Nova inscenacija „Višnjika“, repertoarski gest Grada teatra i Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda, koji je vratio Čehova na ovdašnje scene, pokazala se ovog leta kao veliki, ekskluzivni projekat, na mnogo načina i simboličan - reditelj Dejan Mijač izabrao je da se upravo ovom predstavom povuče iz režije.
„Višnjik“ je imao pet premijernih večeri na sceni na Svetom Stefanu pred prepunim gledalištem i uz veliku pažnju crnogorskih medija, što je iznova potvrdilo da je Mijač i danas reditelj ogromnog autoriteta na ovim prostorima. Reditelj Dejan Mijač o predstavi „Višnjik“ kojom se povlači iz režije i završava karijeri:
* Zbog čega ste odlučili da se povučete iz režije i to upravo Čehovom, šta je vaš intimni razlog da baš ovaj pisac „stavi tačku“ na vašu veliku, po mnogo čemu izuzetnu karijeru?
- Dva ili tri puta sam u životu radio Čehova, uvek sa ogromnim entuzijazmom i ljubavlju, ali čini mi se bez dovoljno mudrosti. Neću da kažem da sam sada mudriji. Ali, jednostavno, život mi je dokazao neke stvari, mislio sam da ovako, kao stariji čovek, jedini pisac koga mogu prilično da razumem jeste Čehov. I voleo bih da se uz njegovu pomoć ispovedam.
* Šta u „Višnjiku“ čini tu ispovest?
- Kad se Ranjevska vrati iz Pariza, opet sretne onaj svoj Višnjik i pokušava da mu kaže nešto lepo, divno, da mu sastavi neku odu, a ne ume to da izrazi, i onda kaže neku oveštalu frazu. Taj Višnjik je simbol - Ranjevska oseća šta predstavlja u njenom životu i životu njene porodice, ali kad pokuša da to izrazi, uzbuđena tim osećanjem, iz nje izlazi neka banalna poezija, neka kuknjava nad sobom. Ona ne može izgovoriti te prave reči, čim krene, ona ih banalizuje, postaju patetične. I to je ta naša nesreća - sve ono što je lepo i vrlo značajno, što čini onu iskru ljudskosti u nama, i čini da uopšte treperimo životom, kad pokušamo da to kažemo, da objasnimo, da prevedemo na reči, toliko uprljamo, da je nedostajno toga.
* Da ste glumac, koji biste lik želeli da igrate u „Višnjiku“?
- Sada bi mi po godinama pripadao Firs, ili Prolaznik. A voleo bih da igram Gajeva, čoveka koji nema svoje mesto, nepotreban, neutemeljen, koji ne pripada ni vremenu, ni mestu. Ali, tu je - vegetira, ne postavlja nijedno pitanje, a duboko oseća, duboko preživljava, nesrećan je ili srećan, kako kad. Jednostavno, nepotreban je sebi, i nepotreban je svetu oko sebe.
* Zbog čega je Čehov, zapravo, toliko insistirao na „Višnjiku“ kao komediji?
- Mislim da se plašio toga da i glumci, a i publika, previše počnu da preživljavaju dramu, a on smatra da u pozorišnoj igri nema mesta tome - mora se doživeti nešto što je katarzično, ali prezirao je patetiku i smatrao da se stvari moraju shvatiti na pravi način.
* Rekli ste da je ovo predstava o tranziciji, a nama se čini da je tranziciju „patentiralo“ naše doba, i da smo jedini njene žrtve?
- Istorijski ciklusi se neprestano ponavljaju, oni koji dolaze uvek su agresivniji od svojih prethodnika, i sve to stoji kao činjenica. Ali, postoji još nešto, hoću da verujem da je i to doprlo iz ove predstave. Ta surovost pobede - jedan čovek je pobedio druge ljude u odnosu na Višnjik, ali to je Pirova pobeda, uvod u poraz. I taj Lopahin Jermolaj isto je tako nesrećan, to je čovek koji ne ume da kaže ženi pred kojom treperi da je voli. Toliko on ostaje usamljen i gorak. Ima motive i za osvetu, bio je sluga, njegovi roditelji su služili, sada je novi bogataš, i to je sve jako komplikovano i tužno.
* Može li se reći da je jedna od zabluda vezanih za Čehova da kod njega nema mnogo događaja?
- Ima, i te kako. Ali, Čehov prosto pokazuje da događaji ne moraju da budu burni, epohalni, ili ne znam kakvi. Ako hodaš pored nekog dvorišta, vidiš nekog čoveka koji zamišljen puši, moraš da doživiš celu njegovu sudbinu, i da je reprodukuješ. Čehovu ne treba mnogo da bi pokazao da je ono dramatično unutar ljudskog postojanja, a sve ovo što je međusobna komunikacija, da je to samo povod da se neki put ispolje razne dubine, i razni planovi te ljudske dramatičnosti. Naizgled najmirnija scena u sebi krije neobične potencijale. To je Čehov.
* Lik Šarlote, koju igra Nada Šargin, razlikuje se od svih drugih likova i načinom glume, koji je početak neke ruske avangarde. Da li time podvlačite i da je ona, u stvari, jedini pravi pobunjenik u priči o umoru građanske klase?
- Šarlota je mađioničarka, „performerka“, komunicira s ljudima pomoću „performansa“, stalno šalje šifrovane poruke, i slikom, glasom, pokretom, ispriča nešto što ne može da elaborira monologom. S druge strane stoji Trofimov, koji neverovatnu silesiju reči upotrebi da bi kazao neke prilično praznjikave, oveštale stvari koje izgledaju kao moderne i pobunjeničke. A Šarlota jedina ima pravi protest i gest - distancirana je od svih drugih, i svesna da niko ne može da je razume. Ona kaže da bi htela da razgovara, ali nema s kim: „Jeste me razumeli? Ne? Sve je u redu!“, i ode. Vrlo uzbudljiv i vrlo komplikovan pisac Čehov!
* Da li bi Šarlota možda mogla da bude sam Čehov u ovom komadu?
- Ne može, zato što tu sve ima svoj krug, svoj obrtaj. Kao šraf kad ga okrećete, a on opet dođe na istu poziciju, jer je zarez na istom mestu. Jeste da ste ga stegli, okrenuli...
Čehov je definicija
- Samo u Nemačkoj je, recimo, u prošloj sezoni, bilo najmanje deset premijera Čehovljevih drama. Prosto, Čehov je pisac koji je inaugurisao novi evropski teatar, zajedno sa Stanislavskim i njegovom metodom, ali neću da kažem da je Čehov to. On je više od toga. Čehov je prvi put skrenuo pažnju na to da gluma nije samo prikazivanje, zanat, prezentacija. Za Čehova, gluma je više od ispovesti, i od njega je definitivno postalo jasno da gluma ne pripada izvođačkoj umetnosti, nego da je to autentični ljudski iskaz, koji traži apsolutno posvećenje. Druga stvar kod Čehova je čvrst stav - kad kažem čvrst stav, to znači da je on definicija kojoj moraš prići, a ne povodom toga raditi nešto drugo, kao da se on podrazumeva. Ima takvih pisaca koji su Bogom dani kao „back graund“, za neku aplikaciju, koja je daleko važnija od samog pisca. Kod Čehova to nije slučaj, kod njega je kao i kod Beketa - uzmi ili ostavi. A za glumce je to neobično teško. Nije stvar samo utišati ili igrati u krupnom planu, problem je u tome što u povodu nečega što je igra iz priče ti, zapravo, moraš da zauzmeš ljudski stav i ispovediš sebe.
Autor: Nikola Petruševski, Danas, 28.7.2011.
Zdravlje Antuna Pavloviča Čehova se pogoršava. 17. siječnja 1904. na njegov rođendan premijerno je izveden ‘Višnjik’, a glavnu žensku ulogu Ranjevske igrala je Čehovljeva supruga Olga Knipper. No, izvedbom je Čehov bio nezadovoljan jer je ‘Višnjik’ naslovio kao komediju, a K.S. Stanislavski i V. Nemirovič Dančenko su ga postavili kao tragediju.
Predstava svejedno doživljava veliki uspjeh u Moskvi i Sankt Petersburgu.
