Program festivala Grad teatar, metaforično smešten u Danteov naslov „Ljubav pokreće Sunce i druge zvezde“, kojim obeležava dve i po decenije postojanja, ali i sugeriše optimizam godina koje slede, u svojoj ponudi ovog leta dao je i jedan veliki, i reklo bi se ekskluzivni projekat - vratio je Čehova na scenu, zajedno sa Jugoslovenskim dramskim pozorištem iz Beograda sa kojim je koprodukcijiski uradio predstavu „Višnjik“, a ovaj nimalo jednostavan „zadatak“ obavio je reditelj Dejan Mijač.
U pet večeri premijernog izvođenja na sceni na Svetom Stefanu, glumačka ekipa „Višnjika“ sa Jasnom Đuričić u ulozi plemkinje Ljubov Ranjevske Andrejevne, ispraćana je višeminutnim ovacijama budvanske publike.
- Privilegija je danas kod nas uopšte igrati Čehova - kaže Jasna Đuričić u razgovoru za Danas. - Pogotovu Ljubov Ranjevsku, lik bez koga biografije nijedne glumice nikada nije potpuna.
Šta je ono što Čehova, pored sve njegove veličine, čini tako ekskluzivnim piscem?
- Mislim da je to njegova svevremenost, jer se zbog toga i mladi ljudi danas hvataju njegovog dela, i hvataće se i dalje. Tu je i ta njegova užasna jednostavnost, kakvu nisam videla ni kod jednog pisca. Čehov je do te mere jednostavan, da je to i problem - kako tu jednostavnost postići, ne narušiti je. Kod njega nikada nema ništa spektakularno, kao kod Šekspira, na primer, gde je uvek mnogo krvi, žestokih strasti, surovih potresa... Kod Čehova to ne postoji, sve se dešava negde u čoveku, vrlo zatomljeno, tiho, postoje samo nekakvi mali, s vremena na vreme, iskoci, iz nekog naizgled mirnog stanja. Tu je i lepota, i sva težina izvođenja Čehova.
Zbog čega bi se i Ranjevska mogla činiti ekskluzivnom, kako ona korespondira sa današnjicom u kojoj je sve manje srca, i sve više razuma, interesa, trgovine, postoje li Ranjevske danas?
- Mislim da bi danas lupom mogli da tražimo ljude kao što je Ranjevska, koji idu srcem. Sada se apsolutno, čak i deca, od malih nogu, vaspitavaju da traže šta će dobiti zauzvrat ako nešto učine. Tema ovog vremena je profit, profit, profit, i opet profit. To je diktat našeg doba, tome se uče generacije koje dolaze, i sa takvim stavom se „bombarduju“ sa svih strana. Jeste vrlo poražavajuće da je sve postalo interes, trgovina, i ne znamo na kraju krajeva kako će se završiti. Svako odmah želi nagradu za svoj trud, muku, žrtvu, svako je sebi najvažniji, najpreči, tako da u tom smislu Ranjevska jeste ekskluziva. Lično, vrlo mi je bliska, cenim takve ljude, malo ih je ostalo doduše, ali ih znam. Jer, veliki je dar ako neko uspe da se odupre ovakvom sistemu vrednosti, odnosno odsustvu vrednosti, i da u sebi odneguje čistu ljubav i emocije. Čak i po cenu svega drugog, iako, naravno, preterivanja u bilo kom smislu, nisu dobra.
Čehov nije preterano nežan sa svojim junacima, Ranjevska je gubitnik zbog svoje preterane emotivne i materijalne darežljivosti. U vašem izvođenju, može se otvoriti i drugačija vizura - da li je upravo to što sledi svoje biće negde čini jakom, jer je u životu najveći luksuz biti ono što jesi?
- To jeste negde upisano u liku - Ranjevska je dobra srca, čista, jednostavna i pristupačna duša, i Čehov to kaže na samom početku komada. Ali, o njoj se govori i kao o nekome ko je nemoralan, ko troši novac potpuno besmisleno. Ali, postoji tu još jedna stvar koja se, kako mi se čini, malo zaboravlja - to je žena koja je izgubila dete. Kad neko ima takav gubitak, onda sve postaje besmisleno, tako da ne bih rekla da je Ranjevska tolika rasipnica samo zbog toga što je takva. Naravno, njena porodica bila je prebogata, ona nikada, ni sekunde, nije imala nikakvu brigu oko novca. Tako je rasla, bila odnegovana, i prosto se ne snalazi u svetu materijalnih stvari, čime Čehov u ovoj drami takođe pravi razliku između duhovnog i materijalnog, i suprotstavlja ta dva sveta.
Šta je vama lično najuzbudljivije u ovom liku?
- Upravo to što pored sve tragedije, nesreće, slabih nerava, nekakve izgubljenosti potpune, kod Ranjevske stoji i nekakva snaga. Život teče dalje, jači je od svega drugog, to je ono najuzbudljivije, i Čehov to uvek potencira. On nikada ne da se neki trenutak pretvori u užas, u nepremostivu tragediju koja će nas preplavljivati i dalje. Ne, on odmah, istog časa, taj trenutak iseca nekom duhovitošću, nekim drugim likom koji kaže nešto potpuno svoje. Jer, svako od nas ide samo za svojim interesom, to Čehov nepogrešivo zna, i to, na kraju krajeva, i jeste život. A on nikada nije samo ovakav ili onakav, samo težak, ili samo srećan, život je svakakav. I te stalne smene - dok se tebi događa nešto tužno, nekome pored počinje nešto zanimljivo, radosno, divno... I to je to ? Čehov nas stalno koriguje da ne bi došlo do patetike, jer je patetika nešto što ona najviše prezire.
Autor: Nikola Petruševski, Danas, 25.7.2011.
