prelistavanje

Poslije 4-5 dana prelistavam vijuge mozga... napokon pada, pljušti i osjećam trenutno olakšanje, još grmi, ali pljusak je prestao, žedna se zemlja natopila, a ja sam još žedna... Šta sam radila? Tugovala, svadjala se, pametovala, ponavljala, presipala iz šupljeg u prazno. U medjuvremenu je stigao i internet, ničim izazvan, ja po tom pitanju mrtva hladna, baš navikla da tipkam u komp bez njega i nekako mi išlo, mnogo lakše i bolje nego na blogu, i svugdje mi je lakše nego na netu, na skrivenim mjestima se orvorim kao ruže poslije kiše... o da, opet će ruže da zamirišu, dan-dva, meni dosta do nove kiše... Tako punim krtičnjak jer je još zatvoren, pišem o sebi, sebi i za sebe. Ta potreba za pisanjem, bez objave je ono što me uvijek sprečavalo da nešto uozbiljim, finaliziram i objavim. To sad više i nije važno, važno je da uvijek pronadjem neko novo mjesto gdje se mogu sakriti i pisati, pisati, slobodno...
Prelistavam dane, doručke, ručke i večere, filmove i serije, znojenja i tuširanja i rasprave sa onima kojima još uvijek pokušavam reći da sam ja u pravu, da su oni na još jednom ispitu... takvi projekti ne samo da su pogrešni, nego su unaprijed propali, ipak moje ljeto prolazi u znaku pokušaja sprovodjenja pre-vaspitnih i pre-vazidjenih mjera... Samo nisam izdala dekret, napisala manifest i spisak zaduženja po rasporedu, mislila sam jutros da li sam i to trebla dovesti do granice uračunljivosti i onda bar i sama sa zanimanjem posmatrati ovaj tužni eksperiment.
No, teče vrijeme, teku potoci, laju psi lutalice, opasno pasje ljeto...
Pokušavam da se vratim na tragove pisanja pre neta, ali to je nemoguce... Čim povirim na net i ugledam prvu sliku, sve je drugačije, sve se mijenja...
Hoću jutros da pokušam da idem tim tragom, uzela sam Danas da prelistam... jučešnje izdanje... Čitam rubriku: Na današnji dan
i odmah zapažam: 19.7. 1893.
Rođen ruski pisac Vladimir Majakovski, utemeljivač ruskog futurizma i vodeći pesnik u vreme Oktobarske revolucije u ranom sovjetskom periodu.

Alexander Rodchenko: The poet Vladimir Mayakovsky, 1924.

Volim

Brodovi i -
oni u luke se slise.
Vozovi - na stanicu teraju i oni.
A mene ka tebi nesto tim vise -
jer volim -
vuce i goni.
Puskinov vitez u podrum se skriva,
cicija u svome novcu da uziva.
Tako ti se vracam
ja, draga, predano
Moje je to srce,
s divljenjem ga gledam.
i gar
sa sebe spira, brije se i mije.
Tako i ja,
tebi vracajuci se,
zar
ne odlazim kuci,
zar nije?!
Konacnoj se vracamo meti.
Smrtne zemaljsko narucju veze
Tako
tek sto rastanemo se
ja i ti,
nepokolebljivo ti
tezim.

Iz sveg glasa

Vec prodje jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka Mlecni put noc studi.
Ne zuri mi se. I munja-telegram
nema zbog cega da plasi te i budi.
Kao sto kazu, incident je resen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo precistili, I sto da se drese
uzajamne boli, uvrede i kobi.
Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noc zvezdanim sjajem nebesa skor osu.
U taj cas odustajes da protumacis sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.

O tome

Ovom temom,
i plitkom i licnom,
prezvakanom
kroz strofe i strofe,
k'o pesnicka veverica vicno
vrteh se i vrtecu se opet.
''Ona'' i ''on'' balada je sva.
Nisam uzasno nov ja.
Uzasano to je
sto ''on'' - sad sam ja
i sto je ''ona'' - moja.