Ostavimo odmah po strani varijantu u kojoj mačku kupujete, dobijate ili nasleđujete, i uzmimo samo ekstremnu: našli ste na đubrištu najbedniji mačji primerak, okupali ga u bebi-šamponu, očistili od buva, od glista, odveli veterinaru, probdeli noć njenog/njegovog mačjeg kašlja, otkrili omiljenu hranu i pustili da spava na Vašem jastuku. Počeo je Vaš novi život (jedan od devet) sa bićem koje ima eleganciju zmije, mekotu pačeta i komunikacijske moći Dalaj-lame. Odsada možete uvek računati na pogled iz kojeg bljeska mesečina, na šapu koja pri pretrčavanju preko kompjutera po pravilu takne Z (komanda: „izbriši fajl zauvek"), na rep koji dodiruje ivicu šoljice sa kafom, na kandže koje bez opomene završavaju u Vašoj nadlaktici. O njima je uostalom sve što treba rekao Bodler (sem Marka Tvena, T. S. Eliota, Luisa Kerola, Kolete i drugih). Bodlerovu pesmu „Mačke" je analizirao Jakobson, na toj su analizi vaspitani strukturalisti, strukturaliste kritikuju postmodernisti zbog zatvorenosti i neuvažavanja drugog, možda ženskog, neuhvatljivog glasa: liči na nešto mačije. Sara Kofman upućuje fine primedbe Deridi, analizirajući Mačka Mura. U svakom slučaju, mačke i marksizam se nisu sretali, već zbog uočljive nesposobnosti socijalizma da redovno snabdeva građanstvo mesom, ali mačje sposobnosti nisu izmakle neprijateljima sistema: U Pričama sa Kolime, Šalamova, jedina čija sudbina ostaje bar neizvesna, jeste jedna mačka; u Orvelovoj Farmi životinja, mačka glasa dva puta; na kraju Ćosićevog Vremena smrti, spašeno je i jedno mače sa albanske obale. Sve bi ovo upućivalo na uverljivo rešenje tajne mačjeg predenja: mačke predu tekst. Ako ste u stanju da razumete mačje predenje, razumećete i mnoge druge, pa i svoje tekstove. Ovaj poziv da se sledi Muhamed (bar kada je sekao svoj rukav da ne probudi zaspalu mačku) upućen je racionalnom delu stanovništva; mistici i žene znaju zašto su im mačke potrebne.
Između egipatskih mačjih mumija i Češajrske mačke postoji i niz trivijalnosti o mačkama, na koje se neću obazirati, premda su su kriterijumi mačkoljubaca za mačkoljubive tekstove prilično niski. Govorimo radije o Vašoj mački; ukoliko želite da joj pružite život dostojan čoveka, puštaćete je na ulicu, kao i sebe, i viđaćete je ranjenu i bednu (ili još gore). Ukoliko joj želite bolje, sačuvajte je u raskoši kuće. U znak zahvalnosti, ona će podjednako uništavati Vaš stilski nameštaj i Vaše mizerne ponjave, u oba slučaja podjednako srećna. Ješće grašak, maslinke, sir, keks i uopšte koješta sa strašću, a ostavljati svežu džigericu ili Sheba konzerve sa dimljenim lososom, uvek nepredvidljivo. Kraljevski uvredljiva i prosjački ponizna, drska sa uglednim gostima i nežna sa kućnom pomoćnicom, frktaće na najljupkuju decu i udvarati se najodvratnijim tetkama, bežaće pod krevet kad hoćete da je pokažete ali će kvariti Vaše intimne trenutke: drugim rečima, nikad neće biti pas. Ako želite harmoničnu zajednicu, združujte samo mače sa odraslim psom, pa on neće ni primetiti čistu nadmoć da prevaspita štene. Pri svemu tome, Vaš dlakavi makijavelista će, dve sekunde posle nekog od svojih mnogobrojnih kućnih zlodela, delovati kao oličenje meditacije, na najdekorativnijem mestu: samo za Vas.
Logično pitanje je neizbežno: kakvo uživanje i kakav uzgoj su uopšte u pitanju? Mačke su sušta i prava suprotnost fer-pleju, poštenju, principijelnosti, demokratiji, javnosti: uzgojićete sebe da to tolerišete. Svoje odgovarajuće osobine ćete slobodno moći da pokazujete izvan kuće, bez griže savesti, jer se Vaš kućni zloduh ne služi nasiljem. Ni Vi u odnosu sa njim, nikad. Sem telesnog uživanja, o čemu upućujem na Bodlera, duševno uživanje sa mačkom je jedno od najfinijih: tekstovi se ne moraju pisati, dostojanstvo se ne mora čuvati, istorija ne mora pritiskati u toplom miru i slepoj ljubavi. Uostalom, najvećim komplimentom za sebe kao kućanicu, pacifistu i šire smatram izjavu jednog gospodina koji je poželeo da pod stare dane ima status moje mačke.
Svetlana Slapšak, Vreme, novembar 1990.
Elliott Erwitt: Mother and child, New York City, 1953.
