Lekovite banjske priče
Ova topla se na sabajle pije da se stomak „mije“. Ove druge od podne do mraka. Malo piješ, malo lice miješ. Prvo se popije 50 grama, pa nakon pola sata još toliko. Sve polako i u malim gutljajima. Drugačije ne valja. Merica je pljoskica. Nije bitno od stakla li od plastike.
Između srkutanja sa dužim i kraćim pauzama, kreću poznate „srceparajuće“, „mučeničke“, „preljubničke“, „paćeničke“ i „pod garanciju lekovite“ priče. Pukne dan šetajući od Tople vode do Snežnika, Jezera i Slatine. Sve kako je savetovao lekar i još po neko od „proverene“ okoline.
Tako je u Vrnjačkoj Banji od kada se zna za njene lekovite vode. Nekada se pilo koliko je ko žedan zdravlja bio ili koliko mu je boljka bila teška. Onda je na snagu stupila naredba da se iznad propisane doze „nije smelo ni gram više“, a zatim je postojala i lekarska preporuka da se mineralna voda meša sa kozjim mlekom i surutkom. U knjizi „Voda u tradiciji i životu Vrnjačke Banje“, autorke Jelene Borović-Dimić, navodi da su između izvora Topla voda i Snežnik bili podignuti torovi sa kozama. Tako je posetilac mogao uvek da dobije sveže mleko, pa čak i da sam pomuze kozu. Došlo je i vreme kada je posetilac mogao da dobije samo dve čaše vode. Vodu su dodavale mlade devojke koje su prihvatale čašu za čašom, punile i davale gostima. Sada lekovitost curi iz lepo uređenih česama. Svako toči onoliko koliko mu treba „za pijenje“ i preko toga „za poneti“, kad se kući krene.
Pre skoro vek i po, zabeležena su prva flaširanja lekovite vode i to on tople, čiju su lekovitost prvo osetili Beograđani. Litarske flaše zatvarane su plutom i smolom. Da se ne prospe i „ne izvetri“ toplota. Kada je počeo da funkcioniše izvor hladne mineralne vode Snežnik, mesto na proplanku pod snegom prvo je zapalo za oko austrougarskom oficiru u Prvom svetskom ratu, i krenulo se sa flaširanjem te vode. Najčuvenija i najlekovitija vrnjačka kisela voda „Snežnik“ na „divlje“ je krenula od kafedžije do kafedžije. Mogao je da je puni ko hoće - jedan pere flaše od taze ispražnjenih sadržaja, drugi im mirisom proverava čistoću, treći puni, a četvrti slaže u prevozno sredstvo. Samo je obavezno bilo plaćanje takse tadašnjih pola dinara po litru, i da zaduženi banjski činovnik zalepi plavu banderolu preko zapušača. Ideja o flaširanju mineralne vode iz Vrnjačke Banje zaživela je tek na kraju šezdesetih godina prošlog veka, a kamen temeljac za izgradnju fabrike mineralne vode „Vrnjci“ 1973. godine položio je sin svih tadašnjih naroda i narodnosti Josip Broz Tito. Flaše sa etiketama na kojima je lik cara Konstantina preplavile su tržište. Topla voda se flašira po najsavremenijim standardima, samo što se u flaši zove „stono piće“ a u čaši pljoskici „lekovita voda“.
Autor: Slađana Novosel, Danas, 21.7.2011.
Tandi Venter: Memories of Tuscany II
