U vreme kada se Ejmi Vajnhaus rodila - 1983 - ja sam već polako prestajao da pratim novotarije u muzici, a dr Drinkman mi je snimao kasete sa pedesetak numera koje sam odabrao da povremeno slušam. Pa sam na kraju i to batalio. Ako negde kod nekoga nešto čujem - čuo sam. Ako ne - nikom ništa. Još i bolje. Ali veze sa strastima iz mladosti nikada se sasvim ne prekidaju. Nije da baš ništa nisam znao o zbivanjima na „stejdžu“, ali sam nekako više voleo da čitam magazin Uncut koji je objavljivao tematske brojeve o velikim bendovima i zanimljive intervjue sa uncle-Kithom. Kada sam prvi put čuo za Ejmi Vajnhaus mislio sam, grešna mi duša, da se tu radi o još jednoj iz serije engleskih Lejdi Gaga i Maja Marijana, a onda naleteh na neki video klip na internetu, pa čisto iz radoznalosti kliknuh, ko velim - daj da vidim o čemu peva ova natapirana.
Kad ono - međutim! Em sjajno peva, em peva sjajne stvari. Da sad ne ulazim u sitna crevca i otimam leb rok-kritičarima, reći će oni, siguran sam, puno lepih stvari o Ejminoj muzici. Da se ja vratim na stvar. Kada se, dakle, magla predrasuda razišla, odmah mi je bilo jasno da je Vajnhausova presedan, da joj - u muzičkom i svakom drugom smislu - nije mesto u dvehiljaditim. Svi oni koji pamte sedamdesete znaće o čemu pričam. Onima koji ih ne pamte ne vredi govoriti. Bila su to luda vremena u kojima rok još nije bio postao baš sasvim biznis i industrija. Nije da se pare nisu mlatile, nije da nije bilo šljokica i veštačke magle, ali sviralo se, brate, nekako od srca i pizdarije su se redovno pravile. A pizdarije su so rok muzike. So života, usudio bih se da kažem. Ako, dame i gospodo, pizdarija nema, ako stvar u svoje ruke preuzmu uredni, organizovani i alavi, onda i najdemokratskije društvo postaje totalitarno. A rok muzika se pretvara u himnu totalitarizma. Što nam se, mislim celom svetu, i dogodilo.
Ejmi je sva nekako bila seventies-like. I glasom i muzikom i ponašanjem. Iako je bila veoma komercijalna, pa su joj zbog toga gledali kroz prste, štrčala je iz sistema i bilo je samo pitanje dana kada će joj sistem doći glave. Na način na koji su nemački filistri došli glave Fridrihu Ničeu. Ni u jednom od tih slučajeva nema ličnih odgovornosti, mada mislim da je u Ejminom slučaju njen „menadžment“ mogao učiniti mnogo više za njeno zdravlje. Prosečnost je najsnažnija društvena sila na ovom svetu i svakim danom je sve snažnija. Ali vladavina prosečnih neizbežno proizvodi nesnosnu dosadu, čemer i besmisao. Ejmi to, očigledno, nije bila u stanju da podnese, pa je izlaz tražila na pogrešnom mestu, u votki i ubitačnim koktelima žestokih droga. Kao, nažalost, i mnogi drugi sjajni muzičari u poslednjih nekoliko decenija. Nadajmo se da je Ejmi iz crnog prešla u svetlo.
Svetislav Basara: Back to bright, Danas, 25.7.2011.
Amy Winehouse (1983 - 2011)
