministkinje mu pronašle neke literarne grehe iz mladosti, pa to udarile na sva zvona. Odmah su se oglasili i „kišobrani“ (tako ja zovem Kišove advokate) koji su decidirano odbacili svaku mogućnost Kišove mizoginije. Ja, pravo da vam kažem, ne znam šta da mislim. Čitanje bilo čije literature kroz (para)ideološke naočari čini mi se sumanutim. Mislio sam da je tome posle sloma komunizma odzvonilo. A već je i pozni realni komunizam bio digao ruke od preterivanja u čistunstvu. Kad ono - međutim. Nije. Glede ženomrzačke polemike, ne sećam se da je neko pomenuo pravo pisca da piše o svemu šta mu padne na pamet, onako kako hoće i da od toga niko ne može biti izuzet. Palo mi je to na pamet ovih dana dok sam sa velim zadovoljstvom čitao Bernhardove „Stare majstore“.
Mila majko, kako je u toj knjizi her Tomas iskasapio Austriju i Nemačku, kako je samo nagrdio Štiftera, Malera, Hajdegera i još neke svenemačke veličine, kakve je sve strašne reči izgovorio o austrijskoj državi i - nikom ništa. Tačno je, nije Bernhard tamo bio omiljena ličnost - nije mu to ni bila namera - ama uredno su ga objavljivali, pa čak i nagrađivali. U jednom sam trenutku odložio knjigu da skuvam kafu, pa mi pade na pamet sledeća pomisao: Šta bi bilo - kada bi to uopšte bilo moguće - da je Bernhard počem srpski pisac. Mene - koji Bernhardu nisam ni do kolena - umalo nisu skalpirali što sam biranim rečima malo okrpio neopevanu lopužu i onovremenog diktafona, Vuka Stef. Karadžića. Srpski se Bernhard ne bi tu zaustavio. Ali bi - tvrd vam stojim - završio na kocu. Sa koga su - i pride s konopca - sišli ovdašnji dramoseri, seratori i takozvani nacionalni radenici. Prosto je neverovatno koliko javnost jedne razdešene, razjebane, podivljačene i poseljačene zemlje drži do finoće i političke korektnosti u literaturi.
Da se vratimo mi na Kiša. Pročitao sam verovatno sve što je napisao i nigde nisam naišao na tragove antifeminizma, protivženstva, kako vam drago. Može biti da su moji kriterijumi niži od propisanih, može biti da sam i ja „muška šovinistička svinja“, ama - ako ništa drugo - ne bi se, da su kritičarke u pravu, sa Kišom družila onako žestoka feministkinja kakva je Suzan Zontag. A sve i da se nije družila, zbog čega bi Kiš bio u obavezi da piše u skaldu sa hirovima ideoloških matrica? Sve ovo ne znači da Danila Kiša treba idealizovati i idolizovati. Najbolje je za kraj citirati reči koje je Selin - takođe žestok pisac - rekao nekom svom američkom pajtašu: „Nauči se da grešiš. Ovaj svet je pun onih koji su u pravu i zato je svet ovako odvratno mesto.“
Svetislav Basara; Danas, kolumna 'Famozno'
23.8.2011.
Josef Sudek: From My Window
Vidim da se razbuktala polemika na temu da li je Kiš muška šovinistička svinja ili nije. Feministkinje mu pronašle neke literarne grehe iz mladosti, pa to udarile na sva zvona. Odmah su se oglasili i „kišobrani“ (tako ja zovem Kišove advokate) koji su decidirano odbacili svaku mogućnost Kišove mizoginije. Ja, pravo da vam kažem, ne znam šta da mislim. Čitanje bilo čije literature kroz (para)ideološke naočari čini mi se sumanutim. Mislio sam da je tome posle sloma komunizma odzvonilo. A već je i pozni realni komunizam bio digao ruke od preterivanja u čistunstvu. Kad ono - međutim. Nije. Glede ženomrzačke polemike, ne sećam se da je neko pomenuo pravo pisca da piše o svemu šta mu padne na pamet, onako kako hoće i da od toga niko ne može biti izuzet. Palo mi je to na pamet ovih dana dok sam sa velim zadovoljstvom čitao Bernhardove „Stare majstore“.
Mila majko, kako je u toj knjizi her Tomas iskasapio Austriju i Nemačku, kako je samo nagrdio Štiftera, Malera, Hajdegera i još neke svenemačke veličine, kakve je sve strašne reči izgovorio o austrijskoj državi i - nikom ništa. Tačno je, nije Bernhard tamo bio omiljena ličnost - nije mu to ni bila namera - ama uredno su ga objavljivali, pa čak i nagrađivali. U jednom sam trenutku odložio knjigu da skuvam kafu, pa mi pade na pamet sledeća pomisao: Šta bi bilo - kada bi to uopšte bilo moguće - da je Bernhard počem srpski pisac. Mene - koji Bernhardu nisam ni do kolena - umalo nisu skalpirali što sam biranim rečima malo okrpio neopevanu lopužu i onovremenog diktafona, Vuka Stef. Karadžića. Srpski se Bernhard ne bi tu zaustavio. Ali bi - tvrd vam stojim - završio na kocu. Sa koga su - i pride s konopca - sišli ovdašnji dramoseri, seratori i takozvani nacionalni radenici. Prosto je neverovatno koliko javnost jedne razdešene, razjebane, podivljačene i poseljačene zemlje drži do finoće i političke korektnosti u literaturi.
Da se vratimo mi na Kiša. Pročitao sam verovatno sve što je napisao i nigde nisam naišao na tragove antifeminizma, protivženstva, kako vam drago. Može biti da su moji kriterijumi niži od propisanih, može biti da sam i ja „muška šovinistička svinja“, ama - ako ništa drugo - ne bi se, da su kritičarke u pravu, sa Kišom družila onako žestoka feministkinja kakva je Suzan Zontag. A sve i da se nije družila, zbog čega bi Kiš bio u obavezi da piše u skaldu sa hirovima ideoloških matrica? Sve ovo ne znači da Danila Kiša treba idealizovati i idolizovati. Najbolje je za kraj citirati reči koje je Selin - takođe žestok pisac - rekao nekom svom američkom pajtašu: „Nauči se da grešiš. Ovaj svet je pun onih koji su u pravu i zato je svet ovako odvratno mesto.“
Svetislav Basara; Danas, kolumna 'Famozno'
23.8.2011.
Josef Sudek: From My Window
27. kol 2011.
pesnik
Pesnik
on poznaje sve puteve i vetrove,
vetrove i njihove vrtove,
vrtove u kojima rastu reči
i puteve od reči do nade.
Odnese ga put niz svet,
odnese ga đavo među reči,
da se udvara svojoj vlastitoj senci,
da peva u lažnom vrtu:
trice i kučinu svoje čarobne mesečine,
pseću ružu i svoju gadljivost,
da oslepljuje predeo izvađen iz tuđeg oka,
da vrati noć u ime nežnosti.
Branko Miljković
Mark Tansey
on poznaje sve puteve i vetrove,
vetrove i njihove vrtove,
vrtove u kojima rastu reči
i puteve od reči do nade.
Odnese ga put niz svet,
odnese ga đavo među reči,
da se udvara svojoj vlastitoj senci,
da peva u lažnom vrtu:
trice i kučinu svoje čarobne mesečine,
pseću ružu i svoju gadljivost,
da oslepljuje predeo izvađen iz tuđeg oka,
da vrati noć u ime nežnosti.
Branko Miljković
Mark Tansey
kap mastila
Kap mastila
šta sve može da stane u kapi mastila
jedno nenapisano sunce
jedna nepotpisana ptica
jedan nenacrtani cvet
i još će ostati toliko
da se napiše epitaf:
dve su zvezde zanoćile
u čijem srcu u čijoj noći
zatim su dva cveta nikla
iz čije krvi iz čije krvi
i dve su ptice poletele
iz čije glave u čiju noć
dve zvezde dva cveta dve ptice
niko ne zna čije su
niko ne zna odakle su
Branko Miljković
Mark Tansey
šta sve može da stane u kapi mastila
jedno nenapisano sunce
jedna nepotpisana ptica
jedan nenacrtani cvet
i još će ostati toliko
da se napiše epitaf:
dve su zvezde zanoćile
u čijem srcu u čijoj noći
zatim su dva cveta nikla
iz čije krvi iz čije krvi
i dve su ptice poletele
iz čije glave u čiju noć
dve zvezde dva cveta dve ptice
niko ne zna čije su
niko ne zna odakle su
Branko Miljković
Mark Tansey
26. kol 2011.
pesma o školi
Pesma o školi
Dva i dva su četiri
četiri i četiri su osam
osam i osam šesnaest
Ponovite veli učitelj
Deca ponavljaju u horu
Dva i dva su četiri
četiri i četiri su osam
osam i osam šesnaest
Ali u to nebom preleće
ptica sa repom kao lira
Dete je vidi
dete je čuje
dete je zove
Spasi me
igraj se sa mnom
o ptico
Tada ptica sleće
i igra se sa detetom
Ponovite govori učitelj
Dva i dva su četiri
četiri i četiri su osam
osam i osam šesnaest
a sesnaest sesnaest
koliko je to
Ali dete misli na pticu
i sesnaest i sesnaest
ne sabiraju se vise
a narocito nikako ne
trideset i dva
i trideset i dva
već sve to odlazi daleko
jer dete je sakrilo pticu
u svoju klupu
I sad sva deca
čuju samo njenu pesmu
i sva deca čuju samo muziku
a osam i osam
i četiri i četiri
i dva i dva
odmagljuju redom
A zatim ptica-lira igra
dete peva
a učitelj viče
Kad ćete već jednom
prestati da ste pajaci
Ali sva deca
slušaju muziku
dok zidovi učionice
lagano se ruše
a prozorska okna postaju pesak
mastilo nepregledna pučina morska
klupe ponovo postaju drveta
kreda stenovita obala morska
a držalja ptica-lira.
Žak Prever
Joyce Tenneson
Dva i dva su četiri
četiri i četiri su osam
osam i osam šesnaest
Ponovite veli učitelj
Deca ponavljaju u horu
Dva i dva su četiri
četiri i četiri su osam
osam i osam šesnaest
Ali u to nebom preleće
ptica sa repom kao lira
Dete je vidi
dete je čuje
dete je zove
Spasi me
igraj se sa mnom
o ptico
Tada ptica sleće
i igra se sa detetom
Ponovite govori učitelj
Dva i dva su četiri
četiri i četiri su osam
osam i osam šesnaest
a sesnaest sesnaest
koliko je to
Ali dete misli na pticu
i sesnaest i sesnaest
ne sabiraju se vise
a narocito nikako ne
trideset i dva
i trideset i dva
već sve to odlazi daleko
jer dete je sakrilo pticu
u svoju klupu
I sad sva deca
čuju samo njenu pesmu
i sva deca čuju samo muziku
a osam i osam
i četiri i četiri
i dva i dva
odmagljuju redom
A zatim ptica-lira igra
dete peva
a učitelj viče
Kad ćete već jednom
prestati da ste pajaci
Ali sva deca
slušaju muziku
dok zidovi učionice
lagano se ruše
a prozorska okna postaju pesak
mastilo nepregledna pučina morska
klupe ponovo postaju drveta
kreda stenovita obala morska
a držalja ptica-lira.
Žak Prever
Joyce Tenneson
poeziju više niko neće pisati
Poeziju više niko neće pisati
Poeziju više niko neće pisati
Opevani predmeti napustiće pesme
Nezadovoljni kako su do sada tumačeni i
prepevavani.
Sve što je bilo predmet poezije
Ustaće protiv nje i njenog kukavičluka!
Stvari će same izražavati nešto od onoga što se
nisu usudili pesnici.
More – stara lektira pesnika zauvek će
napustiti poeziju
I vratiti se svome grobu u kome je odraslo.
Zalazak sunca izblamiran u pesmama,
Zvezdano nebo dovedeno do kiča,
Dići će ruke od poezije!
Ruže insistiraju na svojoj boji
I neće pristati na prevrtljivost pesnika.
Reč sloboda će pobeći iz poezije i vratiti se
svome značenju
Pesnici neće imati jezika na kome bi pevali.
Između poezije i pesnika neće biti nikoga
I pesme će tada napasti pesnike,
Tražeči od njih da ispune obećanja.
Pesnici će pokušati da izmaknu ispred onog što
su rekli,
Ali će ih stići ono što su izmišljali i
predviđali.
Poezija će tražiti njihove živote
Da bi njene metafore bile istinite i potvrđene.
U novim generacijama:
Niko po tu cenu neće hteti da bude pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije u tolikoj laži.
Budući pesnici radiće pametnije poslove.
Slobodni ćovek neće pristati da piše pesme
Da bi zbog toga bio pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije.
Drvo, dojučerašnji simbol u poeziji,
Zapevaće na trgu o svojoj mračnoj prošlosti
I niko neće moći da ga zameni
Jer zna o sebi bolje od ikoga!
Pravi pesnici će biti protiv poezije,
A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao.
Zbog ugleda u očima pravih pesnika,
Poeziju više niko neće pisati.
Matija Bećković
Ralph Gibson
Poeziju više niko neće pisati
Opevani predmeti napustiće pesme
Nezadovoljni kako su do sada tumačeni i
prepevavani.
Sve što je bilo predmet poezije
Ustaće protiv nje i njenog kukavičluka!
Stvari će same izražavati nešto od onoga što se
nisu usudili pesnici.
More – stara lektira pesnika zauvek će
napustiti poeziju
I vratiti se svome grobu u kome je odraslo.
Zalazak sunca izblamiran u pesmama,
Zvezdano nebo dovedeno do kiča,
Dići će ruke od poezije!
Ruže insistiraju na svojoj boji
I neće pristati na prevrtljivost pesnika.
Reč sloboda će pobeći iz poezije i vratiti se
svome značenju
Pesnici neće imati jezika na kome bi pevali.
Između poezije i pesnika neće biti nikoga
I pesme će tada napasti pesnike,
Tražeči od njih da ispune obećanja.
Pesnici će pokušati da izmaknu ispred onog što
su rekli,
Ali će ih stići ono što su izmišljali i
predviđali.
Poezija će tražiti njihove živote
Da bi njene metafore bile istinite i potvrđene.
U novim generacijama:
Niko po tu cenu neće hteti da bude pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije u tolikoj laži.
Budući pesnici radiće pametnije poslove.
Slobodni ćovek neće pristati da piše pesme
Da bi zbog toga bio pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije.
Drvo, dojučerašnji simbol u poeziji,
Zapevaće na trgu o svojoj mračnoj prošlosti
I niko neće moći da ga zameni
Jer zna o sebi bolje od ikoga!
Pravi pesnici će biti protiv poezije,
A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao.
Zbog ugleda u očima pravih pesnika,
Poeziju više niko neće pisati.
Matija Bećković
Ralph Gibson
kad bi ti otišla iz ovog grada
Kad bi ti otišla iz ovog grada
Kad bi ti otisla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreci:
"U ovom orahu mozda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posadjeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reci i rekao nesto radosno,
Mada ne znam sta bih sve mogao da kazem
Na osnovu cele sume i drugih elemenata!
S kime bih se vracao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdziji koji zivi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao secer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze medju zvezdama.
Ciji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u psenicnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se cini
Da u reci Ararat kljuca kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaze balkonu da ga voli
I balkon se srusi u tom casu".
Postari bi sirom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noci govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otisla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reci se ne bi ni na koga odnosile.
Matija Bećković
Ralph Gibson
Kad bi ti otisla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreci:
"U ovom orahu mozda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posadjeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reci i rekao nesto radosno,
Mada ne znam sta bih sve mogao da kazem
Na osnovu cele sume i drugih elemenata!
S kime bih se vracao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdziji koji zivi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao secer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze medju zvezdama.
Ciji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u psenicnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se cini
Da u reci Ararat kljuca kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaze balkonu da ga voli
I balkon se srusi u tom casu".
Postari bi sirom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noci govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otisla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reci se ne bi ni na koga odnosile.
Matija Bećković
Ralph Gibson
25. kol 2011.
vodeni cvet
Vodeni cvet
Nećemo se naći. Otišla si. Kuda…
Sve što smo hteli negde tiho spava,
a dan nas teši i teši nas trava
u kojoj sunce pravi s cvećem čuda.
Nećemo se naći, a mogli smo sniti
bar još malo o svemu što nije
čak ni na mom stolu gde se ludo pije
u dane tkane od neznanih niti.
Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze.
Na skromnom stolu dnevno malu juhu,
a sad već eto i to nam se uze,
pa smo k’o ptice blage u vazduhu.
Gle, žive ptice, žive snovi, šume,
livade male što u oko stanu…
Zvezde što gasnu i zvezde što planu
i pođu putem u tebe i u me.
Nećemo se naći, ali nešto ide
pored nas tako nejasno, bez tela
i sve je samo pustoš, magla bela,
kojoj se nigde oaze ne vide.
Ja pijem, ali, ne zbog rasnog sveta…
Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim.
Ja se tugo stara neumorno borim,
a dani teku jeseni i leta.
Nećemo se naći, a jasna je ona,
ona što je htela sa mnom da se plodi.
Nje nema više. Ni cveta na vodi,
koji se zbog mrenja svakog jutra rodi.
Nje nema više. Ni cveta na vodi.
Nećemo se naći, a raskršća traju
drumovi puni tragova i ruku.
Pesme nema. Nestade u muku.
Ostao je samo bršljan zavičaju.
Koga da zovem. Nikog. Svi se kreću
u svoj svet, u krug, il’ uz stube
penju se, eto, samo da poljube
oblake dobre na šumnom drveću.
Nećemo se naći. Otišla si. Kuda…
Sve što smo hteli negde tiho spava,
a dan nas teši i teši nas trava
u kojoj sunce pravi s cvećem čuda.
Slobodan Marković – Markoni
(1928-1990)
Eugen Wiskovsky, Disaster, 1939
Nećemo se naći. Otišla si. Kuda…
Sve što smo hteli negde tiho spava,
a dan nas teši i teši nas trava
u kojoj sunce pravi s cvećem čuda.
Nećemo se naći, a mogli smo sniti
bar još malo o svemu što nije
čak ni na mom stolu gde se ludo pije
u dane tkane od neznanih niti.
Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze.
Na skromnom stolu dnevno malu juhu,
a sad već eto i to nam se uze,
pa smo k’o ptice blage u vazduhu.
Gle, žive ptice, žive snovi, šume,
livade male što u oko stanu…
Zvezde što gasnu i zvezde što planu
i pođu putem u tebe i u me.
Nećemo se naći, ali nešto ide
pored nas tako nejasno, bez tela
i sve je samo pustoš, magla bela,
kojoj se nigde oaze ne vide.
Ja pijem, ali, ne zbog rasnog sveta…
Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim.
Ja se tugo stara neumorno borim,
a dani teku jeseni i leta.
Nećemo se naći, a jasna je ona,
ona što je htela sa mnom da se plodi.
Nje nema više. Ni cveta na vodi,
koji se zbog mrenja svakog jutra rodi.
Nje nema više. Ni cveta na vodi.
Nećemo se naći, a raskršća traju
drumovi puni tragova i ruku.
Pesme nema. Nestade u muku.
Ostao je samo bršljan zavičaju.
Koga da zovem. Nikog. Svi se kreću
u svoj svet, u krug, il’ uz stube
penju se, eto, samo da poljube
oblake dobre na šumnom drveću.
Nećemo se naći. Otišla si. Kuda…
Sve što smo hteli negde tiho spava,
a dan nas teši i teši nas trava
u kojoj sunce pravi s cvećem čuda.
Slobodan Marković – Markoni
(1928-1990)
Eugen Wiskovsky, Disaster, 1939
voda
Voda
Pusti neka voda nosi u zaborav
Obale su prazne kao pustinja
i samo ljudi sto pogledom prate sta nosi matica
Oci su nam prazne kao pustinja
I ugriz na usni sto kaze, tu je nekad bio okean
Daleki gradovi na vodi
Kao brodovi na vodi
Ti znas, ti znas
Voda nosi sve
Pusti neka voda nosi u zaborav
Pusti neka voda nosi u zaborav
Pusti neka voda nosi u zaborav
EKV
Ljubav (1987)
Pusti neka voda nosi u zaborav
Obale su prazne kao pustinja
i samo ljudi sto pogledom prate sta nosi matica
Oci su nam prazne kao pustinja
I ugriz na usni sto kaze, tu je nekad bio okean
Daleki gradovi na vodi
Kao brodovi na vodi
Ti znas, ti znas
Voda nosi sve
Pusti neka voda nosi u zaborav
Pusti neka voda nosi u zaborav
Pusti neka voda nosi u zaborav
EKV
Ljubav (1987)
soba
Soba
U praznoj sobi nema vrata
I tragovi zuba na prstima
Lampa svetli zute parole
Reci dosadne
I reci porozne
Hrana je dobro u meni i tebi
Mleko u casi i kolac na usni
Probudi me, probudi me
U praznoj sobi necije stvari
I prljava ljubav u mrljama
Popodne zraci topao miris
Miris dosade i reci dosade
Hrana je dobro u meni i tebi
Mleko u casi i kolac na usni
Probudi me, probudi me
Poljubi me, Poljubi me
EKV
S' vetrom uz lice (1986)
U praznoj sobi nema vrata
I tragovi zuba na prstima
Lampa svetli zute parole
Reci dosadne
I reci porozne
Hrana je dobro u meni i tebi
Mleko u casi i kolac na usni
Probudi me, probudi me
U praznoj sobi necije stvari
I prljava ljubav u mrljama
Popodne zraci topao miris
Miris dosade i reci dosade
Hrana je dobro u meni i tebi
Mleko u casi i kolac na usni
Probudi me, probudi me
Poljubi me, Poljubi me
EKV
S' vetrom uz lice (1986)
22. kol 2011.
unutrašnja soba
Unutrašnja soba
Jedna majušna i moćna svjetiljka
pada s plafona
Valeri
Ništa tu neće biti uskoro pomjereno
dok riječi o konačnom odlasku postaju tiše i stvarnije
od svjetlosti koja je otvorena i jasna u prozoru
ova soba više nije dio stana ni kuće
unutra je tako daleko kao u egipatskoj piramidi
sve je natopljeno tišinom i nemogućim povratkom
i paukovi su u uglovima napravili fine draperije
arhitekturu mreža za neka daleka doba
tako je dugo prazna i nepotrebna ta soba
sa strepnjom na zatvorenim vratima
sve je tu zaustavljeno kao nevidljivi sat
i ovaj raspored stvari u neredu među zidovima
koji su nakon odlaska obloženi
otiscima i dahom rijetkih boravaka
i izlomljenom sjenkom preko plafona
ovako stoje jedno vrijeme knjige i časopisi
nemarno rasuti i obrušeni preko paketa i košulja
a vidi se da su rukopisi slučajno pali
i da su čitaoci davno umrli, ili otišli odatle
prije nego su ostavili posljednje utiske
koji su već sada nevažni i blijedi
kao predstave o ljubavi i oljuštene boje sa zidova
tu su dodiri rastavljenih dlanova na vratima
i teški utisci sna kojim kraja nema
u stanju u kojem je sve u ovoj sobi zaustavljeno
i prije nego se napravi u njoj novi slučajni red
svaki dolazak biće potpuno nemoguć
kao nastavak posljednje ispisane rečenice
koja bi svakako morala pomjeriti sve ispisane redove
iz ove sobe u kojoj isto prodire svjetlost
bez obzira na večernje sjenke i tamu
i tihe duše koje vole sva doba
govore da ovdje više nema nikakvih slika osim jedne
koja tvori arabesku razbacanih stvari
i udaljava se lagano od lica koja su otišla zauvijek
iz te prostorije u kojoj su ućutale sve riječi
kao udaljavanje od ovog ispisanog teksta.
u druge prostore i nepoznate krajeve svijeta.
7. avgusta 2008.
Ljubeta Labović
Marc Riboud
Jedna majušna i moćna svjetiljka
pada s plafona
Valeri
Ništa tu neće biti uskoro pomjereno
dok riječi o konačnom odlasku postaju tiše i stvarnije
od svjetlosti koja je otvorena i jasna u prozoru
ova soba više nije dio stana ni kuće
unutra je tako daleko kao u egipatskoj piramidi
sve je natopljeno tišinom i nemogućim povratkom
i paukovi su u uglovima napravili fine draperije
arhitekturu mreža za neka daleka doba
tako je dugo prazna i nepotrebna ta soba
sa strepnjom na zatvorenim vratima
sve je tu zaustavljeno kao nevidljivi sat
i ovaj raspored stvari u neredu među zidovima
koji su nakon odlaska obloženi
otiscima i dahom rijetkih boravaka
i izlomljenom sjenkom preko plafona
ovako stoje jedno vrijeme knjige i časopisi
nemarno rasuti i obrušeni preko paketa i košulja
a vidi se da su rukopisi slučajno pali
i da su čitaoci davno umrli, ili otišli odatle
prije nego su ostavili posljednje utiske
koji su već sada nevažni i blijedi
kao predstave o ljubavi i oljuštene boje sa zidova
tu su dodiri rastavljenih dlanova na vratima
i teški utisci sna kojim kraja nema
u stanju u kojem je sve u ovoj sobi zaustavljeno
i prije nego se napravi u njoj novi slučajni red
svaki dolazak biće potpuno nemoguć
kao nastavak posljednje ispisane rečenice
koja bi svakako morala pomjeriti sve ispisane redove
iz ove sobe u kojoj isto prodire svjetlost
bez obzira na večernje sjenke i tamu
i tihe duše koje vole sva doba
govore da ovdje više nema nikakvih slika osim jedne
koja tvori arabesku razbacanih stvari
i udaljava se lagano od lica koja su otišla zauvijek
iz te prostorije u kojoj su ućutale sve riječi
kao udaljavanje od ovog ispisanog teksta.
u druge prostore i nepoznate krajeve svijeta.
7. avgusta 2008.
Ljubeta Labović
Marc Riboud
21. kol 2011.
moji stihovi za vaš rođendan
Moji stihovi za vaš rođendan
Otići ću buntovno u svet dа velike snove nа stаnicаmа posejem
Nа Antlаntiku iz očiju istrešću rodne pejzаže
Džentlmen u frаku u bаru sа tаpetа hvаtаću bаlkаnske leptire
Dvа vozа zа mnom nosiće nаmeštаje mojih idejа
- Ovde je nebo moje
Ovde je ljubljenа Toplicа -
Moždа iznаd krvne melаnholije ničegа nemа
Jаsno mi bivа koliko je veliki pesnik u svetu osаmljen.
Dа li će neko ikаd sići u dno moje duše
U ritovimа ovim živi grozno sаmoubistvo-
Lutаjući Čovek bez Bogа nа putu.
Ubijen sаm od venenjа dаleke rodne gore
i ne znаm štа dа mislim i snivаm
kаd oči umorne spustim nа otvorene grаdske prozore.
Lаži svetske prolаznа modа jesenjih furirа
Bednа reč zа duboki sаn krvi
Kаo prаzne konzerve nа đubru ležаće neše knjige
Fаtаlno otrovаh moderne bаlаde
а tаko mi se besciljno sklаpаju oči po restorаnimа
nа velikom putu u ništаvilo.
***
Niko u mlаdosti nije prešаo više rekа i mostovа
čudom sаm nekim preskočio i sopstveni grob
kаd pomislim nа besmrtnost žаo mi je što sаm pisаo stihove
Imаo sаm mаjku tužnu sа licem već dаvno zа grobom
ipаk se ne sećаm u koji sаm dаn postаo bludni sin
nа skitničkim ležаjimа ostаvih srce
i dаlje produžih sаm sа sobom.
Mučenjа i glаd- rumenа vlаknа krvi nа jutаrnjoj usni...
Lo-Li sećаnje je to nа voz u belа detinjа svаnućа
nа pesme u fioci
Ili šume iz Toplice poslednju trulež nаlаze
u dnu mojih plućа?
O kome to pričаm već o mrtvom jednom svetu
Svi su sаtovi u grаdu odmаkli od ponoći
Nа čijoj li ruci poluotvorenih ustа i bledа
spi Lo-Li
***
U svet, u svet!
Nа trgove komаđe duše dа ostаvim kаo bаrjаk zаrаze
Ništаvnost svegа u аfišаmа dа oznаčim
skretnice sve dа premestim zа fаtаlne sudаre
O beskrаjnа pesmo nа plаtou otrovаne svesti!
Rade Drainac
Edward Steichen, Heavy roses
Otići ću buntovno u svet dа velike snove nа stаnicаmа posejem
Nа Antlаntiku iz očiju istrešću rodne pejzаže
Džentlmen u frаku u bаru sа tаpetа hvаtаću bаlkаnske leptire
Dvа vozа zа mnom nosiće nаmeštаje mojih idejа
- Ovde je nebo moje
Ovde je ljubljenа Toplicа -
Moždа iznаd krvne melаnholije ničegа nemа
Jаsno mi bivа koliko je veliki pesnik u svetu osаmljen.
Dа li će neko ikаd sići u dno moje duše
U ritovimа ovim živi grozno sаmoubistvo-
Lutаjući Čovek bez Bogа nа putu.
Ubijen sаm od venenjа dаleke rodne gore
i ne znаm štа dа mislim i snivаm
kаd oči umorne spustim nа otvorene grаdske prozore.
Lаži svetske prolаznа modа jesenjih furirа
Bednа reč zа duboki sаn krvi
Kаo prаzne konzerve nа đubru ležаće neše knjige
Fаtаlno otrovаh moderne bаlаde
а tаko mi se besciljno sklаpаju oči po restorаnimа
nа velikom putu u ništаvilo.
***
Niko u mlаdosti nije prešаo više rekа i mostovа
čudom sаm nekim preskočio i sopstveni grob
kаd pomislim nа besmrtnost žаo mi je što sаm pisаo stihove
Imаo sаm mаjku tužnu sа licem već dаvno zа grobom
ipаk se ne sećаm u koji sаm dаn postаo bludni sin
nа skitničkim ležаjimа ostаvih srce
i dаlje produžih sаm sа sobom.
Mučenjа i glаd- rumenа vlаknа krvi nа jutаrnjoj usni...
Lo-Li sećаnje je to nа voz u belа detinjа svаnućа
nа pesme u fioci
Ili šume iz Toplice poslednju trulež nаlаze
u dnu mojih plućа?
O kome to pričаm već o mrtvom jednom svetu
Svi su sаtovi u grаdu odmаkli od ponoći
Nа čijoj li ruci poluotvorenih ustа i bledа
spi Lo-Li
***
U svet, u svet!
Nа trgove komаđe duše dа ostаvim kаo bаrjаk zаrаze
Ništаvnost svegа u аfišаmа dа oznаčim
skretnice sve dа premestim zа fаtаlne sudаre
O beskrаjnа pesmo nа plаtou otrovаne svesti!
Rade Drainac
Edward Steichen, Heavy roses
20. kol 2011.
bolje uskrsnuće
Bolje uskrsnuće
Pameti nemam, ni reči ni suza;
Srce u meni kao kamen je,
Za nade i strahove previše utrnulo je;
Gledaj desno, gledaj levo, sama ostajem;
Podižem svoje oči zgasnule od tuge;
Ne vidim brda večna;
Moj život kao opali list je;
O, Isuse, oživi me!
Silvija Plat
William Scott
Omnipresence
Taxco, Mexico
1994
Pameti nemam, ni reči ni suza;
Srce u meni kao kamen je,
Za nade i strahove previše utrnulo je;
Gledaj desno, gledaj levo, sama ostajem;
Podižem svoje oči zgasnule od tuge;
Ne vidim brda večna;
Moj život kao opali list je;
O, Isuse, oživi me!
Silvija Plat
William Scott
Omnipresence
Taxco, Mexico
1994
vertikalna sam
Vertikalna sam
Ali radije bih bila horizontalna.
Ja nisam drvo sa korijenjem u zemlji
Što minerale siše i majčinsku ljubav
Da mu svakog marta iznova zablista zeleni list,
Ja nisam ni ljepotica baštenske leje
Što je prate mnogi uzdasi, veličanstveno obojena,
Nesvjesna da uskoro mora da ogoli.
Drvo nije kao ja, ono je besmrtno
A cvijet nevisok, smjelo iznenađuje,
Pa poželim dugovječnost prvog i smjelost drugog.
Večeras, kroz slabašnu svjetlost svijeća,
Drveće i cvijeće rasipa svoje ledene mirise.
Koračam kroz njih ali me niko, niko ne primjećuje.
Pomislim ponekad da im usnula,
Misli raspršenih,
Najviše na svijetu ličim.
Prirodnije je kada legnem na zemlju.
Tada nebo i ja započinjemo povjerljive razgovore,
A kada me konačno na zemlju polože biću korisnija:
Drveće će moći još jednom da me dodirne, a cvjetovi će naći
vremena za mene.
28. mart 1961.
Sylvia Plath (1932-1963)
Pentti Sammallahti
Ali radije bih bila horizontalna.
Ja nisam drvo sa korijenjem u zemlji
Što minerale siše i majčinsku ljubav
Da mu svakog marta iznova zablista zeleni list,
Ja nisam ni ljepotica baštenske leje
Što je prate mnogi uzdasi, veličanstveno obojena,
Nesvjesna da uskoro mora da ogoli.
Drvo nije kao ja, ono je besmrtno
A cvijet nevisok, smjelo iznenađuje,
Pa poželim dugovječnost prvog i smjelost drugog.
Večeras, kroz slabašnu svjetlost svijeća,
Drveće i cvijeće rasipa svoje ledene mirise.
Koračam kroz njih ali me niko, niko ne primjećuje.
Pomislim ponekad da im usnula,
Misli raspršenih,
Najviše na svijetu ličim.
Prirodnije je kada legnem na zemlju.
Tada nebo i ja započinjemo povjerljive razgovore,
A kada me konačno na zemlju polože biću korisnija:
Drveće će moći još jednom da me dodirne, a cvjetovi će naći
vremena za mene.
28. mart 1961.
Sylvia Plath (1932-1963)
Pentti Sammallahti
milan konjović
Vek Konjovićeve kreativnosti
Beograd - „Stvaralaštvo jednog veka“, retrospektivna izložba dela slikara Milana Konjovića otvara se večeras u 19 sati u Galeriji SANU. Izložba je priređena u saradnji sa Galerijom Milan Konjović iz Sombora i biće otvorena za posetioce do 27. septembra.
- Galerija Milan Konjović iz Sombora ima kolekciju od preko hiljadu dela ovog umetnika čija je kreativnost obeležila čitav vek, a njegove slike su takve da traže više vazduha da bi disale. Prostor Galerije SANU, postavci od 85 dela, to omogućava. Odvažio sam se pri tom, da u ovu izložbu ne uvrstim one slike koje su najpoznatije i koje označavaju prekretnice u stvaralaštvu Milana Konjovića. Slike prate hronologiju umetnikovog rada, ali bez akcentovanja poznatih mesta, već se beogradskoj publici pruža prilika da vide i ona njegova dela koja nisu bila prikazivana decenijama - rekao je na jučerašnjoj konferenciji za novinare, akademski slikar i autor ove izložbe, Nebojša Vasić.
Pažnja javnosti bila je oduvek usmerena na Konjovića možda više nego na bilo kog našeg umetnika, kako zbog široke recepcije njegove umetnosti, tako i zbog njegove autentične ličnosti. Važio je za iskrenog i neposrednog sagovornika zbog čega su lepo primljeni i dobrodošli gosti njegovog somborskog ateljea bili slučajni prolaznici, poštovaoci njegovog slikarstva, ljubopitljivi novinari i kritičari. Ovi potonji priznaju da ih je baš Konjović nadahnuo u besedama, a brojni pesnici, povodili su se njegovim motivima.
- Stvaralaštvo Milana Konjovića broji oko šest hiljada umetničkih dela i to ulja, pastela, akvarela, tempera, crteža, tapiserija, pozorišnih scenografija, skica za kostime, vitraža, mozaika i grafika. Galerija ovog umetnika u Somboru objavila je prošle godine i dvotomnu monografiju - naglasio je direktor Galerije „Milan Konjović“ Petar Marković.
Autor: A. V. M. Danas, juli, 2011.
19. kol 2011.
knjiga svećnjak krov
2. Knjiga svećnjak krov
Imao sam težak dan
pa sam počeo sa strugotinom
To mi se dopalo
jer nije bilo slično širenju strugotine
Kada meni neko govori Ja
Slikam
Ako govorimo jedno drugom
Ne razumemo se
Otvorim knigu knjiga se zatvori
Listovi se slože listovi su slični
Listovi su isti jedan list
Sto listova dvesta stranica
Praznih sa otisnutim slovima
Knjiga se uprlja ali knjiga
Nije zgodan predmet. Ona je
Puna takvih reči, zapravo, stranice
Jer knjiga je prazna: zgodne
Su reči koje nešto znače (ako sam ne-
Raz-po-ložen) zatim jednog šireg niza
Koji je preko knjige koji je jednostavno
Napušta jer knjiga može ili ne može
Biti Raz-po-ložena. Tako ona se premešta
I ja je prezirem, ona menja moje
Raspoloženje. Knjige su oduvek stare
Zaboravim knjigu. Ili još kada kažem
Uslov za tako nešto: rasparčati je na listove
I svaku stranicu posebno držati da ima
Sa smislom preko sebe svoj početak
I kraj na kvadratu od hartije, sa odsutnom
Stranicom koja je par. Telo hartije deli značenje
I zatvara kvadrat u kvadrat sa obe strane
Ali reči ne odgovaraju jedna drugoj
Na rastojanju drže telo hartije
Ili kad čitam praznu knjigu ja preskačem
stranice bez napora
i uz smeh visoko se vinem, dozvoliću sebi
ovaj put što ne spada u ovaj tekst ali
ne mogu odoleti da ne preskočim i ove redove:
skakač uvis što je laka atletika na
TV, kada skakač preskoči sebe
kao praznu knjigu
Ako, dakle, otvorim knjigu, počinjem
sa prvom stranicom pažljivo, koja je prazna
koja je nematerijalna oblikom, istovetna sledećoj
Ona kao jedna stoji nasuprot svom
beskonačnom umnožavanju, svom telu koje
joj se večito vraća. Tako u ovom svetu
stanice se umnožavaju i knjiga raste
kao hleb
Knjiga je za siromašne. Alegorija
Danas bih pisao o svećnjaku
Koji su doneli naši priajtelji
I koji sam prisvojio
Premda beše namenjen mojim roditeljima.
Taj svećnjak su videli mnogi.
Svećnjak se nalazi u mojoj sobi
Već pet godina. Ja sam se predomišljao
šta bih mogao da dodam, da opišem
Počinjem iz početka tako kao da se može početi
s kraja
To je priča bez svoje knjige
o limaru koji se u snu okliznuo na krovu
kuće, u snu se to ponavljalo mnogo puta
u svim mogućim detaljima koji su oslikavali
mnoštvo sitnih gotovo beznačajnih odstupanja
Događaj se polako praznio, sve je manje
ostajalo neopisanih mogućih mesta pojedinosti
a njegovo telo primalo sve veću snagu
dok najzad nije pokupilo svu krv sa stranica
knjige. I onda događa se ispisao, telo se
zatvorilo tako da mu je bilo moguće
prići (bez opasnosti) a da se ne bude
uvučen u slučajnost
Za to vreme knjiga se polako otvarala
razvijajući stranice u krug sve dok se nije
spojila prva sa poslednjom
O N D A događaj se ispisao
O N D A sa pokretom ruke
O N D A sa nejasnom pomisli
O N D A sa pogledom u prazno
O N D A sve se to u nesvesti vratilo
Ali knjiga je pala u zaborav
padala je prema praznini
(rasla je) podupirući svet (telo)
On se okliznuo u snu na krovu
On je sanjao da se okliznuo na krovu
On je sanjao da se okliznuo u snu na krovu
On se okliznuo na krovu
Slobodan Tišma, Vrt kao To, 1977.
Rodney Smith
Imao sam težak dan
pa sam počeo sa strugotinom
To mi se dopalo
jer nije bilo slično širenju strugotine
Kada meni neko govori Ja
Slikam
Ako govorimo jedno drugom
Ne razumemo se
Otvorim knigu knjiga se zatvori
Listovi se slože listovi su slični
Listovi su isti jedan list
Sto listova dvesta stranica
Praznih sa otisnutim slovima
Knjiga se uprlja ali knjiga
Nije zgodan predmet. Ona je
Puna takvih reči, zapravo, stranice
Jer knjiga je prazna: zgodne
Su reči koje nešto znače (ako sam ne-
Raz-po-ložen) zatim jednog šireg niza
Koji je preko knjige koji je jednostavno
Napušta jer knjiga može ili ne može
Biti Raz-po-ložena. Tako ona se premešta
I ja je prezirem, ona menja moje
Raspoloženje. Knjige su oduvek stare
Zaboravim knjigu. Ili još kada kažem
Uslov za tako nešto: rasparčati je na listove
I svaku stranicu posebno držati da ima
Sa smislom preko sebe svoj početak
I kraj na kvadratu od hartije, sa odsutnom
Stranicom koja je par. Telo hartije deli značenje
I zatvara kvadrat u kvadrat sa obe strane
Ali reči ne odgovaraju jedna drugoj
Na rastojanju drže telo hartije
Ili kad čitam praznu knjigu ja preskačem
stranice bez napora
i uz smeh visoko se vinem, dozvoliću sebi
ovaj put što ne spada u ovaj tekst ali
ne mogu odoleti da ne preskočim i ove redove:
skakač uvis što je laka atletika na
TV, kada skakač preskoči sebe
kao praznu knjigu
Ako, dakle, otvorim knjigu, počinjem
sa prvom stranicom pažljivo, koja je prazna
koja je nematerijalna oblikom, istovetna sledećoj
Ona kao jedna stoji nasuprot svom
beskonačnom umnožavanju, svom telu koje
joj se večito vraća. Tako u ovom svetu
stanice se umnožavaju i knjiga raste
kao hleb
Knjiga je za siromašne. Alegorija
Danas bih pisao o svećnjaku
Koji su doneli naši priajtelji
I koji sam prisvojio
Premda beše namenjen mojim roditeljima.
Taj svećnjak su videli mnogi.
Svećnjak se nalazi u mojoj sobi
Već pet godina. Ja sam se predomišljao
šta bih mogao da dodam, da opišem
Počinjem iz početka tako kao da se može početi
s kraja
To je priča bez svoje knjige
o limaru koji se u snu okliznuo na krovu
kuće, u snu se to ponavljalo mnogo puta
u svim mogućim detaljima koji su oslikavali
mnoštvo sitnih gotovo beznačajnih odstupanja
Događaj se polako praznio, sve je manje
ostajalo neopisanih mogućih mesta pojedinosti
a njegovo telo primalo sve veću snagu
dok najzad nije pokupilo svu krv sa stranica
knjige. I onda događa se ispisao, telo se
zatvorilo tako da mu je bilo moguće
prići (bez opasnosti) a da se ne bude
uvučen u slučajnost
Za to vreme knjiga se polako otvarala
razvijajući stranice u krug sve dok se nije
spojila prva sa poslednjom
O N D A događaj se ispisao
O N D A sa pokretom ruke
O N D A sa nejasnom pomisli
O N D A sa pogledom u prazno
O N D A sve se to u nesvesti vratilo
Ali knjiga je pala u zaborav
padala je prema praznini
(rasla je) podupirući svet (telo)
On se okliznuo u snu na krovu
On je sanjao da se okliznuo na krovu
On je sanjao da se okliznuo u snu na krovu
On se okliznuo na krovu
Slobodan Tišma, Vrt kao To, 1977.
Rodney Smith
slobodan tišma
- Muzika je, po meni, najveća umetnost. Ona je kruna svega. Mislim da je književnost granica prema muzici. Gde prestaje poezija, možda počinje muzika. Malarme je govorio da nas reči dovode na taj prag muzike, kada čujemo ono najviše što možemo da osetimo i da naslutimo, gde su reči nemoćne i tu nam onda govori samo osećanje.
Postoji određeni nivo apstraktnosti do koje poezija može da ide, zbog prirode jezika, odnosno tog verbalnog dela i pisma. Zapravo, jezik je ukorenjen u stvarnosti, u figuraciji, i ne može da se odvoji od određenih predmeta. Reči označavaju, one su imena za određene predmete i zato će nas jezik uvek asocirati na određene konkretne stvari.
- Teško mi je da kažem koji su pisci presudno uticali na mene kao pisca, bilo bi to isuviše pretenciozno, ali mogu da kažem šta volim u književnosti ili šta sam voleo, iako to može biti prilično nesmotreno, otkrivati svoj ukus, tj. neukus, mogu se izložiti nečijem preziru, ali neka vam bude. Ja sam dosta staromodan, da ne kažem, staromoderan. U mladosti sam pre svega jako voleo nemačku romantiku. U gimnaziji mi je nemački jezik predavala profesorka Marina Rajh, ona je jako forsirala na časovima čitanje i prevođenje nemačke književnosti. Tu me je ta književnost zarobila u mrežu jedne ljubavi čije se nijedno okce nije pokidalo do dana današnje. Voleo sam jako Johana fon Ajhendorfa. Još uvek mislim da je Klajstov “Mihael Kolhas” najbolja novela koju sam ikada pročitao, ili “Majorat” E. T. A. Hofmana, po čijim je motivima Polanski uradio scenario za svoj čuveni film “Bal vampira”. Voleo sam, takođe, prozu Gerharda Hauptmana i naročito – Adalberta Štiftera. Kasnije sam otkrio priče Žerara de Nervala, Remboovu “Sezonu u paklu” i Floberovu novelu “Novembar”. Ta Remboova proza je možda prvi primer tzv. brzog akcionog pisanja. Postoji i nakoliko romana koje sam kasnije u mladosti čitao i koji su mi bili dragoceni: Kamijev “Stranac”, Beketov “Moloa” i Sartrova “Mučnina”. Ipak, najdraža knjiga mi je “Tako je govorio Zaratustra” Fridriha Ničea, koju smatram romanom, ma šta ko o tome mislio. Ali da, setio sam se još nečega, romana Alena Furnijea “Veliki Mon” - čarobno! Ili Strindbergova drama “Na putu za Damask” – šta ima u književnosti uzbudljivije od razgovora Dame i Nepoznatog? Eto!
- Mislim da avangarda danas više nije moguća, zbog sveopšte relativizacije, a i zbog toga što je umetnost na neki način mrtva, hibernirana je. Živimo u doba medija, pre svega elektronskih. Dakle, umetnost u doba medija je u neku ruku kondomska, zamagljena je i nema više svežinu neposrednosti. Ali, s druge strane, postoji taj mit ili utopija moderne. Ernst Bloh je dao izvanrednu sliku svega toga u svom delu “Duh utopije”. To je i dan danas magični svet situiran negde krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka iz koga dolaze potsticaji i velika uzbuđenja. Taj protomodernizam je nešto apsolutno živo i neprevaziđeno. Sve što se na planu umetnosti događalo kasnije, u dvadesetom veku, samo je senka toga.
*iz intervjua sa Slobodanom Tišmom
ogledalo lune
Ogledalo lune
Noćni dani, ogledala
Pod led stavi prste
Uspavljiva doba ja vas volim
I zaborav traži svaki korak ispred kuće
Moj pad u vrtlog reči
Na prozoru u mom svetu pogled
Hod, sat, zid, kip
Luna je ogledalo lune.
Ne vidim se u tom času
Zvoni, halo
Na brojčanik stavi prste
Smeh i krik
Osmeh, osmeh lune
Luna, 1984.
Exit, 2004 / Novi Sad
Noćni dani, ogledala
Pod led stavi prste
Uspavljiva doba ja vas volim
I zaborav traži svaki korak ispred kuće
Moj pad u vrtlog reči
Na prozoru u mom svetu pogled
Hod, sat, zid, kip
Luna je ogledalo lune.
Ne vidim se u tom času
Zvoni, halo
Na brojčanik stavi prste
Smeh i krik
Osmeh, osmeh lune
Luna, 1984.
Exit, 2004 / Novi Sad
nestvarne stvari
Nestvarne stvari
Prostorom lete nestvarne stvari
Grle me il’ ostavljaju, one su uvek tu
Uspavan sam, al’ osećam ih
Smeju mi se i na brodu i sa broda
Ali ja ih i ne vidim,
spreman sam da se branim
Mačem ili praćkom, bolje oprosti
Uživaj u suncu, nemaš šanse
Nestvarne stvari nanose rane
Ali rane su sasvim lake
Mačem ili praćkom one se šale
Nestvarne stvari
Nestvarne stvari
Prostorom lete nestvarne stvari
Grle me il’ ostavljaju, one su uvek tu
Uspavan sam, al’ osećam ih
Smeju mi se i na brodu i sa broda
Ali ja ih i ne vidim,
spreman sam da se snađem.
Luna, 1984.
18. kol 2011.
samokritika ljubavi iz jave kao izjave
Samokritika ljubavi iz jave kao izjave
1
Čovek
: ne miriti se
znati
ljubav
: bojati se
smeti
2
Ti
kao žarulja vetrova
poslednjeg cvokota
pred lukom: napokon
Ti
kao užareno dno
krušne peći
uokvirene tišinom
koja te siše.
Ti
kao potkožni klanac
na lancu tame
oguljene kože
iznad kolena.
Ti
kao pećina
presečena uzduž
zupcima stvrdnutuh latica.
Ti
kao proziri sna
otvoreni do krajnjeg
trepeta kamenja.
8
Veran poslednjoj ljubavi,
zadah ovog koraka
gubi moć damaranja:
oko vrata sunca
ogrlica istog zamračenja
bez pravog lica.
Ako ga ne vidim,
vidi li ono svest
što mi, neviđena,
nevidljivu zapitanost pita
mojim grlom? Slepim iznutra
na neviđeno: jesam li veran
poslednjoj ljubavi?
Ako svi znamo ljubav, ko zna
šta je upitnik sebe pitao,
šta pitanje upitanog,
šta to pitam nad drhtajem
što podrhtava u sebi?
Oskar Davičo,
Telo telu / zbirka pesama /, Beograd 1975.
Duane Mishals, The Fallen Angel, 1968
1
Čovek
: ne miriti se
znati
ljubav
: bojati se
smeti
2
Ti
kao žarulja vetrova
poslednjeg cvokota
pred lukom: napokon
Ti
kao užareno dno
krušne peći
uokvirene tišinom
koja te siše.
Ti
kao potkožni klanac
na lancu tame
oguljene kože
iznad kolena.
Ti
kao pećina
presečena uzduž
zupcima stvrdnutuh latica.
Ti
kao proziri sna
otvoreni do krajnjeg
trepeta kamenja.
8
Veran poslednjoj ljubavi,
zadah ovog koraka
gubi moć damaranja:
oko vrata sunca
ogrlica istog zamračenja
bez pravog lica.
Ako ga ne vidim,
vidi li ono svest
što mi, neviđena,
nevidljivu zapitanost pita
mojim grlom? Slepim iznutra
na neviđeno: jesam li veran
poslednjoj ljubavi?
Ako svi znamo ljubav, ko zna
šta je upitnik sebe pitao,
šta pitanje upitanog,
šta to pitam nad drhtajem
što podrhtava u sebi?
Oskar Davičo,
Telo telu / zbirka pesama /, Beograd 1975.
Duane Mishals, The Fallen Angel, 1968
kritička pohvala oticanju vremena
Kritička pohvala oticanju vremena
Iako roditeljska dvojina
utraja svaku jedinku na svetu,
ja nisam od onih koji će bez roptanja dojiti budući
bol, iako se izdaje za sreću utvrđenog i priznatog
pedigrea. Mužjači se zato i moj duh, sin vanvremenlja,
nepoznate majke samo. Otud mi sitniš sekundi zvecka
u džepovima skupa s nedžeparcem probušenim na razne načine;
otud se i ne smeškam dvosmisleno pocrneo
kao škriljci na ohrapavelom krovu; otud i, pritisnut
nevremenima previranja, ne sklanjam rado glavu
poda nj; otud su i lake glave ukućana što me čine,
često preužasnute nerazumevanjem; otud sam se,
brže no što sam očekivao, i vratio s trga;
otud sam tamo, na tren samo uspravan, i bio
razdrljio prvo košulju, pa grudi pred trocevnim oružjem
vremena; otud sam se i tako hitro vratio
međ sustanare; otud sam najednom osetio gnev
protiv onih međ njima koji spremno hvataju
bačene pojaseve za nespasavanje budućnosti
od grčeva još nerođene smrti; otud i nisam ostao
onako prav kako sam hteo pred cevima od čije se buke
kada: (otkud mi vremena za akanje s vanremenljem?);
otud sam i postao protivnik palijativnih kolekvi
kojima se ne rešava nijedan problem kiseonika
razblaženog azotom i vodonikom; otud i palim
na tihoj vatri dane za danima, mesto da planem
sav odjednom, raznesen rodnim vanvremenljem: otud
i sažižem, vežbajući se, most nad kanjonom
u kom sam ispuštao stravične uzdahe ljubavnog
zadovoljstva što uživa u patnji; otud sam se
i činio nekim ljubavnicama presurov za nužne kapi nežnosti;
otud su mi potpazusi ostajali nedezinfikovani
a namirisani samo vonjem svežih jaja; otud sam tako
odbijao da išta posedujem; i roditelje; otud
i nisam imao vremena da se hvatam u kosti
s tropoljnim vremenom: otud je i njega i mene
činilo to nemanje vremena ni za neveru što je
krvožedno rotirala oko moje osovine; mada me je
zahvatala svojim zupcima; naslepo; otud
mi je i bivalo tako često zlo pred njihovim
izviksanim pogledom s tri polarne kape
na zauške, kojima mi je mahalo ginući;
otud mi je, u polarnoj tropolnosti, i ostajalo
fiksno pričvršćeno za sećanje; otud je ono i bilo tako
pritisnuto uprkos brojnijim dimenzijama; otud sam se i
osećao tako slab kad bih, zaplivavši s rekom,
prsnim perajima samo, ugledao te slepe oči, nizvodno
iscurele, skupa sa strašću i ikrama; otud
sam i bivao u stalnoj zavadi sa leđima voljene
žene, izrezbarene radom duboko pritisnutih
opruga na nekim površnim posteljama, što bi dugo
drhtale dahćući pod dvojinom iz koje se utrajala
jedinka, nedeljiva kao prst na svoja tri članka;
otud sam se i dizao bezbroj puta pobunjen; ali otud,
u strahu od smrtnih zaraza, i nisam naduže ostajao
dosledan sebi: predugo me zadržavalo pranje svih
tačaka mog tela koje su kontaktnule telesnost
protivnice: otud su mi sirene i najavljivale
opasnost tek pošto bi prošla potreba da se sačuva
neizbežna glava; otud i nisam uspevao, ugrožen,
da valjano izbrojim damaranja metronoma ugrađenog
u dvojnice; otud sam, prkosu uprkos, neponosan na nj,
prodirao, kao i smrt, bez kucanja na vrata, pod onaj krov;
otud bi mu tad i cvokotnuli škriljci truneći se;
otud su me i prepoznavali postepeno; otud se za mnom
i otvarala neprestana rupa mojeg oblika
i veličine; otud je, u mislima, ona i pristala
da, prestajući, traje u nastalom gutljaju zraka;
otud nijedna nije ostajala za mnom da bi obeležila
moje ili čije bilo odsustvo.
Oskar Davičo
Pročitani jezik /zbirka pesama/, Beograd 1972.
Philippe Halsman, Dali Atomicus, 1948
Iako roditeljska dvojina
utraja svaku jedinku na svetu,
ja nisam od onih koji će bez roptanja dojiti budući
bol, iako se izdaje za sreću utvrđenog i priznatog
pedigrea. Mužjači se zato i moj duh, sin vanvremenlja,
nepoznate majke samo. Otud mi sitniš sekundi zvecka
u džepovima skupa s nedžeparcem probušenim na razne načine;
otud se i ne smeškam dvosmisleno pocrneo
kao škriljci na ohrapavelom krovu; otud i, pritisnut
nevremenima previranja, ne sklanjam rado glavu
poda nj; otud su i lake glave ukućana što me čine,
često preužasnute nerazumevanjem; otud sam se,
brže no što sam očekivao, i vratio s trga;
otud sam tamo, na tren samo uspravan, i bio
razdrljio prvo košulju, pa grudi pred trocevnim oružjem
vremena; otud sam se i tako hitro vratio
međ sustanare; otud sam najednom osetio gnev
protiv onih međ njima koji spremno hvataju
bačene pojaseve za nespasavanje budućnosti
od grčeva još nerođene smrti; otud i nisam ostao
onako prav kako sam hteo pred cevima od čije se buke
kada: (otkud mi vremena za akanje s vanremenljem?);
otud sam i postao protivnik palijativnih kolekvi
kojima se ne rešava nijedan problem kiseonika
razblaženog azotom i vodonikom; otud i palim
na tihoj vatri dane za danima, mesto da planem
sav odjednom, raznesen rodnim vanvremenljem: otud
i sažižem, vežbajući se, most nad kanjonom
u kom sam ispuštao stravične uzdahe ljubavnog
zadovoljstva što uživa u patnji; otud sam se
i činio nekim ljubavnicama presurov za nužne kapi nežnosti;
otud su mi potpazusi ostajali nedezinfikovani
a namirisani samo vonjem svežih jaja; otud sam tako
odbijao da išta posedujem; i roditelje; otud
i nisam imao vremena da se hvatam u kosti
s tropoljnim vremenom: otud je i njega i mene
činilo to nemanje vremena ni za neveru što je
krvožedno rotirala oko moje osovine; mada me je
zahvatala svojim zupcima; naslepo; otud
mi je i bivalo tako često zlo pred njihovim
izviksanim pogledom s tri polarne kape
na zauške, kojima mi je mahalo ginući;
otud mi je, u polarnoj tropolnosti, i ostajalo
fiksno pričvršćeno za sećanje; otud je ono i bilo tako
pritisnuto uprkos brojnijim dimenzijama; otud sam se i
osećao tako slab kad bih, zaplivavši s rekom,
prsnim perajima samo, ugledao te slepe oči, nizvodno
iscurele, skupa sa strašću i ikrama; otud
sam i bivao u stalnoj zavadi sa leđima voljene
žene, izrezbarene radom duboko pritisnutih
opruga na nekim površnim posteljama, što bi dugo
drhtale dahćući pod dvojinom iz koje se utrajala
jedinka, nedeljiva kao prst na svoja tri članka;
otud sam se i dizao bezbroj puta pobunjen; ali otud,
u strahu od smrtnih zaraza, i nisam naduže ostajao
dosledan sebi: predugo me zadržavalo pranje svih
tačaka mog tela koje su kontaktnule telesnost
protivnice: otud su mi sirene i najavljivale
opasnost tek pošto bi prošla potreba da se sačuva
neizbežna glava; otud i nisam uspevao, ugrožen,
da valjano izbrojim damaranja metronoma ugrađenog
u dvojnice; otud sam, prkosu uprkos, neponosan na nj,
prodirao, kao i smrt, bez kucanja na vrata, pod onaj krov;
otud bi mu tad i cvokotnuli škriljci truneći se;
otud su me i prepoznavali postepeno; otud se za mnom
i otvarala neprestana rupa mojeg oblika
i veličine; otud je, u mislima, ona i pristala
da, prestajući, traje u nastalom gutljaju zraka;
otud nijedna nije ostajala za mnom da bi obeležila
moje ili čije bilo odsustvo.
Oskar Davičo
Pročitani jezik /zbirka pesama/, Beograd 1972.
Philippe Halsman, Dali Atomicus, 1948
oskar davičo
Dan: 18. januar — kamen je pucao,
Godina: — 1909, neistorijoka, mirnodopska, 30 dinara mesečno.
Rodno mesto: — U Šapcu, na granici, osećao se valjda isto toliko snažno kao i drugde Zov Nepoznatog. Ali tamo se ranije no igde odzivalo na taj poziv. U četvrtoj godini pokušao sam prvi put da pobegnem od kuće. Bez pasoša, kao i ostali Šapčani. Ali oni su, krijumčareći, prebacivali u Austriju onaj čuveni duvan bajinovac i vraćali se odande sa šoljicama za srpsku kafu, loptama ili lutkama za srpsku decu, modnim žurnalima za srpske gospojce i receptima prolećne torte ili hladnog koha za mamu. Ne znam šta sam hteo da odnesem, sa čime da dođem roditeljima. S finansima, graničarima, obaveštajcima, tajnim agentima, kojih je mnogo bilo, Šapčani su se srdačno zdravili samo u kafani kod Pariza, gde je moj tata obično igrao karte s pop-Savom; ja tamo nisam zalazio.
Zato, ono što je mnogim mojim sugrađanima polazilo za rukom — meni nije. I drugi put su me žandari vratili kući s granice.
Otac: grlat, radoznao, zabadao je nos svud i u sve, a na moju sramotu i užas, imao je naviku da nasred ulice glasno zapodeva razgovore o najtugaljivijim ličnim i tuđim problemima. I to isključivo s nepoznatim svetom! Uživao je da se ispoveda i sluša ispovesti. A lično prokrijumčarenim brkovezom peglao je povazdan svoje spiralne, surove brkove. Skidao ih je jedino u kafani i putem od kuće do nje. Po zvanju — činovničić; po činu — kaplar (tri rata, tri rane, dve vrlo teške); po poeziji — sve se kunem i preklinjem neću piti rujna vina; po piću — karakter, trošio je ljutu rakiju isključivo, mogao je i meku; po ubeđenju — socijalista; po funkciji u partiji — četvrti od crvene zastave svakog Prvog maja; po uzrečici — pop išao po crkvi*; po nadimku — bezbožnik.
Mama — naprotiv: lepotica! Ali vrlo tužna. I još tiša. Nikad nije izgovorila rečenicu što bi počela sa ne; mislila je poslušno, slažući se: "Dobro, kako 'oćeš!" Ruka — meka, mala. Usne — ujutro bez šminke — skoro bele. Pre podne — u kuhinji, po podne — gosti, rano ujutro — pijac. Specijalitet: slatko od bundevinih rezanaca s medom, kasnije — hladan koh. Opsesija: nema zimnice bez pekmeza od šljiva! U kući nije bilo nijedne knjige. Niko ih nije donosio ni iz pozajmne biblioteke: "Samo nered prave, a romani su ionako — gluposti, pesme — izmotacije."
Prva pesma: — U trpezariju smo ušli na prstima mlađi brat i ja. Seli smo odmah ispod stola pokrivenog mekim pokrivačem do poda. Tamo, u mraku, izvadio je svaki iz džepa po šiljati nož, po glavicu luka i po komadić crna hleba. Ćutke, stali smo preko savinutog palca da sečemo hleb, da ga nabadamo na nož, prinosimo dostojanstveno ustima i preživajući da ga žvaćemo uz sitne odgriske ljutog luka. Tako, zagledani niušta, a kao ozbiljni i kao mračni, igrali smo se u stvari najomiljenije naše nove igre, imajući utisak da smo već veliki i jaki kao zidari preko ulice kad u podne sednu na grede ili na cigle da se najedu.
Predani hranjenju kao igri, nismo čuli kad je iz spavaće sobe ušao ujka sa otvorenom sveskom, a majka skoro istovremeno iz kujne noseći teglu s krastavčićima.
Ujka je obično govorio tiho, da bi štedeo bolesna pluća. Ali i Jaša i ja trgli smo se kad smo mu odjednom čuli preobraženi glas: brujao je, snažan, pun ljutih sokova jeze i neke ozbiljne a snažne žalosti. Posle su tek došle reči i presekle me kao sabljom. Povredile me. Ali istovremeno i ushitile nečim što su nosile vrlo skriveno u sebi, a veliko kao park, livada, Sava.
Ne bih umeo da prepričam ono svečano, silovito njihovo značenje. Ni sad. Ali sećam se da bi posle svakih dvadeset-trideset reči, ujka rekao još svečanije i odlučnije:
I ruku stavljam na tvoju kosu.
Od te njegove ruke na kosi svoje sestre, dolazilo mi da plačem. Nisam. Da sam, sve bi se to, čudno i prelepo, izgubilo. Ceptio sam kao kuče izvađeno iz jesenjave Save, a bilo mi vruće. Tresao sam se, trzao, prepadao, mrštio, cvokotao i blaženo se radovao, a suze — na pragu očiju. Sve je prestalo kad je mama odgovorila na ujkino pitanje išaptano već običnim glasom (pitao je da li joj se dopada njegova pesmica koju je sam izmislio): "Dobra je, iako nisam ništa razumela, ti znaš mene!" A ja sam hteo da joj kažem da sam sve razumeo, kao što i jesam, sve, baš sve. Izišli su.
Ne znam kako, možda sam zaista hteo da im dokažem da sam sve shvatio; a možda i zato što se nisam umeo drukčije da smirim, možda zato što mi se sve to učinilo lepšom igrom od igre hranjenja pod stolom i zato što su mi damari udarali jako kao velika školska zvona za prvi ili za poslednji čas, i zato što mi se činilo da ja to sve ne umem da iskažem, i zato što mi je izgledalo da ću ja to bolje reći od ujke, i zato što sam se bojao, i zato što nisam ... zgrabio sam neočekivano tablicu i križuljom počeo da pišem da bi i mama razumela ono što nije razumela:
Stavljam ručicu na tvoju kosu
i ljubim tvoju nogu rosu.
Hteo sam da kažem nogu mokru od rose, ili, verovatnije, rosnu nogu, ali ni jedno ni drugo nije mi bilo dobro, ni valjalo, nije se moglo reći jer se nije slagalo sa drugim nečim što sam isto hteo da kažem, a drukčije nisam mogao nego baš tako kako sam napisao, ali to što sam napisao nije baš ispalo onako kako sam hteo i osećao, a ipak je izišlo nekako tako da sam uprkos manjkavostima mogao da prepoznam svoja osećanja i htenja u prvoj svojoj pesmici koju sam napisao dahtav, uplašen, smeo, tužan i radostan.
Toliko godina posle, čini mi se: ako mi stvaralački impuls tad nije krenuo neposredno od prirode, kako to neki propisuju, po svoj je prilici to zato što mi je preobraženi ujkin glas, onako malecnom, izgledao sastavnim delom nje, gospođe prirode. Ujak je imao dvadeset godina, umro od pluća koji mesec kasnije, a ja — tek šest, i upravo sam bio završio prvo tromesečje prvog razreda osnovne škole. Ne bih umeo ni sad reći da li je ovaka moja kasnija pesma bila namenjena, znam da nijedna nije morala biti primenjena. Ali pamtim da sam svoju prvu pesmicu namenio mami zato što ne razume, i ujki zato što razume sve sem mene, kog niko ne razume.
Mamina smrt: — Žalila se nekoliko dana na glavu, pila praškove, došao doktor, pa puno doktora, pa otac u očajanju doveo jednu Ciganku, pa opet doktora i doktore, pa hodžu iz Bosne koji je trščicom trebalo da izvadi mami neke crve iz mozga preko ušiju, pa doktori, doktori, doktori, a ona je bledela, prestala da čuje, prestala da vidi, onda više nije mogla ni da govori. Utihnula je više no što je umrla.
Otac je očajavao, provodio cele dane na groblju, noći po kafanama, gazda Cvetko ga je izbacio s posla, nas su preuzele tetke. Iako bezbožnik iz načela, tata se tad upisao u spiritiste ne bi li uvatio vezu s mamom. Pokušao je, ali okrugli sto bez eksera nije hteo da se okrene, vezu nije uhvatio, onda se ispisao iz društva, napravio im nezapamćen skandal: lopovi! lažovi! varalice!
Tužen sudu, kažnjen je novčano za uvredu časti.
Stričevi su platili kaznu, našli posle drugo mesto ocu koji je, razume se, obećao da će da okrene nov list. Uselili smo se u jednosoban stan: sto i četiri gvozdena kreveta, tri za decu, jedan za njega. To bi bio i kraj relativno moje biografije. Za njom, počinje život.
S dečaštvom prestaje osećanje neobaveze kao slobode. Život izmišljaju i određuju, svesnije nego dotle, drugi koji jesu odnosi i drugo — koje je nužnost.
Gole činjenice: — Isteran sam iz šestog razreda gimnazije, jer katiheta nije hteo da prizna da je božje obličje (po čijem je obrascu napravljeno ljudsko lice na početku čovekove evolucije) moralo biti slično majmunskom.
Maturirao sam, kao privatista, godinu dana pre svojih drugova i sa sedamnaest otputovao u Pariz da studiram.
Znam ja i sad gde se nalazi Sorbona. Išao sam nekoliko puta do tog prastarog kamenog zdanja, ulazio u kameno dvorište, pa čak i u učionice obložene hrastovinom ili freskama. Ali para sam imao samo za dva meseca. Morao sam se dovijati da bih ostao koliko sam — dve i po godine. Radio sam kao kelner, nosač, sparing-partner u bokserskoj školi George, kao Sandaljer. S grupom naših obućara-sandaljera odlazio sam na mitinge KPF, slušao Kašena, Toreza i druge, pevao Internacionalu.
Diplomirao sam 1930. u Beogradu i u svojoj 21. godini bio postavljen za suplenta u Šibenskoj gimnaziji.
Dve godine kasnije uhapšen u Bihaću, optužen da sam organizovao Mesni i Sreski komitet, čiji sam sekretar bio; na teret mi je stavljeno još 18 radničkih ćelija, dve garnizonske, jedna đačka i jedna činovnička.
Osuđen na 5 godina robije, izišao sam 1937, ali hapšen sam iznova 1938. i 1941. u Splitu. Posle dva neuspela pokušaja, treći put mi je pošlo za rukom i nogom da pobegnem, da se zatim pridružim vojsci, da odratujem što je preostalo do oslobođenja Beograda i posle da, demobilisan, radim kao novinar sve do 1947.
Otada ne radim nigde, privatni mi je život nevidljiv, osećam i mislim angažovano, pišem strože.
U suštini, nisam napisao ni reda koji ne bi bio izazvan nekim impulsom što, dolazeći izvan mene, nije izazvao u meni onu varnicu uznemirujućeg nesporazuma što goni na prilagođavanje mašte novonastaloj nevolji iz koje mora van, pa luči objašnjenja i nade dok se iz ponuđenog obilja ne javi onaj stres što će obasjati unutrašnje nerazumevanje. Sad polazno. A ponovo uspostavljeni strujotok osvetliće stare pejzaže tamo gde ranije to nisu bili. Učiniće nam se novi. Možda će to i biti. To je tako od prve moje pesme. Podstrek je došao od ujakovih stihova. I sve ostalo, svaka moja knjiga ima uvek nekog svog ujku, koji nije nikad isti ujak i ne mora uopšte biti ni ujak, ni brat nikome.
Recimo, Zrenjanin. Zazvonilo je, digao sam slušalicu, čuo: "Ovde Zrenjanin..."
Ukočio sam se.
Poznavao sam ga odlično, bili smo prijatelji na robiji, nalazili smo se nekoliko puta i posle u ilegalnim poslovima, ali poginuo je 1942.
Poražen, stajao sam sa slušalicom u ruci: "Alo" — ljutio se njegov glas — "alo, odgovaraj, druže! Alo, što ćutiš? Ovde Zrenjanin! Alo, na telefonu sekretar Narodnog univerziteta u Zrenjaninu, alo, mogu li da govorim s drugom...
"Možeš" — iscedio sam jedva tu privolu kao nekakav dubinski ropac, još uvek van sebe, zgrčen, ošamućen od teškog najednom ushićenja što je ponavljalo u meni: "Tako, Žarko je postao ceo grad, ceo srez i zna šta misle sve bebe u kolevci, devojke kad se smeju, stari kad sede u parku."
Sekretar Narodnog univerziteta u Zrenjaninu hteo je da tamo čitam pesme.
Bilo je tri sata po podne.
Negde pred zoru digao sam se od stola. Ceo prvi tekst poeme bio je gotov: prestao sam da pišem, ne i da cvokoćem. Kao onda pod stolom. Kao uvek otada...
Sutra uveče u baroknom Zrenjaninskom pozorištu, grozničav i gripozan, čitao sam stihove o gradu koji je bio, prvo, seljačko dete, pa đak, pa učitelj, pa čovekoljublje, pa puno pročitanih knjiga, pa komunista, pa moj prijatelj i drug celog sreza, zemlje, svih ljudi na svetu. Ozvezdanom.
Eto.
Sve drugo što bih mogao reći o sebi isto je toliko svakodnevno i nevažno. Dok je živ, čovek ne pristaje da se svede na svoj život samo. Ako je taj čovek nesrećan i pisac, oseća da mu je i život nesvodljiv na sav onaj energetski doping knjiga koje je napisao, koje piše, koje će napisati.
O s k a r D a v i č o
(Šabac, 18.1.1909 — Beograd, 1.10.1989)
17. kol 2011.
henri matisse
Portrait of painter Henri Matisse by Henri Cartier-Bresson.
Henri Matisse (1869 - 1954), je francuski slikar, grafičar, kipar i dekorater. Napustio je pravnu karijeru i s 22 godine otišao u Pariz učiti slikarstvo u ateljeu Gustava Moreaua u čijoj se radionici okupila gotovo većina tadašnjih mladih slikara koji su poslije činili pokret fovizma. Uz Matissea, bili su tu i André Derain, Maurice de Vlaminck, Georges Braque, Raoul Dufy i mnogi drugi. Taj naraštaj slijedio je prije svega svoj instinkt.
Od impresionističkog luminizma putovalo se u područje čistog kolorita. Nastup mladih slikara izazvao je negodovanje i šire publike i kritičara. Dočekivali su ih s porugom kao što su bili dočekivani svi novatori francuske umjetnosti. Fovizam je kao pokret trajao samo nekoliko godina. Nakon toga članovi skupine počeli su slijediti i druge pravce. Najznačajnija Matisseova slika toga razdoblja je kompozicija Ples. Već u tom djelu dolaze do izražaja bitna svojstva Matisseova opusa, plošni tretman, zatvorene obojene površine bez tonskih prijelaza te izrazit smisao za pokret i krivulju što se postupno preobražava u arabesku. U intimnom interijeru likovi su prikazani s vazama i cvjetnim aranžmanima te bogatom šarenom tapetom koja ih uokviruje. Potaknuti su putovanjima u Maroko kao i egzotičnim krajolicima iz Tangera. Svjetski ugled Matisse stječe u Njemačkoj i Americi, a osobito u Rusiji. U kasnijim djelima sve se više usredotočuje na mrtve prirode te aranžirano cvijeće i voće. Majstora boje povremeno su privlačili radovi u plastici, litografije i keramika.
Matisse je nastavio tradiciju velikog francuskog slikarstva u novoj, savremenijoj varijanti. I francusi mladi slikari i stranci koji su hrlili u Pariz, u tu slikarsku Meku, bili su oduševljeni njegovim mislima. Utjecaj Matisseova slikarstva na Evropu i svjetsko slikarstvo bio je već tih godina veliki, a tako je ostalo i do danas.
Woman Reading, 1894.
kadrovi jula
Kadrovi jula
I
Na rubu pločnika
zeleni se prirodna okolina.
U dugmetarskoj radnji
velika izložba puceta.
Na crvenim štitovima crijepova
kiša pucketa.
II
Crne mačke
skaču po podrumima
gledaju kroz tamu
nužnu svoju hranu.
Ribe u akvarijumu
izvode stilove
prsne i leđne
sve figure vodne.
III
Bose dječje stope
protrčaće tako
kroz ljetno popodne.
Slobodan Blagojević 1950.
Edvard Weston, Cats
I
Na rubu pločnika
zeleni se prirodna okolina.
U dugmetarskoj radnji
velika izložba puceta.
Na crvenim štitovima crijepova
kiša pucketa.
II
Crne mačke
skaču po podrumima
gledaju kroz tamu
nužnu svoju hranu.
Ribe u akvarijumu
izvode stilove
prsne i leđne
sve figure vodne.
III
Bose dječje stope
protrčaće tako
kroz ljetno popodne.
Slobodan Blagojević 1950.
Edvard Weston, Cats
lirski stroj
Lirski stroj
naplavine srca
irigacija suznih žlijezda
vjetrometina uzdaha
kap tinte neba
i šuštaj zvijeri dok se prikrada
po suhim grančicama slova
skretnice svjetla pravaca
lokomotiva vjetra
euforija koraka
trn vremena u peti beskraja
prirodna slika zbraja se krvlju i kostima
bez očiglednog suda bez apstraktnih decimala
tjelesna i spolna
mistična i suzdržana luta
ljestvicama zvuka
žari se ugalj iz rudokopa
mišica bakrena od sunca antičkih divljaka
osmijeh nečega čega više nema
na prazni list dolijeće utisak
s nadom u očima s nepcem od tamnog žbunja
utonuo u šapat u vulkan u mir podvodne struje
u malu formu svog odsjaja
Slobodan Blagojević 1950.
Elliot Erwitt, Woman, Nicaragua, 1957.
naplavine srca
irigacija suznih žlijezda
vjetrometina uzdaha
kap tinte neba
i šuštaj zvijeri dok se prikrada
po suhim grančicama slova
skretnice svjetla pravaca
lokomotiva vjetra
euforija koraka
trn vremena u peti beskraja
prirodna slika zbraja se krvlju i kostima
bez očiglednog suda bez apstraktnih decimala
tjelesna i spolna
mistična i suzdržana luta
ljestvicama zvuka
žari se ugalj iz rudokopa
mišica bakrena od sunca antičkih divljaka
osmijeh nečega čega više nema
na prazni list dolijeće utisak
s nadom u očima s nepcem od tamnog žbunja
utonuo u šapat u vulkan u mir podvodne struje
u malu formu svog odsjaja
Slobodan Blagojević 1950.
Elliot Erwitt, Woman, Nicaragua, 1957.
jednom klasiku
Jednom klasiku
Njegovi stihovi čvrsti su kao žrtveni obred
ali elegancija njegovih akcenata
melodija njegova glasa
zvučnost njegove retorske palače
ne traže iskupljenje.
To je djelatna volja poezije.
Ukiva u slijepe zidove patnje
oči prozora.
Pod pragom zmiju otjera
zasadi cvijet intuicije
i miriše formulu duše.
2.
U stilskoj figuri vijeka
on sluša prazninu bivših oblika
sunčan od sjećanja.
Dobrodjelac
zna
da je vječnost
ispunjena sadašnjošću ljudi
u novim kostimima
čijim krojnim arhetipom on drži
razvitak vlastitog čuvstva.
Slobodan Blagojević 1950.
Elliott Erwitt, North Carolina USA Civil rights 1950
Njegovi stihovi čvrsti su kao žrtveni obred
ali elegancija njegovih akcenata
melodija njegova glasa
zvučnost njegove retorske palače
ne traže iskupljenje.
To je djelatna volja poezije.
Ukiva u slijepe zidove patnje
oči prozora.
Pod pragom zmiju otjera
zasadi cvijet intuicije
i miriše formulu duše.
2.
U stilskoj figuri vijeka
on sluša prazninu bivših oblika
sunčan od sjećanja.
Dobrodjelac
zna
da je vječnost
ispunjena sadašnjošću ljudi
u novim kostimima
čijim krojnim arhetipom on drži
razvitak vlastitog čuvstva.
Slobodan Blagojević 1950.
Elliott Erwitt, North Carolina USA Civil rights 1950
boljima od sebe
Boljima od sebe
U hladu poluležim i slušam
Šumove razne što širi mi bašta;
I rekao bih: u redu je što reči
Uskraćene su i bilju i pticama.
Carić, lično ime nema, skrunio
Carić-dizivku svoju, nju jedino i znade;
A šuštavo cveće čeka na nešto treće
Te da se zna koji parovi da se spare.
Os svih njih niko lagati ne ume;
Niti pak znade da polako umire;
Niti da se može jednim ritmom ili rimom
Postati odgovoran za duga vremena.
Jezik, predaju oni boljima od sebe
Što žive malo veka a žele napisano,
I mi, jest, šum činimo kad u smehu smo il plaču;
A reči su za one što ostvaruju obećanja.
Vistan Hju Odn,
(prevela Isidora Sekulić)
William Scott, Blackbird, Mexico 2002
U hladu poluležim i slušam
Šumove razne što širi mi bašta;
I rekao bih: u redu je što reči
Uskraćene su i bilju i pticama.
Carić, lično ime nema, skrunio
Carić-dizivku svoju, nju jedino i znade;
A šuštavo cveće čeka na nešto treće
Te da se zna koji parovi da se spare.
Os svih njih niko lagati ne ume;
Niti pak znade da polako umire;
Niti da se može jednim ritmom ili rimom
Postati odgovoran za duga vremena.
Jezik, predaju oni boljima od sebe
Što žive malo veka a žele napisano,
I mi, jest, šum činimo kad u smehu smo il plaču;
A reči su za one što ostvaruju obećanja.
Vistan Hju Odn,
(prevela Isidora Sekulić)
William Scott, Blackbird, Mexico 2002
umjetnik
Umetnik
Na vrhuncu slave, umetnik je počeo da traži model za stvaranje svog životnog dela. Ova ideja zaokupljala je njegovu pažnju još dok je bio početnik u osvajanju umeća likovnog stvaranja. Tada je bio prinuđen da crta modele koji su imali očigledne telesne nedostatke, ili su zbog duševne bolesti imali izraz lica koji se nije mogao prikriti intervencijom slikara. Mladi i zdravi modeli nisu imali strpljenja da satima poziraju, a njegova prijateljica se stidela razgolićavanja, tako da je njene lepe oblike pamtio samo preko dodira. Ponekad, kada bi se zanela knjigom, uspevao bi da uhvati njen položaj, ali kada bi pokušao da dokuči izraz njenog zamišljenog lica, ona bi se premestila ili bi napravila grimasu negodovanja. Nije joj bilo ugodno kad uoči da on pilji u nju i, čim bi to primetila, zahtevala bi da joj objasni razloge za toliku zaokupljenost.
Obučavao se, dakle, na modelima koji su mu bili nametnuti. Kad je savladao zanat, imao je prilike da bira između devojaka i žena koje su mu nudile usluge poziranja. Tako su nastali radovi zbog kojih nije imao razloga da se stidi. Naprotiv, galeristi su se otimali za njegove slike, jer su kupci tražili realizam, koji je bio nesumnjivi izraz njegovog dara. Zaokupljen zahtevima potražnje, godinama je radio portrete po porudžbini ili aktove za porodične galerije. Tako je stekao krug uticajnih obožavalaca i uslove za bavljenje slikarskim poslom bezbrižno se odnoseći prema svakodnevnim obavezama. Uživao je u društvu umetnika, a slobodno vreme posvećivao je porodici.
Organizovao je veliki broj samostalnih izložbi, uvek zahtevajući od domaćina galerija da lično uradi prelom i postavku. Ređajući naizmenično portrete i aktove, uspevao je da kombinuje svoja dela tako da je posetilac mogao da, po njegovoj sugestiji, uoči savršenost lica i tela susednih slika. Mislio je da je na taj način postigao ravnotežu iz prvobitnog zanosa – da od dve slike u paru sačini veliki broj svojih životna dela.
Međutim, pošto je ulazio u starost, po prirodi stvari došlo je do umetničkog zasićenja. Prestao je da radi za naručioce, a u svoj, nekada rado posećivani atelje puštao je sve manji broj prijatelja. Počeo je da polemiše sa svojim inače blagonaklonim kritičarima. Zahtevao je da demantuju već objavljene kritike, preteći da će zbog uvreda rešenje tražiti preko suda. Kolege su prestale da ga posećuju, jer je prema njima postajao grub, okrutan, a poneki su doživeli i fizički napad. Njegova već odrasla deca, iz rastavljenog braka sa "idealnim modelom", počela su da ga izbegavaju. Omiljeni unuk, najčešći gost u sve neurednijem ateljeu, doživeo je da ga deda, u nastupu neobjašnjivog besa, ofarba uljanim bojama. Razljućenog sina je uveravao da će biti greh ako malog operu razređivačem.
Njegovi najbliži su, krišom, doveli psihijatra. Stručnjak je pažljivo posmatrao njegove pokrete, mimiku i priču. Predstavio se kao poznavalac umetnikovog dela, pa je postavljao pitanja u vezi značenja pojedinih započetih slika, koje su bile postavljene na mnogobrojnim štafelajima. Atmosfera je postajala topla, društvo se opustilo uz dobro vino koje se u tom ambijentu uvek pilo. Umetnik je pomislio da je pravi trenutak za promociju životnog dela koje je u potpunoj tajnosti dovršavao. Pozvao je kolege i prijatelje koji su prihvatili iznenadni poziv, jer su osetili stari, druželjubivi ton u njegovom glasu. Okupilo se dosta ljudi, stiglo je i posluženje, pa je umetnik pustio svoje omiljene šansone. Kada je Edit Piaf počela da peva: "... za tvoj nos koji slini bravo, bravo!!!", umetnik je odlučio da pokaže svoje životno delo. Tu pesmu je slušao prilikom poslednje izložbe iz pariskog perioda.
Popeo se na galeriju, nežno prinoseći sakriveni štafelaj na mesto sa kog su prisutni mogli da vide platno u njegovoj punoj veličini. Oslonjen desnom rukom na ogradu, umetnik je levu pružio ka slici i uzbuđenim glasom objavio: "Ovo je moje životno delo!" Svi su digli glave i ćutke posmatrali platno. Umetnik je pogledom konstatovao da su svi ushićeni. Kada je bacio pogled na psihijatra, ovaj se osetio prozvanim i razgovetno prošaptao: "Ljudi, pa to je obična meta." Svi su mogli da uoče bele koncentrične krugove na crnoj površini, ali nisu hteli da komentarišu.
Razočarani umetnik je bacio štafelaj na psihijatra, pa potom strčao do ulaznih vrata i zaključao ih. Iz kartonske kutije izvukao je flašu sa razređivačem iz koje je prosuo sadržinu na pod. Sa police, pored kanabeta, dohvatio je sveću koju je bacio na razređivač.
Dok su vatrogasci izvlačili ugljenisana tela, stigao je komandir koji je upitao "brku" sa šmrkom: "Šta bi' ljudi?"
"Ma, pusti šefe, neka sekta zapalila samu sebe!"
Filip Golubović, Vreme, juni, 1999.
Jerry Uelsmann
Na vrhuncu slave, umetnik je počeo da traži model za stvaranje svog životnog dela. Ova ideja zaokupljala je njegovu pažnju još dok je bio početnik u osvajanju umeća likovnog stvaranja. Tada je bio prinuđen da crta modele koji su imali očigledne telesne nedostatke, ili su zbog duševne bolesti imali izraz lica koji se nije mogao prikriti intervencijom slikara. Mladi i zdravi modeli nisu imali strpljenja da satima poziraju, a njegova prijateljica se stidela razgolićavanja, tako da je njene lepe oblike pamtio samo preko dodira. Ponekad, kada bi se zanela knjigom, uspevao bi da uhvati njen položaj, ali kada bi pokušao da dokuči izraz njenog zamišljenog lica, ona bi se premestila ili bi napravila grimasu negodovanja. Nije joj bilo ugodno kad uoči da on pilji u nju i, čim bi to primetila, zahtevala bi da joj objasni razloge za toliku zaokupljenost.
Obučavao se, dakle, na modelima koji su mu bili nametnuti. Kad je savladao zanat, imao je prilike da bira između devojaka i žena koje su mu nudile usluge poziranja. Tako su nastali radovi zbog kojih nije imao razloga da se stidi. Naprotiv, galeristi su se otimali za njegove slike, jer su kupci tražili realizam, koji je bio nesumnjivi izraz njegovog dara. Zaokupljen zahtevima potražnje, godinama je radio portrete po porudžbini ili aktove za porodične galerije. Tako je stekao krug uticajnih obožavalaca i uslove za bavljenje slikarskim poslom bezbrižno se odnoseći prema svakodnevnim obavezama. Uživao je u društvu umetnika, a slobodno vreme posvećivao je porodici.
Organizovao je veliki broj samostalnih izložbi, uvek zahtevajući od domaćina galerija da lično uradi prelom i postavku. Ređajući naizmenično portrete i aktove, uspevao je da kombinuje svoja dela tako da je posetilac mogao da, po njegovoj sugestiji, uoči savršenost lica i tela susednih slika. Mislio je da je na taj način postigao ravnotežu iz prvobitnog zanosa – da od dve slike u paru sačini veliki broj svojih životna dela.
Međutim, pošto je ulazio u starost, po prirodi stvari došlo je do umetničkog zasićenja. Prestao je da radi za naručioce, a u svoj, nekada rado posećivani atelje puštao je sve manji broj prijatelja. Počeo je da polemiše sa svojim inače blagonaklonim kritičarima. Zahtevao je da demantuju već objavljene kritike, preteći da će zbog uvreda rešenje tražiti preko suda. Kolege su prestale da ga posećuju, jer je prema njima postajao grub, okrutan, a poneki su doživeli i fizički napad. Njegova već odrasla deca, iz rastavljenog braka sa "idealnim modelom", počela su da ga izbegavaju. Omiljeni unuk, najčešći gost u sve neurednijem ateljeu, doživeo je da ga deda, u nastupu neobjašnjivog besa, ofarba uljanim bojama. Razljućenog sina je uveravao da će biti greh ako malog operu razređivačem.
Njegovi najbliži su, krišom, doveli psihijatra. Stručnjak je pažljivo posmatrao njegove pokrete, mimiku i priču. Predstavio se kao poznavalac umetnikovog dela, pa je postavljao pitanja u vezi značenja pojedinih započetih slika, koje su bile postavljene na mnogobrojnim štafelajima. Atmosfera je postajala topla, društvo se opustilo uz dobro vino koje se u tom ambijentu uvek pilo. Umetnik je pomislio da je pravi trenutak za promociju životnog dela koje je u potpunoj tajnosti dovršavao. Pozvao je kolege i prijatelje koji su prihvatili iznenadni poziv, jer su osetili stari, druželjubivi ton u njegovom glasu. Okupilo se dosta ljudi, stiglo je i posluženje, pa je umetnik pustio svoje omiljene šansone. Kada je Edit Piaf počela da peva: "... za tvoj nos koji slini bravo, bravo!!!", umetnik je odlučio da pokaže svoje životno delo. Tu pesmu je slušao prilikom poslednje izložbe iz pariskog perioda.
Popeo se na galeriju, nežno prinoseći sakriveni štafelaj na mesto sa kog su prisutni mogli da vide platno u njegovoj punoj veličini. Oslonjen desnom rukom na ogradu, umetnik je levu pružio ka slici i uzbuđenim glasom objavio: "Ovo je moje životno delo!" Svi su digli glave i ćutke posmatrali platno. Umetnik je pogledom konstatovao da su svi ushićeni. Kada je bacio pogled na psihijatra, ovaj se osetio prozvanim i razgovetno prošaptao: "Ljudi, pa to je obična meta." Svi su mogli da uoče bele koncentrične krugove na crnoj površini, ali nisu hteli da komentarišu.
Razočarani umetnik je bacio štafelaj na psihijatra, pa potom strčao do ulaznih vrata i zaključao ih. Iz kartonske kutije izvukao je flašu sa razređivačem iz koje je prosuo sadržinu na pod. Sa police, pored kanabeta, dohvatio je sveću koju je bacio na razređivač.
Dok su vatrogasci izvlačili ugljenisana tela, stigao je komandir koji je upitao "brku" sa šmrkom: "Šta bi' ljudi?"
"Ma, pusti šefe, neka sekta zapalila samu sebe!"
Filip Golubović, Vreme, juni, 1999.
Jerry Uelsmann
roditelju
Roditelju
Ko si?
Ko i kuda ja,
Plod bez ploda tvoj,
I sudnja ova u meni reč?
Sin, evo, progledavam.
Mrenjem za života
Skidam sa sebe slepi rođaja znak.
I ne kao ti
Strmoglav oplođenju
Slepo na pir.
No voljom, te ne sazdala me,
Put otvaram, evo,
Sebi za uništenje,
Nerođenima za mir.
Plod ja bez ploda tvoj,
I sudnja ova u meni reč.
Momčilo Nastasijević
Jan Saudek. 'Life' 1966
Ko si?
Ko i kuda ja,
Plod bez ploda tvoj,
I sudnja ova u meni reč?
Sin, evo, progledavam.
Mrenjem za života
Skidam sa sebe slepi rođaja znak.
I ne kao ti
Strmoglav oplođenju
Slepo na pir.
No voljom, te ne sazdala me,
Put otvaram, evo,
Sebi za uništenje,
Nerođenima za mir.
Plod ja bez ploda tvoj,
I sudnja ova u meni reč.
Momčilo Nastasijević
Jan Saudek. 'Life' 1966
rembo
Rembo
Noć po noć, podvožnjaci, vidik loš,
Nepoznat u društvu groznih saputnika;
Ali u tom je detetu prsla retorska laž
Kao gajde: hladnoća je stvorila pesnika.
Pića koja mu je kupovao prijatelj lirski
I slab, remetila su mu čula sistematski
Unistila sve naviknute besmisli;
Dok nije odstranjen od lire i slabosti.
Stih je bio specijalna bolest uha;
Pakao detinjstva: mora da ponovi
Pokušaj; uvek je hteo celinu.
Sada, galopirajući kroz Afriku, snevao je
O istini koju bi prihvatili lažovi;
O novom sebi, o inženjeru, o sinu.
Vistan Hju Odn (Wystan Hugh Auden)
(1907-1972)
(preveo Miodrag Pavlović)
Arthur Rimbaud and Paul Verlaine
(Leonardo DiCaprio and David Thewlis in Total Eclipse
1995)
Noć po noć, podvožnjaci, vidik loš,
Nepoznat u društvu groznih saputnika;
Ali u tom je detetu prsla retorska laž
Kao gajde: hladnoća je stvorila pesnika.
Pića koja mu je kupovao prijatelj lirski
I slab, remetila su mu čula sistematski
Unistila sve naviknute besmisli;
Dok nije odstranjen od lire i slabosti.
Stih je bio specijalna bolest uha;
Pakao detinjstva: mora da ponovi
Pokušaj; uvek je hteo celinu.
Sada, galopirajući kroz Afriku, snevao je
O istini koju bi prihvatili lažovi;
O novom sebi, o inženjeru, o sinu.
Vistan Hju Odn (Wystan Hugh Auden)
(1907-1972)
(preveo Miodrag Pavlović)
Arthur Rimbaud and Paul Verlaine
(Leonardo DiCaprio and David Thewlis in Total Eclipse
1995)
ono što sjećanja ispisuju
Ono što sjećanja ispisuju
Dosta mi je slova san potrošio.
Valjda svakim snom pomalo umiremo.
Sad bezvrijedne riječi ispisujem po žutim listovima,
tek da se ne zaborave različita stanja u koja padam.
Počinjem da vjerujem da pjesma ne može iz sadašnjosti nastati.
Nju jednostavno ispišu naša sjećanja
na neki događaj koji se zbio
dok mi nijesmo ni slutili da se upravo tada stvarala poezija.
Sad tumaram po tuđim gradovima.
I sjećam se - dakle, pišem. I žute listove ostavljam
svud oko sebe. A htio bih da odrastem uz muziku
iz filma "Casablanca".
Sad bilježim beznačajne misli po žutim listovima.
I nekako znam da više mene ima u njima,
nego na bilo kom drugom mjestu na kom me možete vidjeti.
Žutim listovima, rasutim po sobama, ulicama, vodama -
objašnjavam sebe. Ostalo je u stvarnosti, u snu potrošenom.
Više tu ima mene stvarnog, onog koji za druge jesam
Nego na bilo kom drugom mjestu gdje me možete sresti.
A to mi je malo, tako prokleto malo.
Pavle Goranović
Humphrey Bogart and Ingrid Bergman
Casablanca (1942)
Dosta mi je slova san potrošio.
Valjda svakim snom pomalo umiremo.
Sad bezvrijedne riječi ispisujem po žutim listovima,
tek da se ne zaborave različita stanja u koja padam.
Počinjem da vjerujem da pjesma ne može iz sadašnjosti nastati.
Nju jednostavno ispišu naša sjećanja
na neki događaj koji se zbio
dok mi nijesmo ni slutili da se upravo tada stvarala poezija.
Sad tumaram po tuđim gradovima.
I sjećam se - dakle, pišem. I žute listove ostavljam
svud oko sebe. A htio bih da odrastem uz muziku
iz filma "Casablanca".
Sad bilježim beznačajne misli po žutim listovima.
I nekako znam da više mene ima u njima,
nego na bilo kom drugom mjestu na kom me možete vidjeti.
Žutim listovima, rasutim po sobama, ulicama, vodama -
objašnjavam sebe. Ostalo je u stvarnosti, u snu potrošenom.
Više tu ima mene stvarnog, onog koji za druge jesam
Nego na bilo kom drugom mjestu gdje me možete sresti.
A to mi je malo, tako prokleto malo.
Pavle Goranović
Humphrey Bogart and Ingrid Bergman
Casablanca (1942)
16. kol 2011.
u sljedećem vijeku
U sljedećem vijeku
Stvarnost postepeno u nestvarnost se mijenja.
Ti češ pročitati ova, iza pera zaostala, slova
i još ćeš korjeti, ko što kore mrava zbog njegova
odugovlačenja.
Sjeti se da ljudi isele se samo kad se javi povod:
kad poskupi stanarina, ili kada otpuštanje krene;
naprosto, budućnosti trebaju sobe oslobođene
prisustva njihovog.
Sa druge strane, uzmite sazvježđa. Kako bi rekao sudija,
pošto, za njih, brzina svjetlosti je nesreća i bijeda,
prisustvo njino je odsustvo, a bivstvovanje samo je posljedak
nebitija.
Tako, s vremenom, dokazi krivnje budu važniji no prestup, dani
zanimljiviji od života; tako glasu postaju zamjena
pravopisni znaci. Premda od tebe neće biti dočekani
ni teleskop, ni uspomena.
Josif Brodski
Philippe Halsman, Dali Atomicus, 1948
Stvarnost postepeno u nestvarnost se mijenja.
Ti češ pročitati ova, iza pera zaostala, slova
i još ćeš korjeti, ko što kore mrava zbog njegova
odugovlačenja.
Sjeti se da ljudi isele se samo kad se javi povod:
kad poskupi stanarina, ili kada otpuštanje krene;
naprosto, budućnosti trebaju sobe oslobođene
prisustva njihovog.
Sa druge strane, uzmite sazvježđa. Kako bi rekao sudija,
pošto, za njih, brzina svjetlosti je nesreća i bijeda,
prisustvo njino je odsustvo, a bivstvovanje samo je posljedak
nebitija.
Tako, s vremenom, dokazi krivnje budu važniji no prestup, dani
zanimljiviji od života; tako glasu postaju zamjena
pravopisni znaci. Premda od tebe neće biti dočekani
ni teleskop, ni uspomena.
Josif Brodski
Philippe Halsman, Dali Atomicus, 1948
tajna
Cena
Ko ikad može do kraja da plati
Svet svoga verovanja?
Neobuzdano detnjstvo se igra
Na livadi nadomak kuće,
U šumi ljubav ne poznaje greh.
Putnici jašu svojim mirnim putem.
Uhladnoj senci groba
Starost se nada odjeku koraka.
Ko da naslika razraslo stablo
I granu maštanja?
Sin da to stvori i sačuva.
Sobom samim treba da plati:
On će bdeti i plakati,
Poreći svu očevu ljubav,
U majčinoj utrobi biti izgubljen.
Osam noći s bludnicom spavati.
A onda, devete.
Biti nevesta i žrtva aveti
I u ponor strave bačen
Poneće samo gnev.
Tajni zakon
Tajni Zakon ne poriče
Naše zakone verovatnoće,
Već uzima atom i zvezdu
I ljudska bića, sve, kakvi su,
I ćuti dok lažemo.
To je jedini razlog zašto
Nijedna vlast ne može da se ozakoni
I pravnim tumačenjima osujeti
Tajni Zakon.
Njegovo krajnje strpljenje neće pokušati
Da nas spreči želimo li da umremo:
Kada Mu pobegnemo u automobilu.
Kada Ga zaboravpmo u baru.
Ovo su načini da budemo kažnjeni
Tajnim Zakonom.
Najzad Tajna je otkrivena
Najzad, tajna je otkrivena, kako to mora uvek na kraju da bude.
Slatka priča dozrela je da se saopšti prisnom prijatelju;
Za vreme čaja i na uglu, jezik ostvaruje šta želi,
Tiha voda breg roni, moj dragi, nema dima bez vatre.
Iza leša u bazenu, iza senke na igralištu golfa.
Iza dame koja igra i čoveka koji mahnito pije,
Ispod umornog pogleda, napada migrene i uzdaha,
Ima uvek druga priča, više nego što oko vidi.
Za jasan glas što nenadno se čuje, visoko gore s zida samostana.
Za miris žbunova zove, za sportske novine u predvorju,
Za utakmice kriketa u leto, rukovanje, kašalj, poljubac,
Ima uvek neka grešna tajna, neki skriveni razlog za ovo.
Molba
Oče, koji nisi čovekov neprijatelj, opraštajući sve
Sem želje proizašle u izopačenosti, budi darežljiv:
Pošalji nam snagu i svetlost, božanski dodir
Koji leči nepodnošljivi nervni svrab.
Umor otuđenosti, gušobolju lažova
I grčenje urasle čednosti.
Oštro zabrani uvežbani odgovor
I postupno ispravi strašljivčev položaj.
Pokrij na vreme zracima one izopštene,
Da osramoćeni, oni se preobrate iako je nesreća bila velika
Razglasi svakog koji leči onima što u gradu žive
Ili u seoskim kućama na kraju puteva;
Opustoši kuću mrtvih; pogledaj ozareno
Nove stilove arhitekture, promenu uverenja.
Vistan Hju Odn
Ko ikad može do kraja da plati
Svet svoga verovanja?
Neobuzdano detnjstvo se igra
Na livadi nadomak kuće,
U šumi ljubav ne poznaje greh.
Putnici jašu svojim mirnim putem.
Uhladnoj senci groba
Starost se nada odjeku koraka.
Ko da naslika razraslo stablo
I granu maštanja?
Sin da to stvori i sačuva.
Sobom samim treba da plati:
On će bdeti i plakati,
Poreći svu očevu ljubav,
U majčinoj utrobi biti izgubljen.
Osam noći s bludnicom spavati.
A onda, devete.
Biti nevesta i žrtva aveti
I u ponor strave bačen
Poneće samo gnev.
Tajni zakon
Tajni Zakon ne poriče
Naše zakone verovatnoće,
Već uzima atom i zvezdu
I ljudska bića, sve, kakvi su,
I ćuti dok lažemo.
To je jedini razlog zašto
Nijedna vlast ne može da se ozakoni
I pravnim tumačenjima osujeti
Tajni Zakon.
Njegovo krajnje strpljenje neće pokušati
Da nas spreči želimo li da umremo:
Kada Mu pobegnemo u automobilu.
Kada Ga zaboravpmo u baru.
Ovo su načini da budemo kažnjeni
Tajnim Zakonom.
Najzad Tajna je otkrivena
Najzad, tajna je otkrivena, kako to mora uvek na kraju da bude.
Slatka priča dozrela je da se saopšti prisnom prijatelju;
Za vreme čaja i na uglu, jezik ostvaruje šta želi,
Tiha voda breg roni, moj dragi, nema dima bez vatre.
Iza leša u bazenu, iza senke na igralištu golfa.
Iza dame koja igra i čoveka koji mahnito pije,
Ispod umornog pogleda, napada migrene i uzdaha,
Ima uvek druga priča, više nego što oko vidi.
Za jasan glas što nenadno se čuje, visoko gore s zida samostana.
Za miris žbunova zove, za sportske novine u predvorju,
Za utakmice kriketa u leto, rukovanje, kašalj, poljubac,
Ima uvek neka grešna tajna, neki skriveni razlog za ovo.
Molba
Oče, koji nisi čovekov neprijatelj, opraštajući sve
Sem želje proizašle u izopačenosti, budi darežljiv:
Pošalji nam snagu i svetlost, božanski dodir
Koji leči nepodnošljivi nervni svrab.
Umor otuđenosti, gušobolju lažova
I grčenje urasle čednosti.
Oštro zabrani uvežbani odgovor
I postupno ispravi strašljivčev položaj.
Pokrij na vreme zracima one izopštene,
Da osramoćeni, oni se preobrate iako je nesreća bila velika
Razglasi svakog koji leči onima što u gradu žive
Ili u seoskim kućama na kraju puteva;
Opustoši kuću mrtvih; pogledaj ozareno
Nove stilove arhitekture, promenu uverenja.
Vistan Hju Odn
nema promene mesta
Nema promene mesta
Ko da podnese
Vrelinu dana i pogibelj zime,
Putovanje iz jednog mesta u drugo,
A da ne bude zadovoljan da leži
Do večeri na rtu ponad zaliva,
Između kopna i mora,
Il čeka pušeći vreme jela,
Oslonjen na lancem vezanu kapiju,
Na kraju šume?
Tračnice se tope
Na suncu, sjajne il porđale,
Od grada do grada,
A signali su celom dužinom spušteni;
Ništa se još ne kreće
Sem koverata između ovih mesta,
S vrata ih pograbe i žudno unutra čitaju,
I prvo prolećno cveće stigne izgnječeno.
Nevolja muca u depešama
I sažaljenje je hitro.
Jer, kad bi profesionalni putnik došao
I u porodičnom krugu bio zapitkivan, on bi ostao nem.
Odbijajući da odgovara uz potajan smešak,
A za sve vreme
Na našim mapama pretpostavke postaju sve neobičnije
I opasnost preti.
Nema promene mesta:
Niko nikada neće znati
Kakav preokret sjajna prestonica čeka,
Kakav veliki praznik seoska gungula slavi;
Jer niko ne ide
Dalje od kraja pruge il ruba nasipa,
Niti će ići nit poslati sina
Preko obronaka dalje od satrulog plasta
Gde lovočuvar u sarama, sa psom i puškom,
Viknuće: ,,Nazad".
Vistan Hju Odn
Philippe Halsman, Jean Cocteau
Ko da podnese
Vrelinu dana i pogibelj zime,
Putovanje iz jednog mesta u drugo,
A da ne bude zadovoljan da leži
Do večeri na rtu ponad zaliva,
Između kopna i mora,
Il čeka pušeći vreme jela,
Oslonjen na lancem vezanu kapiju,
Na kraju šume?
Tračnice se tope
Na suncu, sjajne il porđale,
Od grada do grada,
A signali su celom dužinom spušteni;
Ništa se još ne kreće
Sem koverata između ovih mesta,
S vrata ih pograbe i žudno unutra čitaju,
I prvo prolećno cveće stigne izgnječeno.
Nevolja muca u depešama
I sažaljenje je hitro.
Jer, kad bi profesionalni putnik došao
I u porodičnom krugu bio zapitkivan, on bi ostao nem.
Odbijajući da odgovara uz potajan smešak,
A za sve vreme
Na našim mapama pretpostavke postaju sve neobičnije
I opasnost preti.
Nema promene mesta:
Niko nikada neće znati
Kakav preokret sjajna prestonica čeka,
Kakav veliki praznik seoska gungula slavi;
Jer niko ne ide
Dalje od kraja pruge il ruba nasipa,
Niti će ići nit poslati sina
Preko obronaka dalje od satrulog plasta
Gde lovočuvar u sarama, sa psom i puškom,
Viknuće: ,,Nazad".
Vistan Hju Odn
Philippe Halsman, Jean Cocteau
lica
Romansijer
Zatvoren u talenat kao u uniformu,
Svaki pesnik ima rang već dobro poznat:
Oni mogu da nas zadive kao olujna nepogoda.
Il mladi umru, il sami prožive vek.
I mogu da hrle napred kao husari: ali on
Mora da se oslobodi svog dečačkog dara i nauči
Kako da bude običan i nespretan, kako da bude jedan
Za kime niko neće smatrati da je vredno da se uputi.
Jer da ispuni svoju najsjajniju težnju, mora
Da pristane na potpunu čamu, da bude predmet
Grubih optužbi kao ljubav, između Pravih
Da bude pravi među Prostacima isto tako prost,
A u vlastitom slabom biću, ako može,
Da se tupo smesti sa svim bludnjama Čoveka.
Kompozitor
Svi ostali prevode: slikar iscrtava
Vidljivi svet da ga volimo ili odbacimo,
Premećući po svom životu, pesnik iznosi
Slike koje ranjavaju i spajaju,
Od Života do Umetnosti brižnom preradom,
Uzdajući se u nas da ispunimo pukotinu;
Samo tvoje note su čisti izum,
Samo tvoja pesma je potpuni dar.
Izaspi svoje prisustvo, o ushićenje, padajući
Niz slapove kolena i ustave rtenjače,
Naše podneblje tišine i osvajajuću sumnju;
Ti, jedina, jedina, o zamišljena pesmo,
Nisi u moći da kažeš da je postojanje loše,
I izlij svoj oproštaj kao vino.
Putnik
Mračna je sudbina i dublja od morske zavade.
Sruči se na čoveka
U proleće, kada se cvetovi dan žudeći pomole,
A usov klizi, sneg beo s lica stene
Da on mora da ostavi svoj dom,
Nezadržan ni kao oblak mekom ženskom rukom što sputava;
Ipak, on uvek odlazi.
Treko čuvanih mesta, preko šumovitih gora,
Stranac k strancima, preko nepresušnog mora
Gde riba obitava i voda davi.
Il u guduru samotno kao belorepi orao.
Kraj bujičnih vododerina.
Ptica što se na kamenu gnezdi, nemirna ptica.
Evo glava mu pada umornom s večeri.
I sanja o domu.
O mahanju s prozora, o gošćenju na povratku,
O ljubljenju žene pod lakom pokrivkom;
Al budeći se vidi
Jato ptica za njega bezimeno, a s vrata na ulazu dopiru glasovi
Novodošavših ljubavnika.
Sačuvaj ga od neprijateljskog ropstva,
Od iznenadnog skoka tigrovog za uglom;
Zaštititi njegov dom.
Njegov zabrinuti dom u kome su dani izbrojani.
Zaštititi ga od groma.
Od postupnog propadanja što se širi kao mrlja;
Izmenjujući broj od neodređenog u izvesan,
Donesi radost, donesi dan njegovog povratka,
Sretnome u danu koji se približava, u naginjućoj zori.
Model
Uopšte, čitanje dlana ili rukopisa ili lika
Stvar je prevođenja; pošto je ljubazni
Gospodin često
Zavodnik, namrštena učenica mogla bi da premre
Ako bi tražio da ostane;
Ali, telo ove stare dame tačno pokazuje njenu dušu;
Roršah* i Bine* ne bi mogli ništa da dodaju onom što i glupan vidi
Iz jasne činjenice da je živa i zdrava;
Jer, kada neko ima osamdeset godina,
Čak mala-malecna mrva pohlepe
Čini ga zaista ozbiljno bolesnim,
I dodir očajanja istovremeno je poguban:
Bilo da je grad jednom pio šampanj iz njene cipele ili je
Ona bila guvernanta s dobrim imenom
U crkvenim krugovima, ako je
Njen suprug opljačkao ili je izgubila sina.
Do tada je sve svejedno.
Ona je preživela ono što se desilo: zaboravila: nestala.
Tako slikar može da bude zadovoljan; postavite je u engleski park,
U pirinčano polje u Kini, ili u sirotinjski stan;
Načinite da nebo bude svetlo ili tamno:
Stavite zeleni pliš iza nje ili zid od crvene cigle.
Ona će ih sve uskladiti.
Usredsređujući oko na njihov suštinski ljudski deo.
Vistan Hju Odn (1907-1973)
Zatvoren u talenat kao u uniformu,
Svaki pesnik ima rang već dobro poznat:
Oni mogu da nas zadive kao olujna nepogoda.
Il mladi umru, il sami prožive vek.
I mogu da hrle napred kao husari: ali on
Mora da se oslobodi svog dečačkog dara i nauči
Kako da bude običan i nespretan, kako da bude jedan
Za kime niko neće smatrati da je vredno da se uputi.
Jer da ispuni svoju najsjajniju težnju, mora
Da pristane na potpunu čamu, da bude predmet
Grubih optužbi kao ljubav, između Pravih
Da bude pravi među Prostacima isto tako prost,
A u vlastitom slabom biću, ako može,
Da se tupo smesti sa svim bludnjama Čoveka.
Kompozitor
Svi ostali prevode: slikar iscrtava
Vidljivi svet da ga volimo ili odbacimo,
Premećući po svom životu, pesnik iznosi
Slike koje ranjavaju i spajaju,
Od Života do Umetnosti brižnom preradom,
Uzdajući se u nas da ispunimo pukotinu;
Samo tvoje note su čisti izum,
Samo tvoja pesma je potpuni dar.
Izaspi svoje prisustvo, o ushićenje, padajući
Niz slapove kolena i ustave rtenjače,
Naše podneblje tišine i osvajajuću sumnju;
Ti, jedina, jedina, o zamišljena pesmo,
Nisi u moći da kažeš da je postojanje loše,
I izlij svoj oproštaj kao vino.
Putnik
Mračna je sudbina i dublja od morske zavade.
Sruči se na čoveka
U proleće, kada se cvetovi dan žudeći pomole,
A usov klizi, sneg beo s lica stene
Da on mora da ostavi svoj dom,
Nezadržan ni kao oblak mekom ženskom rukom što sputava;
Ipak, on uvek odlazi.
Treko čuvanih mesta, preko šumovitih gora,
Stranac k strancima, preko nepresušnog mora
Gde riba obitava i voda davi.
Il u guduru samotno kao belorepi orao.
Kraj bujičnih vododerina.
Ptica što se na kamenu gnezdi, nemirna ptica.
Evo glava mu pada umornom s večeri.
I sanja o domu.
O mahanju s prozora, o gošćenju na povratku,
O ljubljenju žene pod lakom pokrivkom;
Al budeći se vidi
Jato ptica za njega bezimeno, a s vrata na ulazu dopiru glasovi
Novodošavših ljubavnika.
Sačuvaj ga od neprijateljskog ropstva,
Od iznenadnog skoka tigrovog za uglom;
Zaštititi njegov dom.
Njegov zabrinuti dom u kome su dani izbrojani.
Zaštititi ga od groma.
Od postupnog propadanja što se širi kao mrlja;
Izmenjujući broj od neodređenog u izvesan,
Donesi radost, donesi dan njegovog povratka,
Sretnome u danu koji se približava, u naginjućoj zori.
Model
Uopšte, čitanje dlana ili rukopisa ili lika
Stvar je prevođenja; pošto je ljubazni
Gospodin često
Zavodnik, namrštena učenica mogla bi da premre
Ako bi tražio da ostane;
Ali, telo ove stare dame tačno pokazuje njenu dušu;
Roršah* i Bine* ne bi mogli ništa da dodaju onom što i glupan vidi
Iz jasne činjenice da je živa i zdrava;
Jer, kada neko ima osamdeset godina,
Čak mala-malecna mrva pohlepe
Čini ga zaista ozbiljno bolesnim,
I dodir očajanja istovremeno je poguban:
Bilo da je grad jednom pio šampanj iz njene cipele ili je
Ona bila guvernanta s dobrim imenom
U crkvenim krugovima, ako je
Njen suprug opljačkao ili je izgubila sina.
Do tada je sve svejedno.
Ona je preživela ono što se desilo: zaboravila: nestala.
Tako slikar može da bude zadovoljan; postavite je u engleski park,
U pirinčano polje u Kini, ili u sirotinjski stan;
Načinite da nebo bude svetlo ili tamno:
Stavite zeleni pliš iza nje ili zid od crvene cigle.
Ona će ih sve uskladiti.
Usredsređujući oko na njihov suštinski ljudski deo.
Vistan Hju Odn (1907-1973)
vrijeme
***
Krivili su me za sve, osim da vrijeme mutim.
I ja sam često sebi obećah surovu plaću.
No uskoro, kako govore, epolete ću skinuti
i, naprosto, jedna zvijezda postaću.
Svjetlucaću, kao poručnik neba, među žicama i ja,
i u oblak se kriti kad čujem grom,
ne videć da pod jurišem robe široke potrošnje, armija
bježi gonjena perom.
Kad uokolo nema onoga što je bilo,
nije važno jeste li u obruču, il pred blicem.
Tako đak, vidjevši jednom u snu mastilo,
spreman je da bolje množi druge tablice.
I mada za brzinu svjetlosti ne očekuješ hvala,
ipak će oklop nepostojanja, opštega, možebiti,
pokušaje njegove pretvorbe u sito da uvažava,
i meni će, za rupe, zahvalan biti.
***
Poslije nas, razumije se, neće biti potop,
ali ni suša. Prije svega, klima u carstvu
pravde imaće karakter umjerenosti,
s četiri godišnja doba, da bi
kolerik, sangvinik, flegmatik i melanholik
mogli vladati naizmjence, po tri
mjeseca svaki. S tačke gledišta enciklopedije,
to nije malo. Mada, neosporno,
promjenljiva oblačnost, kaprici temperature
mogu zbuniti reformatora. Ali, bog trgovine
samo se raduje potražnji vunenih
stvari, engleskih kišobrana, čohanih kaputa.
Njegovi su najgori neprijatelji
štopane sokne i prečinjeni žaketi.
Kiša u prozoru, čini se, pooštrava upravo taj prilaz
pejsažu i materiji uopšte: da bude što škrtiji.
Eto zašto iz ustava odsustvuje riječ "kiša".
U njemu uopšte ni jednom se ne govori
ni o barometru, ni o onima što, zgrbivši se,
iza ponoći, na tabureu, s klupkom vune
od peruanske ovce, kao obnaženi Alkibijad,
krate vrijeme, listajući stranice žurnala mode
u predhamamskoj svlačionici Zlatnog Vijeka.
***
Živjeli smo u gradu boje skamenjene votke.
Elektrika je stizala izdaleka, iz močvara,
a stan se uveče činio
zamazan tresetom i izboden komarcima.
Odjeća je bila nezgrapna, što je odavalo
blizinu Arktika. Na onom kraju hodnika
zveketao je telefon, s mukom oživljavajući iza
nedavno okončanog rata.
Tri rublje su ukrašavali avijatičari i rudari.
Nisam znao da, jednog dana, ovoga više neće biti.
Emajlirane šerpe kuhinjske
ulivale su uvjerenost u sutrašnji dan, uporno
pretvarajući se u snu u pokrivala za glavu ili
u trijumf Ciolkovskog. Automoblili su takođe
jurili prema budućnosti i bili
crni, sivi, a ponekad (taksi)
čak svijetlo smeđi. Čudno je i neprijatno
misliti da čak ni željezo ne zna svoju sudbinu
i da je život bio proživljen zarad apoteoze
firme Kodak koja je vjerovala u fotografije
i odbacivala negative.
Rajske ptice pjevaju, ne oskudijevajući u gipkim granama.
Josif Brodski, Poslednjih deset gidina, 1994.
Krivili su me za sve, osim da vrijeme mutim.
I ja sam često sebi obećah surovu plaću.
No uskoro, kako govore, epolete ću skinuti
i, naprosto, jedna zvijezda postaću.
Svjetlucaću, kao poručnik neba, među žicama i ja,
i u oblak se kriti kad čujem grom,
ne videć da pod jurišem robe široke potrošnje, armija
bježi gonjena perom.
Kad uokolo nema onoga što je bilo,
nije važno jeste li u obruču, il pred blicem.
Tako đak, vidjevši jednom u snu mastilo,
spreman je da bolje množi druge tablice.
I mada za brzinu svjetlosti ne očekuješ hvala,
ipak će oklop nepostojanja, opštega, možebiti,
pokušaje njegove pretvorbe u sito da uvažava,
i meni će, za rupe, zahvalan biti.
***
Poslije nas, razumije se, neće biti potop,
ali ni suša. Prije svega, klima u carstvu
pravde imaće karakter umjerenosti,
s četiri godišnja doba, da bi
kolerik, sangvinik, flegmatik i melanholik
mogli vladati naizmjence, po tri
mjeseca svaki. S tačke gledišta enciklopedije,
to nije malo. Mada, neosporno,
promjenljiva oblačnost, kaprici temperature
mogu zbuniti reformatora. Ali, bog trgovine
samo se raduje potražnji vunenih
stvari, engleskih kišobrana, čohanih kaputa.
Njegovi su najgori neprijatelji
štopane sokne i prečinjeni žaketi.
Kiša u prozoru, čini se, pooštrava upravo taj prilaz
pejsažu i materiji uopšte: da bude što škrtiji.
Eto zašto iz ustava odsustvuje riječ "kiša".
U njemu uopšte ni jednom se ne govori
ni o barometru, ni o onima što, zgrbivši se,
iza ponoći, na tabureu, s klupkom vune
od peruanske ovce, kao obnaženi Alkibijad,
krate vrijeme, listajući stranice žurnala mode
u predhamamskoj svlačionici Zlatnog Vijeka.
***
Živjeli smo u gradu boje skamenjene votke.
Elektrika je stizala izdaleka, iz močvara,
a stan se uveče činio
zamazan tresetom i izboden komarcima.
Odjeća je bila nezgrapna, što je odavalo
blizinu Arktika. Na onom kraju hodnika
zveketao je telefon, s mukom oživljavajući iza
nedavno okončanog rata.
Tri rublje su ukrašavali avijatičari i rudari.
Nisam znao da, jednog dana, ovoga više neće biti.
Emajlirane šerpe kuhinjske
ulivale su uvjerenost u sutrašnji dan, uporno
pretvarajući se u snu u pokrivala za glavu ili
u trijumf Ciolkovskog. Automoblili su takođe
jurili prema budućnosti i bili
crni, sivi, a ponekad (taksi)
čak svijetlo smeđi. Čudno je i neprijatno
misliti da čak ni željezo ne zna svoju sudbinu
i da je život bio proživljen zarad apoteoze
firme Kodak koja je vjerovala u fotografije
i odbacivala negative.
Rajske ptice pjevaju, ne oskudijevajući u gipkim granama.
Josif Brodski, Poslednjih deset gidina, 1994.
josif brodski
Ako pesnik ima ikakvu obavezu prema društvu, to je da dobro piše. Pošto je u manjini, on nema drugog izbora. Ako tu obavezu ne ispuni, pašće u zaborav. Društvo, s druge strane, nema nikakvih obaveza prema pesniku, napisao je Josif Brodski, jedan od najvećih pesnika i esejista Rusije u dvadesetom veku.
Nedavno je izdavačka kuća "Rusika" počela sa poduhvatom – objavljivanjem Sabranih dela Josifa Brodskog. Izašao je prvi tom, njegova poslednja knjiga objavljena za života, "Tuga i razum". Ova knjiga eseja objavljena je nekoliko nedelja pre pesnikove smrti, no on je, ipak, uspeo da u nju unese završne ispravke. Brodski je Nobelovu nagradu za književnost dobio 1987. i prilikom dodeljivanja, rekao: "Ako umetnost i uči nečemu (i samog pesnika, pre svega) – uči ga izolovanosti ljudskog življenja. Budući da je najstarija – i najdoslovnija – forma pojedinačnog čina, ona voljno ili nevoljno stimuliše u čoveku upravo njegovo osećanje individualnosti, jedinstvenosti, izdvojenosti – preobraća ga iz društvene životinje u ličnost. Razne stvari možemo deliti: hleb, postelju, ubeđenja, voljenu ženu, ali ne možemo, na primer, pesmu Rajnera Marije Rilkea".
Josif Aleksandrovič Brodski dete je Petrograda. Odrastao je, kao jedinac, u stanu koji je imao sobu i po. Pisao je o tome, kasnije: "To je bilo posleratno doba i veoma malo ljudi moglo je sebi da priušti više od jednog deteta. A neka deca nisu čak mogla sebi da priušte živog oca ili oca koji je uz njih... Mi smo, zaista, imali sreće, pogotovo kada se uzme u obzir da smo bili Jevreji. Sve troje smo preživeli rat (kažem "sve troje" jer sam se i ja rodio pre rata, 1940); moji roditelji su, međutim, preživeli i čistke". Iako izuzetan u svemu, zbog svojih političkih opredeljenja, koja nikako nisu mogla biti uz tadašnju sovjetsku vlast, 1963. Brodski biva izložen represiji KGB. Optužen je prvo za "parazitizam", a zatim je osuđen na progonstvo i oteran na sever. Oslobođen je pre isteka kazne i 1972. godine prinuđen da napusti Sovjetski Savez.
Igra bez sudije
Čim je stupio na englesko tlo, Brodskog su sačekala dva vodeća pesnika dvadesetog veka: Vistan Hju Odn i Stiven Spender. Dvadeset tri godine kasnije, Spender je preminuo. Brodski je doleteo u Britaniju. Na aerodromu "Hitro", carinik ga je pitao za svrhu posete: "Posao ili zadovoljstvo?" Brodski odgovara: "Gde biste svrstali sahranu?"
Veći deo života, Brodski je proveo u Americi. Predavao je na Mičigenskom univerzitetu. Studenti su veoma voleli njegova predavanja. Nekoliko njegovih eseja zapravo su predavanja koja su zabeležili njegovi studenti. Godine 1988, Brodski je diplomcima Univerziteta Mičigen održao govor na kraju školske godine. Između ostalog rekao im je da je "život igra sa mnogo pravila, ali bez sudije", savetovao im je da obogate svoj rečnik, pošto "sposobnost izražavanja uvek zaostaje za iskustvom". Podsetio ih je na stihove Roberta Frosta koji kaže da "živeti u društvu znači opraštati" . Na kraju govora, Brodski je napomenuo i da "zvezde o sili teže i usamljenosti znaju više od nas, jer su one – oči žudnje".
Sam Brodski je prepoznavao "oči žudnje" u jeziku, stihovima, ali je zamišljao da ih i Muza mora imati. Muzu je pesnik opisivao citirajući Baratinskog, "kao lice sa posebnim izrazom". Smatrao je da Muza živi duže i od pesnika i od pesama samih i da je u najbližoj vezi sa onim što čini osnovu našeg bića – jezikom.
Jedan grad često se javljao Brodskom u snovima. Bila je to Venecija. Kao mladić, živeći u Rusiji iz koje nije mogao da izađe jer nije imao pasoš, Brodski je na poklon dobio stare razglednice Venecije iz dvadesetih godina dvadesetog veka. Gledajući te starinske dopisne karte boje sepije, planirao je da ode u taj grad, iznajmi u njemu palazzo u kome će voda biti gotovo u nivou prozora, napiše sonet o Veneciji i potom ispali sebi u čelo metak iz malog brauninga. Kasnije, opisujući ovu epizodu, Brodski je govorio da je ovaj njegov plan dobro situiran u vremenu, "jer u dvadesetim godinama, svako od nas ima pravo na – dekadenciju".
Deca zla
Svake zime Brodski je putovao u Veneciju i tamo provodio pravoslavne Božiće. Lutao je Venecijom u kojoj se voda u kanalima ljeskala mutno i zeleno i o ovim danima napisao i esejističku prozu, možda najlepši esej ikada Veneciji posvećen, "Vodeni žig". Pošto je preminuo u Njujorku, telo Brodskog preneli su na venecijansko groblje "San Mikele". Po želji pesnika.
Najbolja pesnikinja – prijateljica Brodskog, u Rusiji je bila niko drugi do – Ana Ahmatova. (Brodski bi se sigurno veoma rado družio sa Cvetajevom, da nije izvršila samoubistvo na početku Drugog svetskog rata. Za Cvetajevu je Brodski tačno prorekao da će biti najveće pesničko otkriće dvadesetog veka.) Ahmatovu je upoznao kada je već bila u poznijim godinama, a Brodski sasvim mlad. No, vezivala ih je ista strast – literatura. Satima su razgovarali o poeziji u njenoj dači, blizu Moskve. Pre razgovora, Ahmatova je oboma sipala piće. Sebi – votku. Govorila je: "Dvesta grama votke, moja je mera".
Omiljeni pesnik Josifa Brodskog bio je Vistan Hju Odn, onaj isti Odn koji je pisao briljantne stihove i bio oženjen Erikom Man, kćerkom Tomasa Mana (po njoj je Erika Džong i dobila ime – Erika). Brodski je voleo da citira Odnove stihove: "Deca kojoj je činjeno zlo i sama postaju zla". Toliko o posledicama totalitarnih društava po živote onih koji imaju nesreću da su na takvim prostorima rođeni.
Brodski je, takođe, veoma voleo da putuje. Nekoliko godina pred smrt, posetio je i Beograd. Tada je, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, njegove prevedene stihove govorio niko drugi do Stevan Raičković. Oni koji su bili u Jugoslovenskom dramskom te noći, osetili su i da je ta jedna noć ona zbog koje je vredelo živeti i trpeti sve svakodnevne banalije života i sitne i neumoljive pakosti istorije, sudbine ili, ukratko – ljudi.
Sam Brodski kao da nije imao iluzija. Napisao je da je "demokratija kuća na pola puta između košmara i utopije" i tvrdio da je usamljenost trajno stanje svakog mislećeg bića na planeti.
Najsnažnija strast Brodskog bila je, ipak, poezija. Skrivena između korica, i izvan njih: u belim noćima u Piteru (kako Rusi odmilja zovu Peterburg): "U to vreme grad postaje volšeban, jer u dva ujutru možete da čitate ili da pišete bez lampe, a zgrade, od kojih su pobegle senke, i njihovi krovovi, oivičeni zlatnim ramovima, liče na krhki porcelan... Mostovi počinju da se utapaju, baš kao da su ostrva delte odrešila ruke i, nošena maticom, polako plove prema Baltiku. Teško je zaspati u takvim noćima, zato što je suviše svetlo, i zato što je svaki san bezvredan u odnosu na stvarnost. U kojoj čovek, kao ni voda, ne baca senku".
Politika, avgust, 2011.
Pretplati se na:
Postovi (Atom)
