Prije Kraja
U posljednje proljeće, ono pred crno ljeto 1991, a u kojem je nekako mnogo padala kiša, irsko-londonski The Pogues imali su diskretan, tihi hit sa, pop-muzici neobičnim, gotovo hemingvejevskim ehom i tim čudnim starim imenom u naslovu pjesme. Ljeto u Sijamu, i njen čudesni prvi stih, u kojem je "mjesec pun bora", pjevač i pjesnik Šejn MekGouan intonira po običaju pijano i promuklo, mumljajući nad vodenim padajućim tercama klavira. Ljeto – a pada kiša tropski, kao u Sijamu.
Pjesnik zna zašto koristi ovaj pojam: današnjica – Tajland dakle – to je ništa, turizam i prostitucija. Stari Siam ili "Sajem" u aliteraciji naslova – "Sa-mer-in-Saj-em" – to je zvuk kasnog kolonijalizma, to je sinestezija u evropskoj romantici azijskih žutih kiša i zlata sa statua Bude, zlatno-smeđih opijata i sepije starih papira iz knjiga i geografskih vojnih karata Komonvelta.
Šejn Mekgouan, rođeni romantik (u književno-umjetničkom smislu), kako Irac jedino može i biti, osjetio je ovo ime kao što pravi pjesnici čine – okusom i njuhom najprije, kušajući ga kao braon šećer od trske, a poslije tek i njegov historijski eho, nestali topos što sjaji iz prošlosti mutnim sjajem persistentnijim od svih službenih i važećih i dolazećih imena mjesta i država.
Kako baš u toj godini nestanka pojma koji nam je obilježio život, zajedničkog imena ispod kojeg smo se rodili – da nastane pjesma s anakronizmom koji će se moći umorno i melankolično prizivati u vremenu što dolazi?
Đorđe Matić, Vreme, juli 2011.
The Pogues, Summer in Siam
30. srp 2011.
29. srp 2011.
uznesenje
Uznesenost
Iznad svih jezera i iznad dolina,
i iznad najvišeg planinskog vrhunca,
i dalje od zvijezda i dalje od sunca,
i iznad granica svemirskih dubina
Kreće se misao sa toliko strasti,
kao dobar plivač među valovima,
i ostavlja brazdu među prostorima
sa neizrecivom i mužijačkom slasti.
Odleti što dalje od gnjilih močvara,
pročisti se gore u bistrome zraku
i pij kao nektar u ovome mraku
vatru koja vrata nebeska otvara!
Iz briga i jada od kojih se gine,
od kojih se duša mutno zamaglila,
sretan je tko može u zamahu krila
uznijeti se prema poljima vedrine!
I nalik na ševu samo zato mari
da svakoga jutra čistog zraka kuša,
- tko nad svime lebdi i bez muke sluša
razgovore cvijeća i svih nijemih stvari!
Charles Baudelaire (1821-1867)
William Scott: Solitary Bird
Iznad svih jezera i iznad dolina,
i iznad najvišeg planinskog vrhunca,
i dalje od zvijezda i dalje od sunca,
i iznad granica svemirskih dubina
Kreće se misao sa toliko strasti,
kao dobar plivač među valovima,
i ostavlja brazdu među prostorima
sa neizrecivom i mužijačkom slasti.
Odleti što dalje od gnjilih močvara,
pročisti se gore u bistrome zraku
i pij kao nektar u ovome mraku
vatru koja vrata nebeska otvara!
Iz briga i jada od kojih se gine,
od kojih se duša mutno zamaglila,
sretan je tko može u zamahu krila
uznijeti se prema poljima vedrine!
I nalik na ševu samo zato mari
da svakoga jutra čistog zraka kuša,
- tko nad svime lebdi i bez muke sluša
razgovore cvijeća i svih nijemih stvari!
Charles Baudelaire (1821-1867)
William Scott: Solitary Bird
mačke
Mačka
Mačko, mom srcu zaljubljenom kroči
uvuci kandže, ljupki stvore
i daj da ronim u te lepe oči
gde metal i ahati gore.
Dok natenane milujem ti glavu
i gipka ledja gladim dlanom
i klizim rukom uz nasladu pravu
po telu naelektrisanom
ja vidim svoju ženi. Isto tako gleda
gleda k'o i ti, mila zveri
duboko, hladno, do dna bića strelja
a tanan dašak lebdi lako
i miris mamno-ubistven treperi
svud oko njenog tamnog tela.
Šarl Bodler, Cveće zla, XXXVI
Mačke
I strasni ljubavnici i naučnici umni
jednako vole kada u zrelo zadju doba
snažne i blage mačke, koje iz toplih soba
me miču, k'o ni oni, i mrze život šumni.
Odane nasladama i učenosti, one
svuda tišinu traže i tminu punu groze
had bi ih zapregao da crna kola voze
samo da mogu ropstvu da gordu glavu sklone.
One su, plemenite, kao velike snene
sfinge u predubokoj samoći ispružene
i kao da ih neki beskrajni san zapaja;
niz plodna im se bedra iskri magičan blesak
i od zvezdica zlatnih, sićušnih kao pesak
zenice su im pune zagonetnoga sjaja.
Šarl Bodler, Cveće zla, LXIX
Mačko, mom srcu zaljubljenom kroči
uvuci kandže, ljupki stvore
i daj da ronim u te lepe oči
gde metal i ahati gore.
Dok natenane milujem ti glavu
i gipka ledja gladim dlanom
i klizim rukom uz nasladu pravu
po telu naelektrisanom
ja vidim svoju ženi. Isto tako gleda
gleda k'o i ti, mila zveri
duboko, hladno, do dna bića strelja
a tanan dašak lebdi lako
i miris mamno-ubistven treperi
svud oko njenog tamnog tela.
Šarl Bodler, Cveće zla, XXXVI
Mačke
I strasni ljubavnici i naučnici umni
jednako vole kada u zrelo zadju doba
snažne i blage mačke, koje iz toplih soba
me miču, k'o ni oni, i mrze život šumni.
Odane nasladama i učenosti, one
svuda tišinu traže i tminu punu groze
had bi ih zapregao da crna kola voze
samo da mogu ropstvu da gordu glavu sklone.
One su, plemenite, kao velike snene
sfinge u predubokoj samoći ispružene
i kao da ih neki beskrajni san zapaja;
niz plodna im se bedra iskri magičan blesak
i od zvezdica zlatnih, sićušnih kao pesak
zenice su im pune zagonetnoga sjaja.
Šarl Bodler, Cveće zla, LXIX
mačkarenje
Uzgoj mačke
Ostavimo odmah po strani varijantu u kojoj mačku kupujete, dobijate ili nasleđujete, i uzmimo samo ekstremnu: našli ste na đubrištu najbedniji mačji primerak, okupali ga u bebi-šamponu, očistili od buva, od glista, odveli veterinaru, probdeli noć njenog/njegovog mačjeg kašlja, otkrili omiljenu hranu i pustili da spava na Vašem jastuku. Počeo je Vaš novi život (jedan od devet) sa bićem koje ima eleganciju zmije, mekotu pačeta i komunikacijske moći Dalaj-lame. Odsada možete uvek računati na pogled iz kojeg bljeska mesečina, na šapu koja pri pretrčavanju preko kompjutera po pravilu takne Z (komanda: „izbriši fajl zauvek"), na rep koji dodiruje ivicu šoljice sa kafom, na kandže koje bez opomene završavaju u Vašoj nadlaktici. O njima je uostalom sve što treba rekao Bodler (sem Marka Tvena, T. S. Eliota, Luisa Kerola, Kolete i drugih). Bodlerovu pesmu „Mačke" je analizirao Jakobson, na toj su analizi vaspitani strukturalisti, strukturaliste kritikuju postmodernisti zbog zatvorenosti i neuvažavanja drugog, možda ženskog, neuhvatljivog glasa: liči na nešto mačije. Sara Kofman upućuje fine primedbe Deridi, analizirajući Mačka Mura. U svakom slučaju, mačke i marksizam se nisu sretali, već zbog uočljive nesposobnosti socijalizma da redovno snabdeva građanstvo mesom, ali mačje sposobnosti nisu izmakle neprijateljima sistema: U Pričama sa Kolime, Šalamova, jedina čija sudbina ostaje bar neizvesna, jeste jedna mačka; u Orvelovoj Farmi životinja, mačka glasa dva puta; na kraju Ćosićevog Vremena smrti, spašeno je i jedno mače sa albanske obale. Sve bi ovo upućivalo na uverljivo rešenje tajne mačjeg predenja: mačke predu tekst. Ako ste u stanju da razumete mačje predenje, razumećete i mnoge druge, pa i svoje tekstove. Ovaj poziv da se sledi Muhamed (bar kada je sekao svoj rukav da ne probudi zaspalu mačku) upućen je racionalnom delu stanovništva; mistici i žene znaju zašto su im mačke potrebne.
Između egipatskih mačjih mumija i Češajrske mačke postoji i niz trivijalnosti o mačkama, na koje se neću obazirati, premda su su kriterijumi mačkoljubaca za mačkoljubive tekstove prilično niski. Govorimo radije o Vašoj mački; ukoliko želite da joj pružite život dostojan čoveka, puštaćete je na ulicu, kao i sebe, i viđaćete je ranjenu i bednu (ili još gore). Ukoliko joj želite bolje, sačuvajte je u raskoši kuće. U znak zahvalnosti, ona će podjednako uništavati Vaš stilski nameštaj i Vaše mizerne ponjave, u oba slučaja podjednako srećna. Ješće grašak, maslinke, sir, keks i uopšte koješta sa strašću, a ostavljati svežu džigericu ili Sheba konzerve sa dimljenim lososom, uvek nepredvidljivo. Kraljevski uvredljiva i prosjački ponizna, drska sa uglednim gostima i nežna sa kućnom pomoćnicom, frktaće na najljupkuju decu i udvarati se najodvratnijim tetkama, bežaće pod krevet kad hoćete da je pokažete ali će kvariti Vaše intimne trenutke: drugim rečima, nikad neće biti pas. Ako želite harmoničnu zajednicu, združujte samo mače sa odraslim psom, pa on neće ni primetiti čistu nadmoć da prevaspita štene. Pri svemu tome, Vaš dlakavi makijavelista će, dve sekunde posle nekog od svojih mnogobrojnih kućnih zlodela, delovati kao oličenje meditacije, na najdekorativnijem mestu: samo za Vas.
Logično pitanje je neizbežno: kakvo uživanje i kakav uzgoj su uopšte u pitanju? Mačke su sušta i prava suprotnost fer-pleju, poštenju, principijelnosti, demokratiji, javnosti: uzgojićete sebe da to tolerišete. Svoje odgovarajuće osobine ćete slobodno moći da pokazujete izvan kuće, bez griže savesti, jer se Vaš kućni zloduh ne služi nasiljem. Ni Vi u odnosu sa njim, nikad. Sem telesnog uživanja, o čemu upućujem na Bodlera, duševno uživanje sa mačkom je jedno od najfinijih: tekstovi se ne moraju pisati, dostojanstvo se ne mora čuvati, istorija ne mora pritiskati u toplom miru i slepoj ljubavi. Uostalom, najvećim komplimentom za sebe kao kućanicu, pacifistu i šire smatram izjavu jednog gospodina koji je poželeo da pod stare dane ima status moje mačke.
Svetlana Slapšak, Vreme, novembar 1990.
Elliott Erwitt: Mother and child, New York City, 1953.
Ostavimo odmah po strani varijantu u kojoj mačku kupujete, dobijate ili nasleđujete, i uzmimo samo ekstremnu: našli ste na đubrištu najbedniji mačji primerak, okupali ga u bebi-šamponu, očistili od buva, od glista, odveli veterinaru, probdeli noć njenog/njegovog mačjeg kašlja, otkrili omiljenu hranu i pustili da spava na Vašem jastuku. Počeo je Vaš novi život (jedan od devet) sa bićem koje ima eleganciju zmije, mekotu pačeta i komunikacijske moći Dalaj-lame. Odsada možete uvek računati na pogled iz kojeg bljeska mesečina, na šapu koja pri pretrčavanju preko kompjutera po pravilu takne Z (komanda: „izbriši fajl zauvek"), na rep koji dodiruje ivicu šoljice sa kafom, na kandže koje bez opomene završavaju u Vašoj nadlaktici. O njima je uostalom sve što treba rekao Bodler (sem Marka Tvena, T. S. Eliota, Luisa Kerola, Kolete i drugih). Bodlerovu pesmu „Mačke" je analizirao Jakobson, na toj su analizi vaspitani strukturalisti, strukturaliste kritikuju postmodernisti zbog zatvorenosti i neuvažavanja drugog, možda ženskog, neuhvatljivog glasa: liči na nešto mačije. Sara Kofman upućuje fine primedbe Deridi, analizirajući Mačka Mura. U svakom slučaju, mačke i marksizam se nisu sretali, već zbog uočljive nesposobnosti socijalizma da redovno snabdeva građanstvo mesom, ali mačje sposobnosti nisu izmakle neprijateljima sistema: U Pričama sa Kolime, Šalamova, jedina čija sudbina ostaje bar neizvesna, jeste jedna mačka; u Orvelovoj Farmi životinja, mačka glasa dva puta; na kraju Ćosićevog Vremena smrti, spašeno je i jedno mače sa albanske obale. Sve bi ovo upućivalo na uverljivo rešenje tajne mačjeg predenja: mačke predu tekst. Ako ste u stanju da razumete mačje predenje, razumećete i mnoge druge, pa i svoje tekstove. Ovaj poziv da se sledi Muhamed (bar kada je sekao svoj rukav da ne probudi zaspalu mačku) upućen je racionalnom delu stanovništva; mistici i žene znaju zašto su im mačke potrebne.
Između egipatskih mačjih mumija i Češajrske mačke postoji i niz trivijalnosti o mačkama, na koje se neću obazirati, premda su su kriterijumi mačkoljubaca za mačkoljubive tekstove prilično niski. Govorimo radije o Vašoj mački; ukoliko želite da joj pružite život dostojan čoveka, puštaćete je na ulicu, kao i sebe, i viđaćete je ranjenu i bednu (ili još gore). Ukoliko joj želite bolje, sačuvajte je u raskoši kuće. U znak zahvalnosti, ona će podjednako uništavati Vaš stilski nameštaj i Vaše mizerne ponjave, u oba slučaja podjednako srećna. Ješće grašak, maslinke, sir, keks i uopšte koješta sa strašću, a ostavljati svežu džigericu ili Sheba konzerve sa dimljenim lososom, uvek nepredvidljivo. Kraljevski uvredljiva i prosjački ponizna, drska sa uglednim gostima i nežna sa kućnom pomoćnicom, frktaće na najljupkuju decu i udvarati se najodvratnijim tetkama, bežaće pod krevet kad hoćete da je pokažete ali će kvariti Vaše intimne trenutke: drugim rečima, nikad neće biti pas. Ako želite harmoničnu zajednicu, združujte samo mače sa odraslim psom, pa on neće ni primetiti čistu nadmoć da prevaspita štene. Pri svemu tome, Vaš dlakavi makijavelista će, dve sekunde posle nekog od svojih mnogobrojnih kućnih zlodela, delovati kao oličenje meditacije, na najdekorativnijem mestu: samo za Vas.
Logično pitanje je neizbežno: kakvo uživanje i kakav uzgoj su uopšte u pitanju? Mačke su sušta i prava suprotnost fer-pleju, poštenju, principijelnosti, demokratiji, javnosti: uzgojićete sebe da to tolerišete. Svoje odgovarajuće osobine ćete slobodno moći da pokazujete izvan kuće, bez griže savesti, jer se Vaš kućni zloduh ne služi nasiljem. Ni Vi u odnosu sa njim, nikad. Sem telesnog uživanja, o čemu upućujem na Bodlera, duševno uživanje sa mačkom je jedno od najfinijih: tekstovi se ne moraju pisati, dostojanstvo se ne mora čuvati, istorija ne mora pritiskati u toplom miru i slepoj ljubavi. Uostalom, najvećim komplimentom za sebe kao kućanicu, pacifistu i šire smatram izjavu jednog gospodina koji je poželeo da pod stare dane ima status moje mačke.
Svetlana Slapšak, Vreme, novembar 1990.
Elliott Erwitt: Mother and child, New York City, 1953.
28. srp 2011.
život
Život
Sve to ne zavisi od mene.
Setim se kako beše lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.
I, vidiš, to, uteši me.
Ne zavisi od mene.
Dosta je do toga dana,
zemlja oko mene zamiriše preorana,
ili da oblaci prolete,
malo niže,
pa da me to potrese.
Ne, ne od mene.
Dosta će biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog,
istrči neko ozeblo, tuđe, dete
i zagrli me.
Miloš Crnjanski (1893-1977)
William Scott: Reach
Sve to ne zavisi od mene.
Setim se kako beše lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.
I, vidiš, to, uteši me.
Ne zavisi od mene.
Dosta je do toga dana,
zemlja oko mene zamiriše preorana,
ili da oblaci prolete,
malo niže,
pa da me to potrese.
Ne, ne od mene.
Dosta će biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog,
istrči neko ozeblo, tuđe, dete
i zagrli me.
Miloš Crnjanski (1893-1977)
William Scott: Reach
danilo kiš
Polazim od toga da mi ništa ne znamo. Metafizika je neka vrsta poezije u prozi. Čovek je nepoznata veličina. Ne znamo odakle dolazimo, ne znamo kuda idemo i ne znamo zašto postojimo. Religija, filozofija i poezija pokušavaju da daju odgovor na to pitanje. Kad kažem poezija, imam na umu književnost u celini. Ali, ni religija, ni filozofija, ni poezija nisu u stanju da nas svojim odgovorima ubede. U sva tri slučaja imamo posla samo s formama poetske transformacije našeg traganja za odgovorom na ta egzistencijalna pitanja. Nauku, ovom prilikom, izostavljam. Ali, i nauka za koju mnogi još uvek misle da će pre ili kasnije rešiti sve suštinske probleme, predstavlja, u krajnjoj liniji, samo još jedan poetski pokušaj da se razumeju ljudi i stvari.
Mi boravimo u nepoznatom, kao na početku sveta ili na početku čovekovog postojanja. Ideologije su nastale da bi ispunile tu prazninu. One su najjednostavniji način da se čoveku stvori utisak kako su svi problemi egzistencije i postojanja savladani. Na tome se zasniva veliki uspeh ideologija, ili tačnije: na tome se zasnivao njihov veliki uspeh. Jer, danas se, kao što sam već rekao, vraćamo religiji, mitu.
Za život jednog čoveka sigurno nije mnogo podsticajno da se prepušta nekom pesimističkom osećanju. Ali, za mene je van sumnje da nad ljudskim životom uopšte počiva senka duboke tragike. Već sam rekao: mi ne znamo odakle dolazimo, i još manje znamo kuda idemo – od jednog ništavila drugome. Između jednog i drugog, moramo da se nosimo s problemima egzistencije, starenja, bolesti i s nizom drugih stvari. Postoji, reklo bi se, samo jedna stvar koja nam daje izvesnu utehu: to je ljubav. Čak nam i tragična ljubav pruža utehu.
Mi pisci smo privilegovani, za nas postoji još i književnost, umetničko stvaralaštvo; ono nam daje iluziju da ne živimo uzalud, bez smisla, da u svom životu ostvarujemo nešto suštinsko. Možda postoje i druga rešenja, druge iluzije, recimo religija. Što se mene tiče, ja ni u kom slučaju ne osporavam da na svet gledam s pesimizmom, a znam da nešto od tog pesimizma izbija i iz mojih knjiga: uprkos njihovom ironičnom aspektu, čitalac često oseća strah. Možda je taj pesimistički odjek, koji plaši slabe, razlog što moja dela nisu tako popularna kao dela nekih drugih autora.
Danilo Kiš, Gorki talog iskustva (1989)
Mi boravimo u nepoznatom, kao na početku sveta ili na početku čovekovog postojanja. Ideologije su nastale da bi ispunile tu prazninu. One su najjednostavniji način da se čoveku stvori utisak kako su svi problemi egzistencije i postojanja savladani. Na tome se zasniva veliki uspeh ideologija, ili tačnije: na tome se zasnivao njihov veliki uspeh. Jer, danas se, kao što sam već rekao, vraćamo religiji, mitu.
Za život jednog čoveka sigurno nije mnogo podsticajno da se prepušta nekom pesimističkom osećanju. Ali, za mene je van sumnje da nad ljudskim životom uopšte počiva senka duboke tragike. Već sam rekao: mi ne znamo odakle dolazimo, i još manje znamo kuda idemo – od jednog ništavila drugome. Između jednog i drugog, moramo da se nosimo s problemima egzistencije, starenja, bolesti i s nizom drugih stvari. Postoji, reklo bi se, samo jedna stvar koja nam daje izvesnu utehu: to je ljubav. Čak nam i tragična ljubav pruža utehu.
Mi pisci smo privilegovani, za nas postoji još i književnost, umetničko stvaralaštvo; ono nam daje iluziju da ne živimo uzalud, bez smisla, da u svom životu ostvarujemo nešto suštinsko. Možda postoje i druga rešenja, druge iluzije, recimo religija. Što se mene tiče, ja ni u kom slučaju ne osporavam da na svet gledam s pesimizmom, a znam da nešto od tog pesimizma izbija i iz mojih knjiga: uprkos njihovom ironičnom aspektu, čitalac često oseća strah. Možda je taj pesimistički odjek, koji plaši slabe, razlog što moja dela nisu tako popularna kao dela nekih drugih autora.
Danilo Kiš, Gorki talog iskustva (1989)
zivis, kazes
Živiš, kažeš?
Živiš, kažeš, u sadašnjosti,
samo u sadašnjosti,
Ali ja ne želim sadašnjost, želim zbilju;
želim stvari koje postaje a ne vrijeme što ih mjeri.
Što je sadašnjost?
Nešto odnosno prošlost i budućnost,
Nešto što postoji po postojanju drugih stvari.
Želim samo zbilju, stvari bez sadašnjosti.
Ne želim uključiti vrijema u moj obrazac.
Ne želim misliti na stvari kao sadašnje; želim na njih,
misliti samo kao na stvari.
Ne želim ih razdvajati od njih držeći ih sadašnjim.
Ne bih ih trebao držati ni zbiljskim,
uopće ih ne bih trebao držati nečim.
Trebao bih ih gledati, jednostavno gledati;
gledati ih tako da ne mogu misliti na njih,
vidjeti ih izvan vremena, izvan prostora,
vidjeti u lišavanju vremena, izvan prostora,
To je znanost viđenja, koja nije samo jedna.
Fernando Pessoa (1888-1935)
Mick Ryan
Živiš, kažeš, u sadašnjosti,
samo u sadašnjosti,
Ali ja ne želim sadašnjost, želim zbilju;
želim stvari koje postaje a ne vrijeme što ih mjeri.
Što je sadašnjost?
Nešto odnosno prošlost i budućnost,
Nešto što postoji po postojanju drugih stvari.
Želim samo zbilju, stvari bez sadašnjosti.
Ne želim uključiti vrijema u moj obrazac.
Ne želim misliti na stvari kao sadašnje; želim na njih,
misliti samo kao na stvari.
Ne želim ih razdvajati od njih držeći ih sadašnjim.
Ne bih ih trebao držati ni zbiljskim,
uopće ih ne bih trebao držati nečim.
Trebao bih ih gledati, jednostavno gledati;
gledati ih tako da ne mogu misliti na njih,
vidjeti ih izvan vremena, izvan prostora,
vidjeti u lišavanju vremena, izvan prostora,
To je znanost viđenja, koja nije samo jedna.
Fernando Pessoa (1888-1935)
Mick Ryan
očajavanje
Čemu čaj?
Pije samo čaj. Znači: ne valja više ni sebi ni drugima. Čaj piju Rusi i Englezi, dakle siromašni i nastrani. Kad skuvaš nešto u mnogo vode, a to nešto nije ni životinja ni povrće, ni voće ni prljav veš – skuvao si čaj. Bolesnicima čaj pomaže ponajviše pedagoški: tera ih da što pre ozdrave, kako ne bi više morali da ga piju. Čajnik je jedina lomljiva posuda koja u jugoslovenskom domaćinstvu lako preživljava duže od trideset godina. Većini Jugoslovena čaj nije ništa. Puka topla voda kojoj samo šećer i limun daju pravo da se zove napitkom. Izuzetno, kao alibi da se popije rum, čaj ima prođu na mestima gde se ne toče žestoka pića. Bilo da se u Jugoslaviju uđe iz Azije ili iz Evrope, druga stvar koja odmah pada u oči jeste da se ne pije čaj. Prva stvar su, naravno, izuzetna pamet, lepota i dobrota Jugoslovena.
Deo čovečanstva koji pije čaj (99,6 odsto) nema razloga da se pita zašto to čini, nije im neobično. Upravo to je glavna prednost pogleda na čaj iz jugoslovenskog ugla. Može da se vidi kako i u čemu drugi uživaju, može da se istražuje zašto uživaju, može čak i da se pokuša na sebi. Uzbudljivost života se, valjda, sastoji upravo u mogućnosti da se stalno nešto pokušava. „Prvi put" daje volju da se živi. Sve je uzbudljivo prvi put, čak i čaj. Počnite nekim mirišljavim. Čast čaju od nane i šumadijskom čaju od šljivove rakije, ali ovde je reč o čaju od čaja. Ima čajeva sa mirisom vanile, divlje trešnje, lotosa, cimeta, mangoa, jasmina i čega sve još ne. Sve to vredi okusiti, ali ne na samom početku: može da zavede. Dobar za početak je erl grej (Earl Grey), crni kineski čaj sa bergamotovim uljem. Neka bude barem tvajnings (Twinings). Ta kuća pravi erl grej već 284 godine i drži do valjane obrade i dobre sirovine. Ima boljih. Znalac će najčešće odabrati fortnam end mejsn (Fortnum & Mason). Konzerva, ne kesice. Dobra voda, može negazirana mineralna ili filtrovana vodovodska. Zagrejan čajnik. Četiri pune kašičice na pola litra vode. Kipuća (ne kuvana) voda sipa se preko čaja, ne čaj u vodu. Obavezno promešati, pa pustiti da miruje 5-6 minuta. Jedino poslednje ne važi za sve čajeve.
Sledeći korak je mleveni crni čaj, recimo engleski ili irski jutarnji (English Breakfast i Irish Breakfast). Njima ne prija više od tri minuta mirovanja. Može sa malo mleka, najbolje masnog ili obogaćenog (cream). Nije rđavo malo šećera. Limun i rum i dalje ne. Počećete da pijete 5-6 šolja dnevno i volećete. Nadalje vam disciplina služi samo da ne krenete bez reda u razne vrste čajeva: za samo pijenje ona vam ne treba. Već na ovom stupnju nikad nećete odbiti ponuđeni čaj i umećete da ga ocenite. Vreme je da probate nekoliko osnovnih vrsta i da uočite razlike. Dovoljno su indijski asam (Assam) tipa CTC, kineski zeleni „barut" (Gunpowder), cejlonski nuvara elija (Nuwara Elia) dobar orindž peko (Orange Pekoe), svejedno otkud, i kineski polufermentirani ulong (Oolong). Probajte da tikuan (Ti Kuan), šoumei (Shou Mej) i šujsin (Shui Sin) kuvate ne bacajući upotrebljeno lišće, do tri puta.
Zreli ste za dardjiling (Darjeeling). Prvi čaj koji ćete kupiti iz džaka u specijalizovanoj radnji. Kad ga uporedite sa bilo kojim iz konzerve, uverićete se da se razlikuju po ukusu taman koliko sveža i smrznuta riba. Jasna jaka aroma prirodnog čaja čini dardjiling uzorom nalik na „bordo" među crnim vinima. Omogućuje da valjano upoređujete razne vrste čajeva i da pravite sami osnovne mešavine. Posle dva meseca dardjilinga postajete dosta sposoban degustator. Počinje znanje. Kao što dobar safir mora da ima boju različka, a rubin boju golubije krvi, tako svaki od tridesetak osnovnih čajeva mora da ima jasnu jedinstvenu aromu. Pokušaj da se one opišu vodio bi porazu reči.
Tek sada ste slobodni da se zabavljate raznim mirišljavim čajevima bez opasnosti da napustite svoj osnovni, izabran temeljno, kao kad se iskusni pušač opredeljuje za virdžinijski, turski ili crni duvan. Tek na tu osnovu možete da dodajete ukrase, kao led, konjak (ne rum), limun, karanfilić... Naučite moćni dimljeni lapsang sučong (Lapsang Souchong). Ako poželite nežan čaj, junanski tuša (Toucha), presovan u grudve, možda je najbolji savet. Ako iskušavate smovar, bolje da vas u njegove tajne uputi Iranac nego Rus. Ne verujte svakom čaju. Berbe nisu hirovite kao kod vina, ali su područja važna isto koliko i vinska.
Kad znate čaj, možete da shvatite zašto ga Englezi piju u pet, Indijci veoma zaslađenog, a Japanci šibanog prutićem. Čaj ima mnogo lica. Dok Tibetanac, najbliži nebu od svih ljudi, ispija svoj jutarnji litar slanog čaja sa buterom od jaka, čaj postaje način života, više od uživanja. Ne može vam se dogoditi glupost kao francuskim kafedžijama u sveže oslobođenom Parizu, koji su u svoje izloge, tvrdi Džon Dos Pasos (John Dos Pasos) stavljali natpis Five o clock tea a shaque heure („Čaj u pet sati u svako doba"), da privuku britanske vojnike.
Jugosloven voljan da se upusti u čaj izlaže se dvema opasnostima. Manja je nerazumevanje okoline, a veća opadanje ličnog patriotizma, bilo da je opštinski ili federativni. Naime, znalac čaja vidi neupućene kao vrlo ozbiljno ograničena bića, što protivreči osećanju radosnog pripadanja na kojem se gradi patriotizam. Ova jeretička misao sme da se iskaže tek otkako je nastupio detant, a Evropa krenula da ukida granice nacionalnih država. Lokalno gledano, čaj garantuje distancu od masovnih strasti.
Čemu čaj? A čemu čovek?
Lazar Stojanović, Vreme, oktobar, 1990.
Lady at the Tea Table by Mary Cassatt
Pije samo čaj. Znači: ne valja više ni sebi ni drugima. Čaj piju Rusi i Englezi, dakle siromašni i nastrani. Kad skuvaš nešto u mnogo vode, a to nešto nije ni životinja ni povrće, ni voće ni prljav veš – skuvao si čaj. Bolesnicima čaj pomaže ponajviše pedagoški: tera ih da što pre ozdrave, kako ne bi više morali da ga piju. Čajnik je jedina lomljiva posuda koja u jugoslovenskom domaćinstvu lako preživljava duže od trideset godina. Većini Jugoslovena čaj nije ništa. Puka topla voda kojoj samo šećer i limun daju pravo da se zove napitkom. Izuzetno, kao alibi da se popije rum, čaj ima prođu na mestima gde se ne toče žestoka pića. Bilo da se u Jugoslaviju uđe iz Azije ili iz Evrope, druga stvar koja odmah pada u oči jeste da se ne pije čaj. Prva stvar su, naravno, izuzetna pamet, lepota i dobrota Jugoslovena.
Deo čovečanstva koji pije čaj (99,6 odsto) nema razloga da se pita zašto to čini, nije im neobično. Upravo to je glavna prednost pogleda na čaj iz jugoslovenskog ugla. Može da se vidi kako i u čemu drugi uživaju, može da se istražuje zašto uživaju, može čak i da se pokuša na sebi. Uzbudljivost života se, valjda, sastoji upravo u mogućnosti da se stalno nešto pokušava. „Prvi put" daje volju da se živi. Sve je uzbudljivo prvi put, čak i čaj. Počnite nekim mirišljavim. Čast čaju od nane i šumadijskom čaju od šljivove rakije, ali ovde je reč o čaju od čaja. Ima čajeva sa mirisom vanile, divlje trešnje, lotosa, cimeta, mangoa, jasmina i čega sve još ne. Sve to vredi okusiti, ali ne na samom početku: može da zavede. Dobar za početak je erl grej (Earl Grey), crni kineski čaj sa bergamotovim uljem. Neka bude barem tvajnings (Twinings). Ta kuća pravi erl grej već 284 godine i drži do valjane obrade i dobre sirovine. Ima boljih. Znalac će najčešće odabrati fortnam end mejsn (Fortnum & Mason). Konzerva, ne kesice. Dobra voda, može negazirana mineralna ili filtrovana vodovodska. Zagrejan čajnik. Četiri pune kašičice na pola litra vode. Kipuća (ne kuvana) voda sipa se preko čaja, ne čaj u vodu. Obavezno promešati, pa pustiti da miruje 5-6 minuta. Jedino poslednje ne važi za sve čajeve.
Sledeći korak je mleveni crni čaj, recimo engleski ili irski jutarnji (English Breakfast i Irish Breakfast). Njima ne prija više od tri minuta mirovanja. Može sa malo mleka, najbolje masnog ili obogaćenog (cream). Nije rđavo malo šećera. Limun i rum i dalje ne. Počećete da pijete 5-6 šolja dnevno i volećete. Nadalje vam disciplina služi samo da ne krenete bez reda u razne vrste čajeva: za samo pijenje ona vam ne treba. Već na ovom stupnju nikad nećete odbiti ponuđeni čaj i umećete da ga ocenite. Vreme je da probate nekoliko osnovnih vrsta i da uočite razlike. Dovoljno su indijski asam (Assam) tipa CTC, kineski zeleni „barut" (Gunpowder), cejlonski nuvara elija (Nuwara Elia) dobar orindž peko (Orange Pekoe), svejedno otkud, i kineski polufermentirani ulong (Oolong). Probajte da tikuan (Ti Kuan), šoumei (Shou Mej) i šujsin (Shui Sin) kuvate ne bacajući upotrebljeno lišće, do tri puta.
Zreli ste za dardjiling (Darjeeling). Prvi čaj koji ćete kupiti iz džaka u specijalizovanoj radnji. Kad ga uporedite sa bilo kojim iz konzerve, uverićete se da se razlikuju po ukusu taman koliko sveža i smrznuta riba. Jasna jaka aroma prirodnog čaja čini dardjiling uzorom nalik na „bordo" među crnim vinima. Omogućuje da valjano upoređujete razne vrste čajeva i da pravite sami osnovne mešavine. Posle dva meseca dardjilinga postajete dosta sposoban degustator. Počinje znanje. Kao što dobar safir mora da ima boju različka, a rubin boju golubije krvi, tako svaki od tridesetak osnovnih čajeva mora da ima jasnu jedinstvenu aromu. Pokušaj da se one opišu vodio bi porazu reči.
Tek sada ste slobodni da se zabavljate raznim mirišljavim čajevima bez opasnosti da napustite svoj osnovni, izabran temeljno, kao kad se iskusni pušač opredeljuje za virdžinijski, turski ili crni duvan. Tek na tu osnovu možete da dodajete ukrase, kao led, konjak (ne rum), limun, karanfilić... Naučite moćni dimljeni lapsang sučong (Lapsang Souchong). Ako poželite nežan čaj, junanski tuša (Toucha), presovan u grudve, možda je najbolji savet. Ako iskušavate smovar, bolje da vas u njegove tajne uputi Iranac nego Rus. Ne verujte svakom čaju. Berbe nisu hirovite kao kod vina, ali su područja važna isto koliko i vinska.
Kad znate čaj, možete da shvatite zašto ga Englezi piju u pet, Indijci veoma zaslađenog, a Japanci šibanog prutićem. Čaj ima mnogo lica. Dok Tibetanac, najbliži nebu od svih ljudi, ispija svoj jutarnji litar slanog čaja sa buterom od jaka, čaj postaje način života, više od uživanja. Ne može vam se dogoditi glupost kao francuskim kafedžijama u sveže oslobođenom Parizu, koji su u svoje izloge, tvrdi Džon Dos Pasos (John Dos Pasos) stavljali natpis Five o clock tea a shaque heure („Čaj u pet sati u svako doba"), da privuku britanske vojnike.
Jugosloven voljan da se upusti u čaj izlaže se dvema opasnostima. Manja je nerazumevanje okoline, a veća opadanje ličnog patriotizma, bilo da je opštinski ili federativni. Naime, znalac čaja vidi neupućene kao vrlo ozbiljno ograničena bića, što protivreči osećanju radosnog pripadanja na kojem se gradi patriotizam. Ova jeretička misao sme da se iskaže tek otkako je nastupio detant, a Evropa krenula da ukida granice nacionalnih država. Lokalno gledano, čaj garantuje distancu od masovnih strasti.
Čemu čaj? A čemu čovek?
Lazar Stojanović, Vreme, oktobar, 1990.
Lady at the Tea Table by Mary Cassatt
žice
Žice
Put nam je svima u bolu isti,
ma se mi kako zvali:
beli generali
ili crveni ekstremisti.
Vidik nam je siv od žica,
i nebo je sivo,
i duša je siva
u valu smrti, tifusa, padavica.
Nećemo u smehu podići glave
ako se nad nama beli ždralovi jave,
naš će osmeh za njima da se vine
u nedokučne, slućene visine.
I kad nam nad glavom zatutnji,
i zaljulja se nebo, i sunce, i žice,
ne možemo da odolimo teškoj, krvavoj slutnji,
i gledamo preda se netremice.
O, bolje da smo prezreni u stidu
pali na nekom neprekoračivom zidu.
Puti su nam sada od bola i bede sliveni,
i žice nam poglede u nebo krate.
Ljudi su u nama duboko, duboko skriveni,
i ne mogu, ne mogu, da se vrate...
Dušan Vasiljev (1900-1924)
William Scott: Vericals
Iz ciklusa – Žice
Crni mag nisam! Poput bijele knjige,
Donske daljine vid mi izoštriše. A ti,
Ma gdje se obreo, ima da te stignem,
Da te istradam – i da te natrag vratim.
Jer sa svoje gordosti – kao sa kedra –
Osmatram svijet – plove lađe, pratim
Lutanje odbljesaka… Morska ću njedra
Da izvratim – i sa dna da te vratim.
Pa prepati me. Nema gdje me nije:
Zore i rude – ja sam, hljeb i uzdah, stog
Ja jesam, i ja biću, i ja ću da dobijem
Usne – ko što će dušu dobiti Bog.
Kroz disanje – u času hropca tvoga –
I kroz ogradu arhangelskoga
Suda – o bodljike ću usta modra
Sva da iskrvavim i vratim te s odra!
Predaj se! – Ovo uopšte nije skaska!
Predaj se! – Strijela, iza opisivanja kruga…
Predaj se! Još niko ne nađe spasa
Od onog koji uhvati i bez ruka.
Kroz disanje… Prsa su uzletjela,
Kapci ne vide, liskun oko usana…
Ja ću te, kao vidovnjakinja – Samuela
Prevarom izvući – i vratiti se sama:
Jer druga je s tobom, a boriti nam se nije
Na Sudnji Dan… Lelujam se i trajem, usto.
Ja jesam, i ja biću, i ja ću dobijem
Dušu – ko usne što će dobiti usta.
Marina Ivanovna Cvetaeva
Put nam je svima u bolu isti,
ma se mi kako zvali:
beli generali
ili crveni ekstremisti.
Vidik nam je siv od žica,
i nebo je sivo,
i duša je siva
u valu smrti, tifusa, padavica.
Nećemo u smehu podići glave
ako se nad nama beli ždralovi jave,
naš će osmeh za njima da se vine
u nedokučne, slućene visine.
I kad nam nad glavom zatutnji,
i zaljulja se nebo, i sunce, i žice,
ne možemo da odolimo teškoj, krvavoj slutnji,
i gledamo preda se netremice.
O, bolje da smo prezreni u stidu
pali na nekom neprekoračivom zidu.
Puti su nam sada od bola i bede sliveni,
i žice nam poglede u nebo krate.
Ljudi su u nama duboko, duboko skriveni,
i ne mogu, ne mogu, da se vrate...
Dušan Vasiljev (1900-1924)
Iz ciklusa – Žice
Crni mag nisam! Poput bijele knjige,
Donske daljine vid mi izoštriše. A ti,
Ma gdje se obreo, ima da te stignem,
Da te istradam – i da te natrag vratim.
Jer sa svoje gordosti – kao sa kedra –
Osmatram svijet – plove lađe, pratim
Lutanje odbljesaka… Morska ću njedra
Da izvratim – i sa dna da te vratim.
Pa prepati me. Nema gdje me nije:
Zore i rude – ja sam, hljeb i uzdah, stog
Ja jesam, i ja biću, i ja ću da dobijem
Usne – ko što će dušu dobiti Bog.
Kroz disanje – u času hropca tvoga –
I kroz ogradu arhangelskoga
Suda – o bodljike ću usta modra
Sva da iskrvavim i vratim te s odra!
Predaj se! – Ovo uopšte nije skaska!
Predaj se! – Strijela, iza opisivanja kruga…
Predaj se! Još niko ne nađe spasa
Od onog koji uhvati i bez ruka.
Kroz disanje… Prsa su uzletjela,
Kapci ne vide, liskun oko usana…
Ja ću te, kao vidovnjakinja – Samuela
Prevarom izvući – i vratiti se sama:
Jer druga je s tobom, a boriti nam se nije
Na Sudnji Dan… Lelujam se i trajem, usto.
Ja jesam, i ja biću, i ja ću dobijem
Dušu – ko usne što će dobiti usta.
Marina Ivanovna Cvetaeva
ispovijedanje
Čehov je moja ispovest
Nova inscenacija „Višnjika“, repertoarski gest Grada teatra i Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda, koji je vratio Čehova na ovdašnje scene, pokazala se ovog leta kao veliki, ekskluzivni projekat, na mnogo načina i simboličan - reditelj Dejan Mijač izabrao je da se upravo ovom predstavom povuče iz režije.
„Višnjik“ je imao pet premijernih večeri na sceni na Svetom Stefanu pred prepunim gledalištem i uz veliku pažnju crnogorskih medija, što je iznova potvrdilo da je Mijač i danas reditelj ogromnog autoriteta na ovim prostorima. Reditelj Dejan Mijač o predstavi „Višnjik“ kojom se povlači iz režije i završava karijeri:
* Zbog čega ste odlučili da se povučete iz režije i to upravo Čehovom, šta je vaš intimni razlog da baš ovaj pisac „stavi tačku“ na vašu veliku, po mnogo čemu izuzetnu karijeru?
- Dva ili tri puta sam u životu radio Čehova, uvek sa ogromnim entuzijazmom i ljubavlju, ali čini mi se bez dovoljno mudrosti. Neću da kažem da sam sada mudriji. Ali, jednostavno, život mi je dokazao neke stvari, mislio sam da ovako, kao stariji čovek, jedini pisac koga mogu prilično da razumem jeste Čehov. I voleo bih da se uz njegovu pomoć ispovedam.
* Šta u „Višnjiku“ čini tu ispovest?
- Kad se Ranjevska vrati iz Pariza, opet sretne onaj svoj Višnjik i pokušava da mu kaže nešto lepo, divno, da mu sastavi neku odu, a ne ume to da izrazi, i onda kaže neku oveštalu frazu. Taj Višnjik je simbol - Ranjevska oseća šta predstavlja u njenom životu i životu njene porodice, ali kad pokuša da to izrazi, uzbuđena tim osećanjem, iz nje izlazi neka banalna poezija, neka kuknjava nad sobom. Ona ne može izgovoriti te prave reči, čim krene, ona ih banalizuje, postaju patetične. I to je ta naša nesreća - sve ono što je lepo i vrlo značajno, što čini onu iskru ljudskosti u nama, i čini da uopšte treperimo životom, kad pokušamo da to kažemo, da objasnimo, da prevedemo na reči, toliko uprljamo, da je nedostajno toga.
* Da ste glumac, koji biste lik želeli da igrate u „Višnjiku“?
- Sada bi mi po godinama pripadao Firs, ili Prolaznik. A voleo bih da igram Gajeva, čoveka koji nema svoje mesto, nepotreban, neutemeljen, koji ne pripada ni vremenu, ni mestu. Ali, tu je - vegetira, ne postavlja nijedno pitanje, a duboko oseća, duboko preživljava, nesrećan je ili srećan, kako kad. Jednostavno, nepotreban je sebi, i nepotreban je svetu oko sebe.
* Zbog čega je Čehov, zapravo, toliko insistirao na „Višnjiku“ kao komediji?
- Mislim da se plašio toga da i glumci, a i publika, previše počnu da preživljavaju dramu, a on smatra da u pozorišnoj igri nema mesta tome - mora se doživeti nešto što je katarzično, ali prezirao je patetiku i smatrao da se stvari moraju shvatiti na pravi način.
* Rekli ste da je ovo predstava o tranziciji, a nama se čini da je tranziciju „patentiralo“ naše doba, i da smo jedini njene žrtve?
- Istorijski ciklusi se neprestano ponavljaju, oni koji dolaze uvek su agresivniji od svojih prethodnika, i sve to stoji kao činjenica. Ali, postoji još nešto, hoću da verujem da je i to doprlo iz ove predstave. Ta surovost pobede - jedan čovek je pobedio druge ljude u odnosu na Višnjik, ali to je Pirova pobeda, uvod u poraz. I taj Lopahin Jermolaj isto je tako nesrećan, to je čovek koji ne ume da kaže ženi pred kojom treperi da je voli. Toliko on ostaje usamljen i gorak. Ima motive i za osvetu, bio je sluga, njegovi roditelji su služili, sada je novi bogataš, i to je sve jako komplikovano i tužno.
* Može li se reći da je jedna od zabluda vezanih za Čehova da kod njega nema mnogo događaja?
- Ima, i te kako. Ali, Čehov prosto pokazuje da događaji ne moraju da budu burni, epohalni, ili ne znam kakvi. Ako hodaš pored nekog dvorišta, vidiš nekog čoveka koji zamišljen puši, moraš da doživiš celu njegovu sudbinu, i da je reprodukuješ. Čehovu ne treba mnogo da bi pokazao da je ono dramatično unutar ljudskog postojanja, a sve ovo što je međusobna komunikacija, da je to samo povod da se neki put ispolje razne dubine, i razni planovi te ljudske dramatičnosti. Naizgled najmirnija scena u sebi krije neobične potencijale. To je Čehov.
* Lik Šarlote, koju igra Nada Šargin, razlikuje se od svih drugih likova i načinom glume, koji je početak neke ruske avangarde. Da li time podvlačite i da je ona, u stvari, jedini pravi pobunjenik u priči o umoru građanske klase?
- Šarlota je mađioničarka, „performerka“, komunicira s ljudima pomoću „performansa“, stalno šalje šifrovane poruke, i slikom, glasom, pokretom, ispriča nešto što ne može da elaborira monologom. S druge strane stoji Trofimov, koji neverovatnu silesiju reči upotrebi da bi kazao neke prilično praznjikave, oveštale stvari koje izgledaju kao moderne i pobunjeničke. A Šarlota jedina ima pravi protest i gest - distancirana je od svih drugih, i svesna da niko ne može da je razume. Ona kaže da bi htela da razgovara, ali nema s kim: „Jeste me razumeli? Ne? Sve je u redu!“, i ode. Vrlo uzbudljiv i vrlo komplikovan pisac Čehov!
* Da li bi Šarlota možda mogla da bude sam Čehov u ovom komadu?
- Ne može, zato što tu sve ima svoj krug, svoj obrtaj. Kao šraf kad ga okrećete, a on opet dođe na istu poziciju, jer je zarez na istom mestu. Jeste da ste ga stegli, okrenuli...
Čehov je definicija
- Samo u Nemačkoj je, recimo, u prošloj sezoni, bilo najmanje deset premijera Čehovljevih drama. Prosto, Čehov je pisac koji je inaugurisao novi evropski teatar, zajedno sa Stanislavskim i njegovom metodom, ali neću da kažem da je Čehov to. On je više od toga. Čehov je prvi put skrenuo pažnju na to da gluma nije samo prikazivanje, zanat, prezentacija. Za Čehova, gluma je više od ispovesti, i od njega je definitivno postalo jasno da gluma ne pripada izvođačkoj umetnosti, nego da je to autentični ljudski iskaz, koji traži apsolutno posvećenje. Druga stvar kod Čehova je čvrst stav - kad kažem čvrst stav, to znači da je on definicija kojoj moraš prići, a ne povodom toga raditi nešto drugo, kao da se on podrazumeva. Ima takvih pisaca koji su Bogom dani kao „back graund“, za neku aplikaciju, koja je daleko važnija od samog pisca. Kod Čehova to nije slučaj, kod njega je kao i kod Beketa - uzmi ili ostavi. A za glumce je to neobično teško. Nije stvar samo utišati ili igrati u krupnom planu, problem je u tome što u povodu nečega što je igra iz priče ti, zapravo, moraš da zauzmeš ljudski stav i ispovediš sebe.
Autor: Nikola Petruševski, Danas, 28.7.2011.
Zdravlje Antuna Pavloviča Čehova se pogoršava. 17. siječnja 1904. na njegov rođendan premijerno je izveden ‘Višnjik’, a glavnu žensku ulogu Ranjevske igrala je Čehovljeva supruga Olga Knipper. No, izvedbom je Čehov bio nezadovoljan jer je ‘Višnjik’ naslovio kao komediju, a K.S. Stanislavski i V. Nemirovič Dančenko su ga postavili kao tragediju.
Predstava svejedno doživljava veliki uspjeh u Moskvi i Sankt Petersburgu.
Nova inscenacija „Višnjika“, repertoarski gest Grada teatra i Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda, koji je vratio Čehova na ovdašnje scene, pokazala se ovog leta kao veliki, ekskluzivni projekat, na mnogo načina i simboličan - reditelj Dejan Mijač izabrao je da se upravo ovom predstavom povuče iz režije.
„Višnjik“ je imao pet premijernih večeri na sceni na Svetom Stefanu pred prepunim gledalištem i uz veliku pažnju crnogorskih medija, što je iznova potvrdilo da je Mijač i danas reditelj ogromnog autoriteta na ovim prostorima. Reditelj Dejan Mijač o predstavi „Višnjik“ kojom se povlači iz režije i završava karijeri:
* Zbog čega ste odlučili da se povučete iz režije i to upravo Čehovom, šta je vaš intimni razlog da baš ovaj pisac „stavi tačku“ na vašu veliku, po mnogo čemu izuzetnu karijeru?
- Dva ili tri puta sam u životu radio Čehova, uvek sa ogromnim entuzijazmom i ljubavlju, ali čini mi se bez dovoljno mudrosti. Neću da kažem da sam sada mudriji. Ali, jednostavno, život mi je dokazao neke stvari, mislio sam da ovako, kao stariji čovek, jedini pisac koga mogu prilično da razumem jeste Čehov. I voleo bih da se uz njegovu pomoć ispovedam.
* Šta u „Višnjiku“ čini tu ispovest?
- Kad se Ranjevska vrati iz Pariza, opet sretne onaj svoj Višnjik i pokušava da mu kaže nešto lepo, divno, da mu sastavi neku odu, a ne ume to da izrazi, i onda kaže neku oveštalu frazu. Taj Višnjik je simbol - Ranjevska oseća šta predstavlja u njenom životu i životu njene porodice, ali kad pokuša da to izrazi, uzbuđena tim osećanjem, iz nje izlazi neka banalna poezija, neka kuknjava nad sobom. Ona ne može izgovoriti te prave reči, čim krene, ona ih banalizuje, postaju patetične. I to je ta naša nesreća - sve ono što je lepo i vrlo značajno, što čini onu iskru ljudskosti u nama, i čini da uopšte treperimo životom, kad pokušamo da to kažemo, da objasnimo, da prevedemo na reči, toliko uprljamo, da je nedostajno toga.
* Da ste glumac, koji biste lik želeli da igrate u „Višnjiku“?
- Sada bi mi po godinama pripadao Firs, ili Prolaznik. A voleo bih da igram Gajeva, čoveka koji nema svoje mesto, nepotreban, neutemeljen, koji ne pripada ni vremenu, ni mestu. Ali, tu je - vegetira, ne postavlja nijedno pitanje, a duboko oseća, duboko preživljava, nesrećan je ili srećan, kako kad. Jednostavno, nepotreban je sebi, i nepotreban je svetu oko sebe.
* Zbog čega je Čehov, zapravo, toliko insistirao na „Višnjiku“ kao komediji?
- Mislim da se plašio toga da i glumci, a i publika, previše počnu da preživljavaju dramu, a on smatra da u pozorišnoj igri nema mesta tome - mora se doživeti nešto što je katarzično, ali prezirao je patetiku i smatrao da se stvari moraju shvatiti na pravi način.
* Rekli ste da je ovo predstava o tranziciji, a nama se čini da je tranziciju „patentiralo“ naše doba, i da smo jedini njene žrtve?
- Istorijski ciklusi se neprestano ponavljaju, oni koji dolaze uvek su agresivniji od svojih prethodnika, i sve to stoji kao činjenica. Ali, postoji još nešto, hoću da verujem da je i to doprlo iz ove predstave. Ta surovost pobede - jedan čovek je pobedio druge ljude u odnosu na Višnjik, ali to je Pirova pobeda, uvod u poraz. I taj Lopahin Jermolaj isto je tako nesrećan, to je čovek koji ne ume da kaže ženi pred kojom treperi da je voli. Toliko on ostaje usamljen i gorak. Ima motive i za osvetu, bio je sluga, njegovi roditelji su služili, sada je novi bogataš, i to je sve jako komplikovano i tužno.
* Može li se reći da je jedna od zabluda vezanih za Čehova da kod njega nema mnogo događaja?
- Ima, i te kako. Ali, Čehov prosto pokazuje da događaji ne moraju da budu burni, epohalni, ili ne znam kakvi. Ako hodaš pored nekog dvorišta, vidiš nekog čoveka koji zamišljen puši, moraš da doživiš celu njegovu sudbinu, i da je reprodukuješ. Čehovu ne treba mnogo da bi pokazao da je ono dramatično unutar ljudskog postojanja, a sve ovo što je međusobna komunikacija, da je to samo povod da se neki put ispolje razne dubine, i razni planovi te ljudske dramatičnosti. Naizgled najmirnija scena u sebi krije neobične potencijale. To je Čehov.
* Lik Šarlote, koju igra Nada Šargin, razlikuje se od svih drugih likova i načinom glume, koji je početak neke ruske avangarde. Da li time podvlačite i da je ona, u stvari, jedini pravi pobunjenik u priči o umoru građanske klase?
- Šarlota je mađioničarka, „performerka“, komunicira s ljudima pomoću „performansa“, stalno šalje šifrovane poruke, i slikom, glasom, pokretom, ispriča nešto što ne može da elaborira monologom. S druge strane stoji Trofimov, koji neverovatnu silesiju reči upotrebi da bi kazao neke prilično praznjikave, oveštale stvari koje izgledaju kao moderne i pobunjeničke. A Šarlota jedina ima pravi protest i gest - distancirana je od svih drugih, i svesna da niko ne može da je razume. Ona kaže da bi htela da razgovara, ali nema s kim: „Jeste me razumeli? Ne? Sve je u redu!“, i ode. Vrlo uzbudljiv i vrlo komplikovan pisac Čehov!
* Da li bi Šarlota možda mogla da bude sam Čehov u ovom komadu?
- Ne može, zato što tu sve ima svoj krug, svoj obrtaj. Kao šraf kad ga okrećete, a on opet dođe na istu poziciju, jer je zarez na istom mestu. Jeste da ste ga stegli, okrenuli...
Čehov je definicija
- Samo u Nemačkoj je, recimo, u prošloj sezoni, bilo najmanje deset premijera Čehovljevih drama. Prosto, Čehov je pisac koji je inaugurisao novi evropski teatar, zajedno sa Stanislavskim i njegovom metodom, ali neću da kažem da je Čehov to. On je više od toga. Čehov je prvi put skrenuo pažnju na to da gluma nije samo prikazivanje, zanat, prezentacija. Za Čehova, gluma je više od ispovesti, i od njega je definitivno postalo jasno da gluma ne pripada izvođačkoj umetnosti, nego da je to autentični ljudski iskaz, koji traži apsolutno posvećenje. Druga stvar kod Čehova je čvrst stav - kad kažem čvrst stav, to znači da je on definicija kojoj moraš prići, a ne povodom toga raditi nešto drugo, kao da se on podrazumeva. Ima takvih pisaca koji su Bogom dani kao „back graund“, za neku aplikaciju, koja je daleko važnija od samog pisca. Kod Čehova to nije slučaj, kod njega je kao i kod Beketa - uzmi ili ostavi. A za glumce je to neobično teško. Nije stvar samo utišati ili igrati u krupnom planu, problem je u tome što u povodu nečega što je igra iz priče ti, zapravo, moraš da zauzmeš ljudski stav i ispovediš sebe.
Autor: Nikola Petruševski, Danas, 28.7.2011.
Zdravlje Antuna Pavloviča Čehova se pogoršava. 17. siječnja 1904. na njegov rođendan premijerno je izveden ‘Višnjik’, a glavnu žensku ulogu Ranjevske igrala je Čehovljeva supruga Olga Knipper. No, izvedbom je Čehov bio nezadovoljan jer je ‘Višnjik’ naslovio kao komediju, a K.S. Stanislavski i V. Nemirovič Dančenko su ga postavili kao tragediju.
Predstava svejedno doživljava veliki uspjeh u Moskvi i Sankt Petersburgu.
27. srp 2011.
hronika
Hronika
Prvog dana pomreše ptice i zmije nastaniše gnezda i vetrove
Drugoga dana ribe izađoše iz vode i voda oteče prazna
Trećega dana šuma je pošla prema gradu a grada nigde
Četvrtoga dana sazidaše ćele-kulu od lobanja i skrguta
Petoga dana šuma je skupljala kraj reke obezglavljene leševe
Šestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na sunce
Sedmoga dana ne zapevaše anđeli
Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica
od pepela i zid progovori.
Branko Miljković
(1934-1961)
-----
The Chronicles
On the first day the birds died and the snakes inhabited nests and winds
On the second day the fish got out of the water and the water flew on empty
On the third day the woods left for the city but the city wasn't there
On the fourth day they built the tower out of the skulls and gills
On the fifth day the forest collected headless bodies by the river
On the sixth day a little bit of fire in love looking like the sun
On the seventh day the angels didn't start singing
The eight day on Monday, the bird from the ashes sang for the first time
And the wall spoke.
Translations: Sonja Čajić, 2007.
William Scott: Political Poster
Prvog dana pomreše ptice i zmije nastaniše gnezda i vetrove
Drugoga dana ribe izađoše iz vode i voda oteče prazna
Trećega dana šuma je pošla prema gradu a grada nigde
Četvrtoga dana sazidaše ćele-kulu od lobanja i skrguta
Petoga dana šuma je skupljala kraj reke obezglavljene leševe
Šestoga dana malo vatre zaljubljeno nalik na sunce
Sedmoga dana ne zapevaše anđeli
Osmoga dana u ponedeljak prvi put zapeva ptica
od pepela i zid progovori.
Branko Miljković
(1934-1961)
-----
The Chronicles
On the first day the birds died and the snakes inhabited nests and winds
On the second day the fish got out of the water and the water flew on empty
On the third day the woods left for the city but the city wasn't there
On the fourth day they built the tower out of the skulls and gills
On the fifth day the forest collected headless bodies by the river
On the sixth day a little bit of fire in love looking like the sun
On the seventh day the angels didn't start singing
The eight day on Monday, the bird from the ashes sang for the first time
And the wall spoke.
Translations: Sonja Čajić, 2007.
William Scott: Political Poster
naopako
Naopako
Naopako je izazovan efekat. Prizori, situacije i putevi takvog prevrata pokreću humor i komiku. Osmatranje tuđe udešenosti u naopakom sledi recept pretumbanosti očekivanog, odvijajući se iz uživalačke udaljenosti. Ubrzanja u nemim filmskim komedijama izazivaju smeh do vrištanja, naglašavajući grozničavu jurnjavu protagonista sputanih u mehaniku naopakosti koja nezaustavljivo razara okolinu i poredak. Gradeći dom od dasaka, Stanlio i Olio amaterski odstupaju od pravila i trpe od neprijatnih iznenađenja, doslovno gutajući eksere. Najslikovitije objašnjenje dočarano je postavkom na – glavu. Položaj naglavačke podrazumeva stanje preokretanja. Iz ma kakvog rekreativnog razloga, dubljenje na glavi premeće horizont pogleda otvorenog neba, postajući čvrsta površina iz koje se, direktno – u glavu odvija pritisak Majke Zemlje.
U kontrapoložaju ljudskog tela, ukoliko se ne teži odmerenom opuštanju i dalekoistočnom ništavilu, po verovanjima, bezumlje zahvata znatno lakše i temeljnije. Po rečniku maternjeg jezika, naopakost opisuje stanje "koje ne valja, koje je rđavo i izlazi na zlo". Biti "naopačke" neretko podrazumeva i tok usmeren od nazad. Izvrtanje i prevrtanje ima i bezazlene primere – ukoliko se svede na nošenje leđa džempera na stomaku ili jutarnju đačku pospanost, gde se u školskim klupama, pod vratovima majica i bluza, vijore markice proizvođača s merama veličine i podacima za pranje sa iskuvavanjem ili bez njega.
No, naopakost je i đavolje kolo izvrtanja, odvodeći u procese mentalnog ukuvavanja i krajnje neprijatne zapečenosti. Znaci i slova u istoriji civilizacije svesnih bića utiskuju se u raspon od bezazlenih do opasnih značenja. Uživanja pri učenju pisanih slova izvrću redosled unatraške od pojedinih izmena do složenijih operacija sa rečima, tako da je dečja grupa prepuna vlastitih imenica Analjib, Acibulj, Radnaskela, Naroz, Navoj, ili u Srbiji, famoznih podešavanja prezimena većinskom stanovništvu sa "ić", u isto tako većinski početak suludog i bezbrižnog – "ći". Izuzeci se nameću, tako da pojedina imena, poput Ana – kao u starozavetnoj zaštiti, ne podležu šaljivom efektu obrta. Primeri u umetnosti su tematski zahtevni i mnogostruki. Metod neupotpunjava isključivo odnos manjinskog levorukog ispisivanja i slikanja, kao i Leonardov ogledalski rukopis, vezan za tajnovitost tekstova uz crteže rastinja, pejzaža ili pomnih preseka kojima je dopunjavao saznanja iz funkcija u anatomijama pri najintimnijem času ljubavnog zagrljaja, radu mašina za navodnjavanje, izračunatoj putanji izbačenih vojnih đuladi ili rasporedu kamenja za utvrđenja lokalnih vojvodstava.
Da li se objašnjenje čitanja i gledanja unatraške, ali i vladavine iznenađujućih naopakosti, krije iza logičkih igri oksfordskog pastora i matematičara Dodžsona, poznatijeg kao Luis Kerol? Njegova junakinja Elis prvo se čudi, a potom i dovija uzoni neobičnih ljudskih, životinjskih i predmetnih iznenađenja koji izgovaraju ili umeću naopako postavljene reči, ne birajući redosled u maštovitim, bizarnim i surovim krajinama čuda i predelima iza ogledala. Fantazija naopakosti je temelj zamišljanja drukčije sazdanog biljnog i životinjskog sveta. Da li je naopakost rezultat besmisla ili razgaljujuća čarolija?
Kada se na pola devedesetih, ili u drugom delu prelomljene decenije, sa tla iste domovine prisetimo detinjih usvajanja pevljivih nabrajalica iz dana đačkog prosvećivanja, učenja ovdašnjih "Na slovo, na slovo" i blago prkosnog horskog mini speva "Sve je pošlo naopačke za vrapce i mačke", stižemo u kratku retrospektivnu feljtonsku avanturu odviše ljudskih blagodeti kolektivnog i biološkog ustrojstva.
Da li je ispravka naopako proteklog moguća? U naopakosti i obratnom treba potražiti i priliku za prividno izbavljenje. Mirotvoračka inicijativa sa pokretnim slikama ostvariva je putem naopačke namotanog filma ili unazad gledane video trake, dajući sanjanu iluziju: crno-beli snimci bombardovanja, raznih satiranja i uništenja vrte se od kraja ka početku – avioni gutaju bombe, prašina se sabira u malter i zidove vraćajući ukrase na fasade, krv se zatvara u vene, svi koračaju leđima ka mestu od koga su pošli prepuštajući se kontraegzaltaciji, valjda i prema uljuljkanosti detnjstva, igre ili, čak, sopstvenog rođenja. Izvrtanja su ipak dvostruka, jer ukidaju i srećna razrešenja: obustavljeni spoj princa i Pepeljuge – vraća je u njen proletarijat, početno imovno i duševno stanje iscepane i podjarmljene sluškinje tlačene od besprizornih bližnjih. Ispoljena zloba, besmisao i bestidnost bližnjih i komunalno natociljanih odaju i početne uživaoce u izazivanju naopakosti: uputstva za postupanje u takvim situacijama su sasvim individualna. Moguće je pribeći vežbama za stišavanje strahova. Uzimanje kontrasmera u zabavnom parku pri poseti Kuće strave od izlaza ka ulazu ili mala uteha zbog rada međunarodnog suda za ratne zločine. Uzvraćanje približno istom merom, kroz apsurdni savet iz jednog stiha – početak gradnje kuće od dima iz odžaka, rečit je smisao očuvane volje i stečene otpornosti.
Nikola Šuica: Vreme, 1.maj 1995.
Maggie Taylor, Garden, 2005.
Naopako je izazovan efekat. Prizori, situacije i putevi takvog prevrata pokreću humor i komiku. Osmatranje tuđe udešenosti u naopakom sledi recept pretumbanosti očekivanog, odvijajući se iz uživalačke udaljenosti. Ubrzanja u nemim filmskim komedijama izazivaju smeh do vrištanja, naglašavajući grozničavu jurnjavu protagonista sputanih u mehaniku naopakosti koja nezaustavljivo razara okolinu i poredak. Gradeći dom od dasaka, Stanlio i Olio amaterski odstupaju od pravila i trpe od neprijatnih iznenađenja, doslovno gutajući eksere. Najslikovitije objašnjenje dočarano je postavkom na – glavu. Položaj naglavačke podrazumeva stanje preokretanja. Iz ma kakvog rekreativnog razloga, dubljenje na glavi premeće horizont pogleda otvorenog neba, postajući čvrsta površina iz koje se, direktno – u glavu odvija pritisak Majke Zemlje.
U kontrapoložaju ljudskog tela, ukoliko se ne teži odmerenom opuštanju i dalekoistočnom ništavilu, po verovanjima, bezumlje zahvata znatno lakše i temeljnije. Po rečniku maternjeg jezika, naopakost opisuje stanje "koje ne valja, koje je rđavo i izlazi na zlo". Biti "naopačke" neretko podrazumeva i tok usmeren od nazad. Izvrtanje i prevrtanje ima i bezazlene primere – ukoliko se svede na nošenje leđa džempera na stomaku ili jutarnju đačku pospanost, gde se u školskim klupama, pod vratovima majica i bluza, vijore markice proizvođača s merama veličine i podacima za pranje sa iskuvavanjem ili bez njega.
No, naopakost je i đavolje kolo izvrtanja, odvodeći u procese mentalnog ukuvavanja i krajnje neprijatne zapečenosti. Znaci i slova u istoriji civilizacije svesnih bića utiskuju se u raspon od bezazlenih do opasnih značenja. Uživanja pri učenju pisanih slova izvrću redosled unatraške od pojedinih izmena do složenijih operacija sa rečima, tako da je dečja grupa prepuna vlastitih imenica Analjib, Acibulj, Radnaskela, Naroz, Navoj, ili u Srbiji, famoznih podešavanja prezimena većinskom stanovništvu sa "ić", u isto tako većinski početak suludog i bezbrižnog – "ći". Izuzeci se nameću, tako da pojedina imena, poput Ana – kao u starozavetnoj zaštiti, ne podležu šaljivom efektu obrta. Primeri u umetnosti su tematski zahtevni i mnogostruki. Metod neupotpunjava isključivo odnos manjinskog levorukog ispisivanja i slikanja, kao i Leonardov ogledalski rukopis, vezan za tajnovitost tekstova uz crteže rastinja, pejzaža ili pomnih preseka kojima je dopunjavao saznanja iz funkcija u anatomijama pri najintimnijem času ljubavnog zagrljaja, radu mašina za navodnjavanje, izračunatoj putanji izbačenih vojnih đuladi ili rasporedu kamenja za utvrđenja lokalnih vojvodstava.
Da li se objašnjenje čitanja i gledanja unatraške, ali i vladavine iznenađujućih naopakosti, krije iza logičkih igri oksfordskog pastora i matematičara Dodžsona, poznatijeg kao Luis Kerol? Njegova junakinja Elis prvo se čudi, a potom i dovija uzoni neobičnih ljudskih, životinjskih i predmetnih iznenađenja koji izgovaraju ili umeću naopako postavljene reči, ne birajući redosled u maštovitim, bizarnim i surovim krajinama čuda i predelima iza ogledala. Fantazija naopakosti je temelj zamišljanja drukčije sazdanog biljnog i životinjskog sveta. Da li je naopakost rezultat besmisla ili razgaljujuća čarolija?
Kada se na pola devedesetih, ili u drugom delu prelomljene decenije, sa tla iste domovine prisetimo detinjih usvajanja pevljivih nabrajalica iz dana đačkog prosvećivanja, učenja ovdašnjih "Na slovo, na slovo" i blago prkosnog horskog mini speva "Sve je pošlo naopačke za vrapce i mačke", stižemo u kratku retrospektivnu feljtonsku avanturu odviše ljudskih blagodeti kolektivnog i biološkog ustrojstva.
Da li je ispravka naopako proteklog moguća? U naopakosti i obratnom treba potražiti i priliku za prividno izbavljenje. Mirotvoračka inicijativa sa pokretnim slikama ostvariva je putem naopačke namotanog filma ili unazad gledane video trake, dajući sanjanu iluziju: crno-beli snimci bombardovanja, raznih satiranja i uništenja vrte se od kraja ka početku – avioni gutaju bombe, prašina se sabira u malter i zidove vraćajući ukrase na fasade, krv se zatvara u vene, svi koračaju leđima ka mestu od koga su pošli prepuštajući se kontraegzaltaciji, valjda i prema uljuljkanosti detnjstva, igre ili, čak, sopstvenog rođenja. Izvrtanja su ipak dvostruka, jer ukidaju i srećna razrešenja: obustavljeni spoj princa i Pepeljuge – vraća je u njen proletarijat, početno imovno i duševno stanje iscepane i podjarmljene sluškinje tlačene od besprizornih bližnjih. Ispoljena zloba, besmisao i bestidnost bližnjih i komunalno natociljanih odaju i početne uživaoce u izazivanju naopakosti: uputstva za postupanje u takvim situacijama su sasvim individualna. Moguće je pribeći vežbama za stišavanje strahova. Uzimanje kontrasmera u zabavnom parku pri poseti Kuće strave od izlaza ka ulazu ili mala uteha zbog rada međunarodnog suda za ratne zločine. Uzvraćanje približno istom merom, kroz apsurdni savet iz jednog stiha – početak gradnje kuće od dima iz odžaka, rečit je smisao očuvane volje i stečene otpornosti.
Nikola Šuica: Vreme, 1.maj 1995.
Maggie Taylor, Garden, 2005.
kao ptica
Ljubomoran, nemiran
Ljubomoran, nemiran, ali ne od grubih
Voleo me je kao svoje kosti
Ali moju belu pticu ubi
Da ne bi pevala o prošlosti
O zalasku uđe u moju sobicu:
”Voli me, smej se, piši stihove!”
A ja zakopah veselu pticu
Iza starog bunara, pokraj jove
Obećala sam da neću plakati
Ali srce pretvorih u stenje
I, čini mi se da su moji sati
Ispunjeni pesmom ptice ubijene
Anna Andreevna Akhmatova
William Scott:
Regard, Tlalpujahua, Mexico, 2003
Krv i perje
Ševo uspomena
To tvoja krv teče
A ne moja
Ševo uspomena
Stegao sam svoju šaku
Ševo uspomena
lijepa mrtva ptico
Nije trebalo da sletiš
I zoblješ iz moje ruke
Zrnca zaborava.
Jacques Prévert (Žak Prever)
Ljubomoran, nemiran, ali ne od grubih
Voleo me je kao svoje kosti
Ali moju belu pticu ubi
Da ne bi pevala o prošlosti
O zalasku uđe u moju sobicu:
”Voli me, smej se, piši stihove!”
A ja zakopah veselu pticu
Iza starog bunara, pokraj jove
Obećala sam da neću plakati
Ali srce pretvorih u stenje
I, čini mi se da su moji sati
Ispunjeni pesmom ptice ubijene
Anna Andreevna Akhmatova
Regard, Tlalpujahua, Mexico, 2003
Krv i perje
Ševo uspomena
To tvoja krv teče
A ne moja
Ševo uspomena
Stegao sam svoju šaku
Ševo uspomena
lijepa mrtva ptico
Nije trebalo da sletiš
I zoblješ iz moje ruke
Zrnca zaborava.
Jacques Prévert (Žak Prever)
rječnik
Pabirčenje:
Sakupljanje kovanica po celom stanu kako bi se kupio hleb kada dodju crni dani. Meta su razni sitni štekovi, džepovi svih mogućih farmerica i jakni, područje ispod kreveta i ormana, ćase, tegle... Dan kada te kovanica od 10 dinara neobično obraduje.
Ukoliko iznenadjujuće brzo napabirčiš za hleb, neistraženi deo stana ti daje za pravo da se nadaš i mleku ili nekoj drugoj potrepštini za preživljavanje dana.
Vukajlija, Rečnik slenga
"A Petar i Jovan iđahu zajedno gore u crkvu na molitvu u deveti sat." (Dela 3,1)
Braćo, ako želite da odete na njivu Božiju da pabirčite hrome za Njega, morate da se sagnete. Ako želite nekome da pomognete, morate stajati malo više od njega inače nećete moći visoko da ga podignete. Proverite sebe kako stojite. Petar ga je uhvatio za desnicu i podigao ga. Postoje trenutci u životu čoveka kad takvo podizanje ne podiže čoveka samo za ovo vreme, nego za svu večnost. Ja sam uhvatio ruke ljudi u Južnoj Africi i pogledao im u lice, a oni nisu izgovorili ni reči, samo su držali moju ruku i to je ponovno bio dodir njihove majke i dodir njihovog doma; video sam velike suze kako teku niz njihovo lice. Kažem vam, nešto je neopisivo u dodiru ljudske ruke. Skinite bele rukavice i dotaknite te jadnike, Hrista radi.
Gipsy Smith, Pabirčenje za Boga
Pabirčenje uz pismenu dozvolu
KULA – Na poljima u kulskoj opštini počela je berba kukuruza, ali i njena prateća pojava – pabirčenje. Nezaposleni ljudi više nemaju priliku da kukuruz beru za nadnicu jer se taj posao obavlja kombajnima pa su krenuli da po njivama sakupljaju klipove koje mašina ne uspe da obere.
Oni kažu da mnogo kukuruza, koji je ove jeseni odlično rodio, posle berbe ostaje na njivama, te da bi dnevno mogli sakupiti i po nekoliko stotina kilograma klipova, ali da ih u tome sprečavaju poljočuvari. Nov kukuruz u klipu prodaje se za devet evra po metričkoj centi.
– Opominjemo ljude da ne sakupljaju kukuruz ako nemaju dozvolu jer bi nam mnogi koji idu u krađu mogli reći da su pabirčili. Tačno je da retko ko od zemljoradnika sakuplja kukuruz posle berbe i da to rade samo ako je kombajn bio loš ili su stabljike kukuruza bile jako polegnute. Ali, s druge strane, srećemo mnogo ljudi u ataru i moramo paziti da oni ne zađu u neobran kukuruz i ne počnu da “pabirče” pre branja – kaže Staničkov.
Nacionalni građ. 5.10.2010.
Sakupljanje kovanica po celom stanu kako bi se kupio hleb kada dodju crni dani. Meta su razni sitni štekovi, džepovi svih mogućih farmerica i jakni, područje ispod kreveta i ormana, ćase, tegle... Dan kada te kovanica od 10 dinara neobično obraduje.
Ukoliko iznenadjujuće brzo napabirčiš za hleb, neistraženi deo stana ti daje za pravo da se nadaš i mleku ili nekoj drugoj potrepštini za preživljavanje dana.
Vukajlija, Rečnik slenga
"A Petar i Jovan iđahu zajedno gore u crkvu na molitvu u deveti sat." (Dela 3,1)
Braćo, ako želite da odete na njivu Božiju da pabirčite hrome za Njega, morate da se sagnete. Ako želite nekome da pomognete, morate stajati malo više od njega inače nećete moći visoko da ga podignete. Proverite sebe kako stojite. Petar ga je uhvatio za desnicu i podigao ga. Postoje trenutci u životu čoveka kad takvo podizanje ne podiže čoveka samo za ovo vreme, nego za svu večnost. Ja sam uhvatio ruke ljudi u Južnoj Africi i pogledao im u lice, a oni nisu izgovorili ni reči, samo su držali moju ruku i to je ponovno bio dodir njihove majke i dodir njihovog doma; video sam velike suze kako teku niz njihovo lice. Kažem vam, nešto je neopisivo u dodiru ljudske ruke. Skinite bele rukavice i dotaknite te jadnike, Hrista radi.
Gipsy Smith, Pabirčenje za Boga
Pabirčenje uz pismenu dozvolu
KULA – Na poljima u kulskoj opštini počela je berba kukuruza, ali i njena prateća pojava – pabirčenje. Nezaposleni ljudi više nemaju priliku da kukuruz beru za nadnicu jer se taj posao obavlja kombajnima pa su krenuli da po njivama sakupljaju klipove koje mašina ne uspe da obere.
Oni kažu da mnogo kukuruza, koji je ove jeseni odlično rodio, posle berbe ostaje na njivama, te da bi dnevno mogli sakupiti i po nekoliko stotina kilograma klipova, ali da ih u tome sprečavaju poljočuvari. Nov kukuruz u klipu prodaje se za devet evra po metričkoj centi.
– Opominjemo ljude da ne sakupljaju kukuruz ako nemaju dozvolu jer bi nam mnogi koji idu u krađu mogli reći da su pabirčili. Tačno je da retko ko od zemljoradnika sakuplja kukuruz posle berbe i da to rade samo ako je kombajn bio loš ili su stabljike kukuruza bile jako polegnute. Ali, s druge strane, srećemo mnogo ljudi u ataru i moramo paziti da oni ne zađu u neobran kukuruz i ne počnu da “pabirče” pre branja – kaže Staničkov.
Nacionalni građ. 5.10.2010.
dvije pjesme
Veze
Strune sačinjene od jauka
Brujanja zvona kroz Evropu
Obešenih vekova
O vi šine sto čvrsto vežete narode
Svega nas je dvojica ili trojica ljudi
Oslobođenih od svih veza
Pružimo jedni drugima ruku
Žestoka kiša koja raščešljava zanosne
Te žice
Žice izatkane
Podmorski kablovi
Vavilonske kule pretvorene u mostove
Pauci – prvosveštenici
Svi zaljubljeni koje je samo jedna veza vezala
Od drugih veza najtanja
Beli zraci svetlosti
Veze i Savezi
Ovo pišem samo zato da vas oduševim
O čula o čula draga
Neprijatelji uspomene
Neprijatelji želje
Neprijatelji željenja
Neprijatelji suza
Neprijatelji svega što još volim
Deveta tajna pesma
Obožavam tvoje runo koje je savršeni trugao
Božanstva
Ja sam drvoseča jedinstvene prasume
O moj Eldorado
Ja sam jedina riba tvoga sladostrasnog okeana
Ti moja lepa sireno
Ja sam alpinista na tvojim snežnim planinama
O moji silno beli Alpi
Ja sam bozanski strelac tvojih tako lepih usta
O moj toliko dragi tobolče
I tegljač sam tvojih noćnih kosa
O lepa lađo u kanalu mojih poljubaca
I krinovi tvojih ruku zovu me znacima
O moja letnja bašto
Plodovi tvojih nedara sazrevaju za mene svoju milinu
O moj mirisni voćnjače
I podižem te o Madlena o lepotice na vrh sveta
Kao luču vaskolike svetlosti
Guillaume Apollinaire,(1880—1918)
Man Ray: Ingres's Violin, 1924.
Strune sačinjene od jauka
Brujanja zvona kroz Evropu
Obešenih vekova
O vi šine sto čvrsto vežete narode
Svega nas je dvojica ili trojica ljudi
Oslobođenih od svih veza
Pružimo jedni drugima ruku
Žestoka kiša koja raščešljava zanosne
Te žice
Žice izatkane
Podmorski kablovi
Vavilonske kule pretvorene u mostove
Pauci – prvosveštenici
Svi zaljubljeni koje je samo jedna veza vezala
Od drugih veza najtanja
Beli zraci svetlosti
Veze i Savezi
Ovo pišem samo zato da vas oduševim
O čula o čula draga
Neprijatelji uspomene
Neprijatelji želje
Neprijatelji željenja
Neprijatelji suza
Neprijatelji svega što još volim
Deveta tajna pesma
Obožavam tvoje runo koje je savršeni trugao
Božanstva
Ja sam drvoseča jedinstvene prasume
O moj Eldorado
Ja sam jedina riba tvoga sladostrasnog okeana
Ti moja lepa sireno
Ja sam alpinista na tvojim snežnim planinama
O moji silno beli Alpi
Ja sam bozanski strelac tvojih tako lepih usta
O moj toliko dragi tobolče
I tegljač sam tvojih noćnih kosa
O lepa lađo u kanalu mojih poljubaca
I krinovi tvojih ruku zovu me znacima
O moja letnja bašto
Plodovi tvojih nedara sazrevaju za mene svoju milinu
O moj mirisni voćnjače
I podižem te o Madlena o lepotice na vrh sveta
Kao luču vaskolike svetlosti
Guillaume Apollinaire,(1880—1918)
Man Ray: Ingres's Violin, 1924.
petar lubarda
Petar LUBARDA
Mrtva priroda (1939)
Godina 1939, kada nastaje Mrtva priroda, obeležena je novim međunarodnim trijumfom Petra Lubarde – osvajanjem prve nagrade na Internacionalnoj izložbi slikarstva u Hagu.
U to vreme on je ponovo u Parizu (1938–1940), njegova paleta se obogaćuje toplim bojama, ujedinjenim sa svetlošću, a slika zadržava tonsko jedinstvo karakteristično za Lubardino realističko slikarstvo iz decenije pred Drugi svetski rat. „Đačko doba”, kako sam umetnik naziva taj period svoga rada, bilo je pri kraju. U jednom intervjuu iz 1953. godine on kaže:
„Za mene je bilo glavno odstraniti sve elemente koji tematski koče, da bi forma i boja bile u prvom planu.” Mada na Mrtvoj prirodi još uvek dominira vezanost za realističku formu, uočavamo nagoveštaje njene razgradnje. Različite tkanine, razvučene po stolu kao delovi kompozicije, svojim oblikom i koloritom daju prednost likovnosti forme nad njenom objektivnošću. Ovakav izbor predmeta otkriva nam već u predratnom periodu Lubardinu sklonost ka „slobodnoj formi”, gotovo fluidnoj, čime se nagoveštavaju forme-arabeske s kraja pedesetih i početka šezdesetih godina, kada predmet potpuno gubi materijalnu težinu. Takođe, uz specifično Lubardin ekspresionistički naboj slike, „dramski realizam” Mrtve prirode, bez obzira na tematsku srodnost, jasno odvaja ovo delo od srpskog intimističkog slikarstva. Subjektivni izraz je postepenim oslobađanjem forme i boje na slici bio sve izrazitiji, da bi se nakon 1950. godine direktnije pojavio kao izraz umetnikovih misli i osećanja. Zato možemo govoriti o laganom i logičnom procesu neprekidnog razvijanja Lubardinog slikarstva.
1905 - U Ljubotinju, u Crnoj Gori, rodjen je Petar Lubarda, jedan od najznačajnijih jugoslovenskih slikara 20. veka.
Danas, Arhiv 27. jul
žena
Žena
Srce mi je milosti izvor;
moje reči se uz rane previjaju
kao listovi lekovitog bilja,
koraci mi umeju da vode
i one što lutaju bez cilja.
Mene privlače oči nesrećnika
i čela samoubica
nesanicom ispijena.
Sa mog čita se lica
da sam deset puta sestra
pa jednom žena.
Ne bih mogla voleti bez tuge.
Rođena sam da na krilu nišem
bolove čije dok ih ne ublažim,
rođena nad čijim snovima
nemirnim da uplašeno dišem.
Ne bih mogla voleti bez tuge
ni radosna priviti na nedra.
Ne bih mogla pružiti ruku
onom kom laka su jutra,
a uzglavlja vedra.
Rođena sam da živim za drugog.
Preliva se samilost srcu preko rubova.
Na dlanima mi piše da umeju da vidaju,
u očima da umeju da greju,
na usnama da gorčinu skidaju.
Desanka Maksimović
(1898-1992)
Mick Ryan: Accord
Srce mi je milosti izvor;
moje reči se uz rane previjaju
kao listovi lekovitog bilja,
koraci mi umeju da vode
i one što lutaju bez cilja.
Mene privlače oči nesrećnika
i čela samoubica
nesanicom ispijena.
Sa mog čita se lica
da sam deset puta sestra
pa jednom žena.
Ne bih mogla voleti bez tuge.
Rođena sam da na krilu nišem
bolove čije dok ih ne ublažim,
rođena nad čijim snovima
nemirnim da uplašeno dišem.
Ne bih mogla voleti bez tuge
ni radosna priviti na nedra.
Ne bih mogla pružiti ruku
onom kom laka su jutra,
a uzglavlja vedra.
Rođena sam da živim za drugog.
Preliva se samilost srcu preko rubova.
Na dlanima mi piše da umeju da vidaju,
u očima da umeju da greju,
na usnama da gorčinu skidaju.
Desanka Maksimović
(1898-1992)
Mick Ryan: Accord
ispravljanje
27.7.2011. srijeda
Dan za miješanu salatu, dan u kome se pojavilo sunce poslije dana kiše, dan kad sam ja fizički bolje, a mačak gore, sad se opet ispovraćao, dan koji je S. počela sa laku noć u podne poslije sinošnjeg filma na Sarajevo-film festivalu i duge noći na netu, dan kad je meni opet svega dosta, dan u kome i jednom i drugom govorim da su opet iznevjerili dogovor i moja očekivanja povodom tog dogovora i da zato od njega nema ništa, ali zaista ništa jer je to bio moj poslednji pokušaj da nešto promijenim, dan kad je S. ponovila da je uvrijedjana što je u zadnje vrijeme slušala moje uvrede, to jest istinu, moju, kako reče ona, da moju, svak ima svoju, ali nismo u priči ni u čem ravnopravne, niti su uslovi za poredjenje adekvatni, dan u kome mi se sve smučilo, dan u kome sam iznemogla, klonula, prevarena, dan u kome sam opet riješila da se predam, povučem i odem u bolje i mirnije krajeve... dan za odlazak je jedini spas iako sam zakasnila, ali je i jedina etički ispravna odluka, dan odluke, dan ponosa, dan karaktera, dan dostojanstva, dan na drugom kraju priče svega suprotnog od zdrave pameti, dan koji ću pamtiti, prema kome ću se ravnati, ali ne okretati, ne prosipati gorčinu, nego tražiti vedrinu za svoje nemoćmo biće, dan koji je svanuo i koji će proći, dan koji je sličan drugima, a ipak drugačiji, dan u kome je prekipjelo, prelilo, dogorjelo... po ko zna koji put.
I na kraju da kažem uz svu težinu moga položaja i da mi niko nije kriv, takva mi sudbina i tu nema pomoći, ko se ne miri sa njom izgori, nestane, pretvori se u prah. A ja pokušavam da je promijenim...
Marku Markoviću, sa drugarskom porukom:
1) sve su Drine ovog sveta krive;
2) nikad se one neće moći svekolike ni potpuno ispraviti;
3) nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo.
(Piscu knjige "Kriva Drina" na knjizi "Na Drini ćuprija".)
- Vi ćete sagoreti brzo i beskorisno. Iza vas će ostati sami pepeo.
- Ako! Znaće se bar da smo bili vatra. A iza vas će ostati samo balav trag, kao iza puža.
1) U većini slučajeva starci nemaju šta da kažu mlađima.
2) Većina staraca vole da pričaju i da daju savete mlađima.
3) Znači da je ono što stari govore mladima ponajčešće - ništa.
Ivo Andrić: Znakovi pored puta
Mick Ryan: Hobby Horse
Dan za miješanu salatu, dan u kome se pojavilo sunce poslije dana kiše, dan kad sam ja fizički bolje, a mačak gore, sad se opet ispovraćao, dan koji je S. počela sa laku noć u podne poslije sinošnjeg filma na Sarajevo-film festivalu i duge noći na netu, dan kad je meni opet svega dosta, dan u kome i jednom i drugom govorim da su opet iznevjerili dogovor i moja očekivanja povodom tog dogovora i da zato od njega nema ništa, ali zaista ništa jer je to bio moj poslednji pokušaj da nešto promijenim, dan kad je S. ponovila da je uvrijedjana što je u zadnje vrijeme slušala moje uvrede, to jest istinu, moju, kako reče ona, da moju, svak ima svoju, ali nismo u priči ni u čem ravnopravne, niti su uslovi za poredjenje adekvatni, dan u kome mi se sve smučilo, dan u kome sam iznemogla, klonula, prevarena, dan u kome sam opet riješila da se predam, povučem i odem u bolje i mirnije krajeve... dan za odlazak je jedini spas iako sam zakasnila, ali je i jedina etički ispravna odluka, dan odluke, dan ponosa, dan karaktera, dan dostojanstva, dan na drugom kraju priče svega suprotnog od zdrave pameti, dan koji ću pamtiti, prema kome ću se ravnati, ali ne okretati, ne prosipati gorčinu, nego tražiti vedrinu za svoje nemoćmo biće, dan koji je svanuo i koji će proći, dan koji je sličan drugima, a ipak drugačiji, dan u kome je prekipjelo, prelilo, dogorjelo... po ko zna koji put.
I na kraju da kažem uz svu težinu moga položaja i da mi niko nije kriv, takva mi sudbina i tu nema pomoći, ko se ne miri sa njom izgori, nestane, pretvori se u prah. A ja pokušavam da je promijenim...
Marku Markoviću, sa drugarskom porukom:
1) sve su Drine ovog sveta krive;
2) nikad se one neće moći svekolike ni potpuno ispraviti;
3) nikad ne smemo prestati da ih ispravljamo.
(Piscu knjige "Kriva Drina" na knjizi "Na Drini ćuprija".)
- Vi ćete sagoreti brzo i beskorisno. Iza vas će ostati sami pepeo.
- Ako! Znaće se bar da smo bili vatra. A iza vas će ostati samo balav trag, kao iza puža.
1) U većini slučajeva starci nemaju šta da kažu mlađima.
2) Većina staraca vole da pričaju i da daju savete mlađima.
3) Znači da je ono što stari govore mladima ponajčešće - ništa.
Ivo Andrić: Znakovi pored puta
Mick Ryan: Hobby Horse
26. srp 2011.
ljubavno prostranstvo
Ljubavno prostranstvo
Volim te samo toliko koliko mogu da te prežalim
Od težine reči vazduh se sabija
i naša ljubav se puni ekrazitom
Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama
i svet izgleda pitom
Ako si kraj mora
do mora sve je naše
Ako si na vrh planine
ili na starom mestu u aleji
ili u prošlosti s robljem u Misiru
ili u budućnosti na Kasiopeji
Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama
To prostranstvo opravdava postojanje moje duše
među drugim svetinjama.
Duško Trifunović
(1933-2006)
John Dugdale, Mourning Tulips
Volim te samo toliko koliko mogu da te prežalim
Od težine reči vazduh se sabija
i naša ljubav se puni ekrazitom
Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama
i svet izgleda pitom
Ako si kraj mora
do mora sve je naše
Ako si na vrh planine
ili na starom mestu u aleji
ili u prošlosti s robljem u Misiru
ili u budućnosti na Kasiopeji
Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama
To prostranstvo opravdava postojanje moje duše
među drugim svetinjama.
Duško Trifunović
(1933-2006)
John Dugdale, Mourning Tulips
o priči i pričanju
O priči i pričanju
U izvršavanju svojih visokih zadataka, Nobelov komitet Švedske akademije rešio je ovog puta da pisca jedne, kao što se kaže, male zemlje, odlikuje Nobelovom nagradom koja, merena međunarodnim razmerama, znači visoko priznanje. Neka mi je dopušteno da, primajući to priznanje, kažem nekoliko reči o toj zemlji i dodam nekoliko opštih razmatranja u vezi sa pripovedačkim delom koje ste izvoleli nagraditi.
Moja domovina je zaista "mala zemlja među svetovima", kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore, i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona dâ svoj odgovarajući prilog. Vaše priznanje jednom od književnika te zemlje znači nesumnjivo ohrabrenje tom prodiranju. Stoga nas ono obavezuje na zahvalnost, i ja sam srećan što vam u ovom trenutku i sa ovog mesta, ne samo u svoje ime nego i u ime književnosti kojoj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno ali iskreno da izrazim.
Nešto teži i složeniji je drugi deo mog zadatka: da kažem nekoliko reči u vezi sa pripovedačkim delom pisca kome ste ukazali čast svojom nagradom.
Ali kad je u pitanju pisac i njegovo delo, zar ne izgleda pomalo kao nepravda da se od onog koji je stvorio neko umetničko delo, pored toga što nam je dao svoju kreaciju, dakle deo sebe, očekuje da kaže nešto i o sebi i o tom delu? Ima nas koji smo više skloni da na tvorce umetničkih dela gledamo bilo kao na neme, odsutne savremenike, bilo kao na slavne pokojnike, i koji smo mišljenja da je govor umetničkih dela čistiji i jasniji ako se ne meša sa živim glasom njegovog stvaraoca. Takvo shvatanje nije ni usamljeno ni novo. Još Monteskije je tvrdio da "pisci nisu dobre sudije svojih dela". Sa divljenjem i razumevanjem sam nekad pročitao Geteovo pravilo: "Umetnikovo je da stvara a ne da govori!" Kao što sam mnogo godina docnije sa uzbuđenjem naišao na istu misao, sjajno izraženu, kod neprežaljenog Albera Kamija.
Stoga bih želeo da težište ovog kratkog izlaganja postavim, kao što je po mom mišljenju pravo i umesno, na razmatranje o priči i pričanju uopšte. Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča sâmo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sâm sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj tog pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznamo šta smo učinili a šta propustili, šta bi trebalo činiti a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih bar mogao naslutiti, ako ne saznati smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuje prošlost ili sadašnjost.
Kad je reč o pripovedanju koje ima za predmet prošlost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o prošlosti trebalo da znači prenebregnuti sadašnjicu i donekle okrenuti leđa životu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi složili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sâmi stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog što se zove sadašnjost u ono što smatramo prošlošću, da sa lakoćom kao u snu, prelaze pragove stoleća. Najposle, zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i istim problemima? Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.
Tako, i s one strane crte koja proizvoljno deli prošlost od sadašnjosti pisac susreće tu istu čovekovu sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane živo tkanje priče koju on želi da saopšti čitaocima, i to što lepše, što jednostavnije, i što ubedljivije.
Kako da se to postigne, kojim načinom i kojim putevima? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim razmahom mašte, drugi dugim i pažljivim proučavanjerm istorijskih podataka i društvenih pojava, jedni poniranjem u suštinu i smisao minulih epoha, a drugi sa kapricioznom i veselom lakoćom kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio: "Šta je istorija? Klin o koji ja vešam svoje romane." Ukratko, sto načina i puteva može postojati kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino što je važno i presudno, to je delo sâmo.
Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i kao jedino objašnjenje svega, i to svima i jednom zauvek, drevne reči: "Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui." (Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti.)
Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.
Ali, na kraju krajeva, sve su to pitanja tehnike, metode, običaja. Sve je to manje ili više zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost, ili se smelo zaleće u budućnost; ono što je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne može biti propisa ni pravila. Svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.
I v o A n d r i ć
govor prilikom primanja Nobelove nagrade, 1961.
U izvršavanju svojih visokih zadataka, Nobelov komitet Švedske akademije rešio je ovog puta da pisca jedne, kao što se kaže, male zemlje, odlikuje Nobelovom nagradom koja, merena međunarodnim razmerama, znači visoko priznanje. Neka mi je dopušteno da, primajući to priznanje, kažem nekoliko reči o toj zemlji i dodam nekoliko opštih razmatranja u vezi sa pripovedačkim delom koje ste izvoleli nagraditi.
Moja domovina je zaista "mala zemlja među svetovima", kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore, i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona dâ svoj odgovarajući prilog. Vaše priznanje jednom od književnika te zemlje znači nesumnjivo ohrabrenje tom prodiranju. Stoga nas ono obavezuje na zahvalnost, i ja sam srećan što vam u ovom trenutku i sa ovog mesta, ne samo u svoje ime nego i u ime književnosti kojoj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno ali iskreno da izrazim.
Nešto teži i složeniji je drugi deo mog zadatka: da kažem nekoliko reči u vezi sa pripovedačkim delom pisca kome ste ukazali čast svojom nagradom.
Ali kad je u pitanju pisac i njegovo delo, zar ne izgleda pomalo kao nepravda da se od onog koji je stvorio neko umetničko delo, pored toga što nam je dao svoju kreaciju, dakle deo sebe, očekuje da kaže nešto i o sebi i o tom delu? Ima nas koji smo više skloni da na tvorce umetničkih dela gledamo bilo kao na neme, odsutne savremenike, bilo kao na slavne pokojnike, i koji smo mišljenja da je govor umetničkih dela čistiji i jasniji ako se ne meša sa živim glasom njegovog stvaraoca. Takvo shvatanje nije ni usamljeno ni novo. Još Monteskije je tvrdio da "pisci nisu dobre sudije svojih dela". Sa divljenjem i razumevanjem sam nekad pročitao Geteovo pravilo: "Umetnikovo je da stvara a ne da govori!" Kao što sam mnogo godina docnije sa uzbuđenjem naišao na istu misao, sjajno izraženu, kod neprežaljenog Albera Kamija.
Stoga bih želeo da težište ovog kratkog izlaganja postavim, kao što je po mom mišljenju pravo i umesno, na razmatranje o priči i pričanju uopšte. Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča sâmo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sâm sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj tog pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznamo šta smo učinili a šta propustili, šta bi trebalo činiti a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih bar mogao naslutiti, ako ne saznati smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuje prošlost ili sadašnjost.
Kad je reč o pripovedanju koje ima za predmet prošlost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o prošlosti trebalo da znači prenebregnuti sadašnjicu i donekle okrenuti leđa životu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi složili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sâmi stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog što se zove sadašnjost u ono što smatramo prošlošću, da sa lakoćom kao u snu, prelaze pragove stoleća. Najposle, zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i istim problemima? Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.
Tako, i s one strane crte koja proizvoljno deli prošlost od sadašnjosti pisac susreće tu istu čovekovu sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane živo tkanje priče koju on želi da saopšti čitaocima, i to što lepše, što jednostavnije, i što ubedljivije.
Kako da se to postigne, kojim načinom i kojim putevima? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim razmahom mašte, drugi dugim i pažljivim proučavanjerm istorijskih podataka i društvenih pojava, jedni poniranjem u suštinu i smisao minulih epoha, a drugi sa kapricioznom i veselom lakoćom kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio: "Šta je istorija? Klin o koji ja vešam svoje romane." Ukratko, sto načina i puteva može postojati kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino što je važno i presudno, to je delo sâmo.
Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i kao jedino objašnjenje svega, i to svima i jednom zauvek, drevne reči: "Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui." (Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti.)
Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.
Ali, na kraju krajeva, sve su to pitanja tehnike, metode, običaja. Sve je to manje ili više zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost, ili se smelo zaleće u budućnost; ono što je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne može biti propisa ni pravila. Svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča. Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.
I v o A n d r i ć
govor prilikom primanja Nobelove nagrade, 1961.
ronjenje
Put svile
valjda ću se znati oduprijeti – rekao sam samome sebi
u rano jutro, još snen u neudobnu krevetu.
zatim sam ustao, zašao pod tuš i krenuo ispirati
svakovrsne taloge cijeli sat, sat i pol, možda dva.
onda sam ti krenuo u susret, perolak i namirisan:
iza nas su ostale neprospavane noći i tjedni apstinencije,
košmarna paučina, vidici u izmaglici: sve
nelijepe priče iz naših individualnih života,
između su se ukotvile male drame i veseli igrokazi
napisani u strogoj formi sms poruka:
160 znakova s razmacima, u kojima treba reći sve,
a pritom ne zatvoriti nijednu od mogućnosti
koje smo jednom, u zanosu dijaloga, uspjeli otvoriti.
sada sam stajao pred tvojim vratima, nijem a namirisan,
posve nesvjestan ideje i cilja, prema kojemu sam krenuo,
sigurno, samouvjereno, kao da mi je prvi put.
2001-08-14
Ronjenje na dah
yves mi je poslao sms:
jedna me talijanka već treći dan gleda pod vodom.
i ja gledam nju. dolje smo goli i sami. gore se ne poznajemo.
rekao sam mu, u našem svakodnevnom slengu:
bi kul! stej vel! nakon toga je, po podacima iz sljedeće poruke,
ponovno zaronio, jer “je dolje mirno i neponovljivo lijepo”.
razumio sam njegov vapaj, na drugoj, udaljenoj obali.
zatim sam zaronio u orijentalne priče marguerite yourcenar:
otputovao u kinu, pa u kotor, dubrovnik, pa opet izronio
melankolično, makar to više ni približno nije u modi.
vidio sam nekoliko talijanki, četiri čehinje i sedam tustih mađarica.
vidio sam suncobran koji se vrpoljio u ritmu tijela,
vidio sam i jedne modre, neumorne i preduboke oči:
htio sam u sebi zatomiti strast za ronjenjem, ali nisam
mogao skinuti pogled, nisam mogao nataknuti sunčane naočale,
uopće: nisam se mogao pomaknuti s mjesta u pijesku,
u koji sam, staloženo i nijemo, tonuo i tonuo.
2001-08-18
Shopping terapija
ušla sam u prodavaonicu rublja i iščeprkala
krasan bordo kompletić: gaćice i grudnjak s push up
konstrukcijom. prodavačica mi je pokazala slobodnu
kabinu i ja sam samouvjereno ušla. kada su se vrata s krilcima
kloparajući zatvorila, i kada sam se okrenula želeći
povući zasun, spopala me klaustrofobična jeza jer, ili
je kabina bila prokleto mala, ili se moje lijepo oblo dupe,
uvijek na meti pogleda, kriomice proširilo toliko da
je trebalo početi voditi računa čak i o dimenzijama
kabine za probanje odjeće: nije moguće! – rekla sam
zapanjena samoj sebi kao najboljoj sugovornici i prisjetila
se svakojutarnjeg vrpoljenja pred ogledalom: je li ljetna haljina
suviše prozirna? jesu li tange pretamne za bijele lanene
hlače? hoće li se na listovima previše šepuriti dlačice koje
nisam uspjela izdepilirati, jer sam prespavala budilicu?
je li grudnjak dovoljno podložen za moje, činilo mi se,
očito premale, inače čvrste sise? a sada i ta kabina!
pokušala sam se skinuti, ali me miris nogu, iščupanih iz cipela
zauzdao pouzdanije od abeesa, kao da se cijeli dućan
nosom zabio u jebenu pretijesnu kabinu i kao da se
čopor zdepastih baba s čuđenjem zablenuo u moju guzicu,
koja strši, lijepa i neponovljiva, i zabada se u njihov golemi
integralni nos, koji usisava miris oznojenih nogu,
netom iskliznulih iz pastelnoplavih kickersica.
2001-08-23
Branko Čegec (1957)
valjda ću se znati oduprijeti – rekao sam samome sebi
u rano jutro, još snen u neudobnu krevetu.
zatim sam ustao, zašao pod tuš i krenuo ispirati
svakovrsne taloge cijeli sat, sat i pol, možda dva.
onda sam ti krenuo u susret, perolak i namirisan:
iza nas su ostale neprospavane noći i tjedni apstinencije,
košmarna paučina, vidici u izmaglici: sve
nelijepe priče iz naših individualnih života,
između su se ukotvile male drame i veseli igrokazi
napisani u strogoj formi sms poruka:
160 znakova s razmacima, u kojima treba reći sve,
a pritom ne zatvoriti nijednu od mogućnosti
koje smo jednom, u zanosu dijaloga, uspjeli otvoriti.
sada sam stajao pred tvojim vratima, nijem a namirisan,
posve nesvjestan ideje i cilja, prema kojemu sam krenuo,
sigurno, samouvjereno, kao da mi je prvi put.
2001-08-14
Ronjenje na dah
yves mi je poslao sms:
jedna me talijanka već treći dan gleda pod vodom.
i ja gledam nju. dolje smo goli i sami. gore se ne poznajemo.
rekao sam mu, u našem svakodnevnom slengu:
bi kul! stej vel! nakon toga je, po podacima iz sljedeće poruke,
ponovno zaronio, jer “je dolje mirno i neponovljivo lijepo”.
razumio sam njegov vapaj, na drugoj, udaljenoj obali.
zatim sam zaronio u orijentalne priče marguerite yourcenar:
otputovao u kinu, pa u kotor, dubrovnik, pa opet izronio
melankolično, makar to više ni približno nije u modi.
vidio sam nekoliko talijanki, četiri čehinje i sedam tustih mađarica.
vidio sam suncobran koji se vrpoljio u ritmu tijela,
vidio sam i jedne modre, neumorne i preduboke oči:
htio sam u sebi zatomiti strast za ronjenjem, ali nisam
mogao skinuti pogled, nisam mogao nataknuti sunčane naočale,
uopće: nisam se mogao pomaknuti s mjesta u pijesku,
u koji sam, staloženo i nijemo, tonuo i tonuo.
2001-08-18
Shopping terapija
ušla sam u prodavaonicu rublja i iščeprkala
krasan bordo kompletić: gaćice i grudnjak s push up
konstrukcijom. prodavačica mi je pokazala slobodnu
kabinu i ja sam samouvjereno ušla. kada su se vrata s krilcima
kloparajući zatvorila, i kada sam se okrenula želeći
povući zasun, spopala me klaustrofobična jeza jer, ili
je kabina bila prokleto mala, ili se moje lijepo oblo dupe,
uvijek na meti pogleda, kriomice proširilo toliko da
je trebalo početi voditi računa čak i o dimenzijama
kabine za probanje odjeće: nije moguće! – rekla sam
zapanjena samoj sebi kao najboljoj sugovornici i prisjetila
se svakojutarnjeg vrpoljenja pred ogledalom: je li ljetna haljina
suviše prozirna? jesu li tange pretamne za bijele lanene
hlače? hoće li se na listovima previše šepuriti dlačice koje
nisam uspjela izdepilirati, jer sam prespavala budilicu?
je li grudnjak dovoljno podložen za moje, činilo mi se,
očito premale, inače čvrste sise? a sada i ta kabina!
pokušala sam se skinuti, ali me miris nogu, iščupanih iz cipela
zauzdao pouzdanije od abeesa, kao da se cijeli dućan
nosom zabio u jebenu pretijesnu kabinu i kao da se
čopor zdepastih baba s čuđenjem zablenuo u moju guzicu,
koja strši, lijepa i neponovljiva, i zabada se u njihov golemi
integralni nos, koji usisava miris oznojenih nogu,
netom iskliznulih iz pastelnoplavih kickersica.
2001-08-23
Branko Čegec (1957)
ništa
Ako se ništa ne lepi za teflon,
kako se onda teflon lepi za tiganj?
Nekad je bilo lako pisati. Izgledalo je da zahvalnog materijala ima za nekoliko narednih vekova. Čak i da se latite teme koju je neko drugi već prisvojio, uvek ste mogli da se pravdate neobaveštenošću i vremensko-prostornom distancom. Danas postoje internet i CD izdanje "Vremena", i sve je lepo evidentirano: i ko se čime bavio, i ko je gde bio, i šta je ko uradio. Dakle, ni nehotični plagijatori više nemaju čime da se opravdaju. Štaviše, situacija je krajnje neugodna: koju god voćku da ščepate u šake, neko je iz nje već iscedio i poslednju kap soka. Uzmite, recimo, rubriku "Vreme uživanja": pasulj, soda-voda, Los Anđeles, šoping, kompjuter, moć - o svemu tome neko je već pisao. I to nadahnuto. O pasulju bogami i dvaput, kao što je i red. Stanje na internetu je još teže: politika, nauka, ekonomija, umetnost... kojom god stazom sajberspejsa da se zaputite nailazite na iste beskrajne rasprave o ratovima i primirjima, ljudskim pravima, zaštiti svega i svačega, zdravoj hrani i fudbalu. Možda ćete povremeno zastati da predahnete od tolikog sadržaja i prelistate najnoviji "Pirelijev" kalendar, ali silikoni poluplastičnih lepotica deluju tako poznato. Sve je to muka duhu, sve je to deja vu ili, kako kaže Knjiga propovednikova: "Što je krivo ne može se ispraviti i nedostaci ne mogu se izbrojati." Pre ili kasnije sve dosadi.
Pošto smo utvrdili da je skoro nemoguće pisati o nečemu (novom), jer tako nešto više i ne postoji, ostaje nam samo da se oprobamo pišući o ničemu, makar se urednik ovih novina namučio da nađe adekvatnu propratnu ilustraciju. Pođimo od definicije. Šta je, zapravo, ništa? Imajmo u vidu da je najteže definisati ili opisati najobičnije stvari. Na primer, na internetu se dugo vodila polemika oko maksime koja najbolje opisuje fenomen života. Posle iscrpne rasprave pobedila je misao jednog od najpoznatijih sajber-filozofa današnjice po imenu Buckaroo Banzai: "Gde god da si - tu si!"
Pođimo zato od rečnika - tamo su svi pojmovi lepo klasifikovani i opisani i ništa nije preskočeno. Kako lepo primećuje Alan Penhol, ugledni teoretičar ničega, zapanjujuće je koliko tu ima nepreciznosti, pa čak i potpunih netačnosti. U prestižnom Vebsterovom rečniku pod stavkom ništa, tačka četiri, doslovno piše da je ništa "nešto što ne postoji". Kako to da ništa može da predstavlja nešto, čak i ako ne postoji, nije baš lako shvatiti.
Kada je ništa u pitanju, i tu se lako pada u plagiranje. Verovali ili ne, i o tome je neko već razmišljao. Doduše, znatno manje i ređe. Prednjače nadobudni filozofi. Ono o čemu većina njih razmišlja svodi se upravo na ništa. I druge staleške kategorije, pa i obični ljudi, dali su svoj doprinos izučavanju ništavila. Istraživač ničega obavezno mora da krene od elaborata petnaestogodišnjeg Džejsona Hanta pod nazivom Esej o ništavilu, koji je publikovan i na internetu. Ovaj inspirativni sastav izuzetno je kratak: gore naslov, dole potpis, u sredini belina, tj. jedno veliko ništa. Broj ljudi koji se svakodnevno napajaju mudrošću pokušavajući da razumeju ovaj izvrstan esej toliko je veliki da je ništa moralo da bude uokvireno ne bi li se lakše spazilo.
Ništa je, kao i život, sveprisutno. Kako lepo primećuje Geri Lorens na svojoj internet-stranici pod naslovom Respect Nothing. Honour Nothing. Trust Nothing, koju je ekskluzivno posvetio izučavanju nothing-fenomena: "Ništa je sveprisutno, sveprožimajuće! Ono je svuda oko nas. Uzmite bilo koju materiju. Od čega je ona napravljena? Preko 99 odsto njenog sastava svodi se na ništa. Šta se daje na TV-u? Ništa! Šta imate da obučete za svečani izlazak? Ništa! Frižider vam je pun, ali šta od toga može da se jede? Opet - ništa! Gde god da se okrenete, gde god da pogledate, pred vama su beskrajni pejzaži. I šta ste na njima zapazili? Ama baš ništa." Lorens istražuje i vezu između ničega i moderne umetnosti stavljajući znak apsolutne jednakosti između ova dva pojma. Ko ne veruje treba da pogleda "Bela platna" Roberta Rauhenberga. Osim toga, na ovoj prezentaciji imate i izvrsnu priliku da stupite u neposredan kontakt sa Velikim Ništavilom. Kako? Napišite poruku, što dužu i ličniju - to bolje, ostavite svoju e-mail adresu i pritisnite taster za slanje pošte. Lorens vam, uz potpunu anonimnost, garantuje da poruku niko neće pročitati, da nigde neće biti evidentirana niti zapamćena, da vam na nju niko neće odgovoriti i da će istoga časa biti prosleđena u beskonačnu prazninu, tj. u zaborav.
Široko uvreženo shvatanje da je nula (0) u matematičkom smislu isto što i ništa - takođe nije tačno. Opsežno istraživanje na ovu temu sproveo je izvesni Erik Heldman sa mičigenskog univerziteta. Zapadne civilizacije, recimo, odavno su imale pojam za ništa, ali su simbol za nulu usvojile mnogo vekova posle američkih Indijanaca. Ovi potonji su, znajući za filozofsku razliku između nule i ničega, stolećima precizno razlikovali tako suptilne pojmove kao što su odsustvo svačega, odsustvo nečega ili prisustvo ničega. To im, doduše, nije mnogo pomoglo u sukobu sa nepismenim kaubojima.
Na kraju, ne zaboravimo ni doprinos našeg umnog naroda promišljanju onoga što se obično svodi na ništa. Jedna stara domaća mudrost kaže: "Ako očekuješ sve, i nešto će biti ništa. Ako ne očekuješ ništa, i nešto će biti sve." No ostavimo se sad narodnih poslovica, pogotovu onih kojih se kao narod nikad nismo pridržavali. Svet će nas ipak pamtiti po nacionalnoj devizi čitavog prošlog, a bogami i narednog milenijuma:
Gde si bio? Nigde. Šta si radio? Ništa.
Saša Marković, Vreme; 8.1.2000.
William Scott, Still Life, 1973.
kako se onda teflon lepi za tiganj?
Nekad je bilo lako pisati. Izgledalo je da zahvalnog materijala ima za nekoliko narednih vekova. Čak i da se latite teme koju je neko drugi već prisvojio, uvek ste mogli da se pravdate neobaveštenošću i vremensko-prostornom distancom. Danas postoje internet i CD izdanje "Vremena", i sve je lepo evidentirano: i ko se čime bavio, i ko je gde bio, i šta je ko uradio. Dakle, ni nehotični plagijatori više nemaju čime da se opravdaju. Štaviše, situacija je krajnje neugodna: koju god voćku da ščepate u šake, neko je iz nje već iscedio i poslednju kap soka. Uzmite, recimo, rubriku "Vreme uživanja": pasulj, soda-voda, Los Anđeles, šoping, kompjuter, moć - o svemu tome neko je već pisao. I to nadahnuto. O pasulju bogami i dvaput, kao što je i red. Stanje na internetu je još teže: politika, nauka, ekonomija, umetnost... kojom god stazom sajberspejsa da se zaputite nailazite na iste beskrajne rasprave o ratovima i primirjima, ljudskim pravima, zaštiti svega i svačega, zdravoj hrani i fudbalu. Možda ćete povremeno zastati da predahnete od tolikog sadržaja i prelistate najnoviji "Pirelijev" kalendar, ali silikoni poluplastičnih lepotica deluju tako poznato. Sve je to muka duhu, sve je to deja vu ili, kako kaže Knjiga propovednikova: "Što je krivo ne može se ispraviti i nedostaci ne mogu se izbrojati." Pre ili kasnije sve dosadi.
Pošto smo utvrdili da je skoro nemoguće pisati o nečemu (novom), jer tako nešto više i ne postoji, ostaje nam samo da se oprobamo pišući o ničemu, makar se urednik ovih novina namučio da nađe adekvatnu propratnu ilustraciju. Pođimo od definicije. Šta je, zapravo, ništa? Imajmo u vidu da je najteže definisati ili opisati najobičnije stvari. Na primer, na internetu se dugo vodila polemika oko maksime koja najbolje opisuje fenomen života. Posle iscrpne rasprave pobedila je misao jednog od najpoznatijih sajber-filozofa današnjice po imenu Buckaroo Banzai: "Gde god da si - tu si!"
Pođimo zato od rečnika - tamo su svi pojmovi lepo klasifikovani i opisani i ništa nije preskočeno. Kako lepo primećuje Alan Penhol, ugledni teoretičar ničega, zapanjujuće je koliko tu ima nepreciznosti, pa čak i potpunih netačnosti. U prestižnom Vebsterovom rečniku pod stavkom ništa, tačka četiri, doslovno piše da je ništa "nešto što ne postoji". Kako to da ništa može da predstavlja nešto, čak i ako ne postoji, nije baš lako shvatiti.
Kada je ništa u pitanju, i tu se lako pada u plagiranje. Verovali ili ne, i o tome je neko već razmišljao. Doduše, znatno manje i ređe. Prednjače nadobudni filozofi. Ono o čemu većina njih razmišlja svodi se upravo na ništa. I druge staleške kategorije, pa i obični ljudi, dali su svoj doprinos izučavanju ništavila. Istraživač ničega obavezno mora da krene od elaborata petnaestogodišnjeg Džejsona Hanta pod nazivom Esej o ništavilu, koji je publikovan i na internetu. Ovaj inspirativni sastav izuzetno je kratak: gore naslov, dole potpis, u sredini belina, tj. jedno veliko ništa. Broj ljudi koji se svakodnevno napajaju mudrošću pokušavajući da razumeju ovaj izvrstan esej toliko je veliki da je ništa moralo da bude uokvireno ne bi li se lakše spazilo.
Ništa je, kao i život, sveprisutno. Kako lepo primećuje Geri Lorens na svojoj internet-stranici pod naslovom Respect Nothing. Honour Nothing. Trust Nothing, koju je ekskluzivno posvetio izučavanju nothing-fenomena: "Ništa je sveprisutno, sveprožimajuće! Ono je svuda oko nas. Uzmite bilo koju materiju. Od čega je ona napravljena? Preko 99 odsto njenog sastava svodi se na ništa. Šta se daje na TV-u? Ništa! Šta imate da obučete za svečani izlazak? Ništa! Frižider vam je pun, ali šta od toga može da se jede? Opet - ništa! Gde god da se okrenete, gde god da pogledate, pred vama su beskrajni pejzaži. I šta ste na njima zapazili? Ama baš ništa." Lorens istražuje i vezu između ničega i moderne umetnosti stavljajući znak apsolutne jednakosti između ova dva pojma. Ko ne veruje treba da pogleda "Bela platna" Roberta Rauhenberga. Osim toga, na ovoj prezentaciji imate i izvrsnu priliku da stupite u neposredan kontakt sa Velikim Ništavilom. Kako? Napišite poruku, što dužu i ličniju - to bolje, ostavite svoju e-mail adresu i pritisnite taster za slanje pošte. Lorens vam, uz potpunu anonimnost, garantuje da poruku niko neće pročitati, da nigde neće biti evidentirana niti zapamćena, da vam na nju niko neće odgovoriti i da će istoga časa biti prosleđena u beskonačnu prazninu, tj. u zaborav.
Široko uvreženo shvatanje da je nula (0) u matematičkom smislu isto što i ništa - takođe nije tačno. Opsežno istraživanje na ovu temu sproveo je izvesni Erik Heldman sa mičigenskog univerziteta. Zapadne civilizacije, recimo, odavno su imale pojam za ništa, ali su simbol za nulu usvojile mnogo vekova posle američkih Indijanaca. Ovi potonji su, znajući za filozofsku razliku između nule i ničega, stolećima precizno razlikovali tako suptilne pojmove kao što su odsustvo svačega, odsustvo nečega ili prisustvo ničega. To im, doduše, nije mnogo pomoglo u sukobu sa nepismenim kaubojima.
Na kraju, ne zaboravimo ni doprinos našeg umnog naroda promišljanju onoga što se obično svodi na ništa. Jedna stara domaća mudrost kaže: "Ako očekuješ sve, i nešto će biti ništa. Ako ne očekuješ ništa, i nešto će biti sve." No ostavimo se sad narodnih poslovica, pogotovu onih kojih se kao narod nikad nismo pridržavali. Svet će nas ipak pamtiti po nacionalnoj devizi čitavog prošlog, a bogami i narednog milenijuma:
Gde si bio? Nigde. Šta si radio? Ništa.
Saša Marković, Vreme; 8.1.2000.
William Scott, Still Life, 1973.
lovcevo bdenje
Lovčevo bdenje
Ja i osam evropskih dosada
Posedasmo da igramo karata:
Imena Dantona, Robespijera i Marata
Spominjemo uz smeh.
Čudna nam želja duše potkrada:
Da duša pomrlih stolu bude prizvata;
U čas evo Dantona, za njim evo Marata:
Bolno se grče prsti i lede,
A glas je suh i bez jeka,
Ponoć je prošla, dva sata,
I mrtvaca glave blede i sede.
Pod prozorom talasom srebrnim šumi reka
A glas joj je suh i bez jeka,
Suh i bez jeka.
Bolni, zgrčeni i hladni, ja i osam dosada
I tri vođe revolucije, igramo se, kartamo.
A na kartama da su slike ljubovca naših, o jada;
I naših očeva i prijatelja, da l’ znamo –
Il’ samo nam se čini – i srca naša ranjava
I krstovi i listovi?
Daleko otiče reka Sava,
Njeni talasi udaraju ispod prozora.
I mladost prođe žurno kao snežna odora:
Daleko će oteći reka Sava.
Pa ja sa psima jurim u lov:
„O kneže medvede, budi ljubazan, dođi pod moj gvozdeni lonac;
Mesec, ključ i katanac!“
Rastko Petrović (1898-1949)
Ja i osam evropskih dosada
Posedasmo da igramo karata:
Imena Dantona, Robespijera i Marata
Spominjemo uz smeh.
Čudna nam želja duše potkrada:
Da duša pomrlih stolu bude prizvata;
U čas evo Dantona, za njim evo Marata:
Bolno se grče prsti i lede,
A glas je suh i bez jeka,
Ponoć je prošla, dva sata,
I mrtvaca glave blede i sede.
Pod prozorom talasom srebrnim šumi reka
A glas joj je suh i bez jeka,
Suh i bez jeka.
Bolni, zgrčeni i hladni, ja i osam dosada
I tri vođe revolucije, igramo se, kartamo.
A na kartama da su slike ljubovca naših, o jada;
I naših očeva i prijatelja, da l’ znamo –
Il’ samo nam se čini – i srca naša ranjava
I krstovi i listovi?
Daleko otiče reka Sava,
Njeni talasi udaraju ispod prozora.
I mladost prođe žurno kao snežna odora:
Daleko će oteći reka Sava.
Pa ja sa psima jurim u lov:
„O kneže medvede, budi ljubazan, dođi pod moj gvozdeni lonac;
Mesec, ključ i katanac!“
Rastko Petrović (1898-1949)
varljivo ljeto
26.7.2011. utorak
U sred ljeta, u sred jula, usred vatre i ognja, zahlađenje i jesen... i ne kratko i ne neosjetno, od prosle sedmice kad je pala prva kiša, nije prestala, odmah me uhvatilo grlo jer sam spavala pored otvorenog prozora, i tako se nastavila čitava sedmica mog zatočenja, kao da je jesen na zimu, oblačila sam svaki dan još nešto od garderobe i gutala knedle u grlu... mačak je uporno spavao i sjevernoj ss, ali je jutros i on zvanično priznao poraz i došao u moju južnu sobu, vrebao je kad ja ustanem da se zavuče u moju posteljinu. Najavljuju i dalje ovako... ustvari promjenljivo ili varljivo, a ljeto možda opet navrati tek iduće sedmice ili možda u avgustu... ništa se više ne zna, sve je nepouzdano, sve izmiče i čovjeka čini nemoćnim... da nešto što je isplanirao uradi, da negdje otputuje... zato je odlaganje jedino moguća odluka, a odložiti juli, odložiti nekad dugo toplo leto, sad kratkim i varljivim mnogo je siv i pesimističan čin...
I Danas u skladu sa vremenom... na prvoj strani vest o smrti Milana Delčića Delče (1960-2011) najprepoznatljivijeg glasa naše rokenrol scene.
Sidji do reke
Cudna je ovo noc, cudan sam sam sebi
Treba mi nesto toplo, tvoje ruke na meni.
Hladno je zvezdama, suvise su same
Moje ruke traze te, nocima su hladne.
Sidji do reke, veceras ja sam dole
Sidji do reke, lepse je sve u dvoje.
U škripcu
P.S. Ali i 26.7.1943. rođen je britanski muzičar Mik Džeger, osnivač i pevač grupe "Rolingstouns"...
Danas, Arhiv 26.jul
U sred ljeta, u sred jula, usred vatre i ognja, zahlađenje i jesen... i ne kratko i ne neosjetno, od prosle sedmice kad je pala prva kiša, nije prestala, odmah me uhvatilo grlo jer sam spavala pored otvorenog prozora, i tako se nastavila čitava sedmica mog zatočenja, kao da je jesen na zimu, oblačila sam svaki dan još nešto od garderobe i gutala knedle u grlu... mačak je uporno spavao i sjevernoj ss, ali je jutros i on zvanično priznao poraz i došao u moju južnu sobu, vrebao je kad ja ustanem da se zavuče u moju posteljinu. Najavljuju i dalje ovako... ustvari promjenljivo ili varljivo, a ljeto možda opet navrati tek iduće sedmice ili možda u avgustu... ništa se više ne zna, sve je nepouzdano, sve izmiče i čovjeka čini nemoćnim... da nešto što je isplanirao uradi, da negdje otputuje... zato je odlaganje jedino moguća odluka, a odložiti juli, odložiti nekad dugo toplo leto, sad kratkim i varljivim mnogo je siv i pesimističan čin...
I Danas u skladu sa vremenom... na prvoj strani vest o smrti Milana Delčića Delče (1960-2011) najprepoznatljivijeg glasa naše rokenrol scene.
Sidji do reke
Cudna je ovo noc, cudan sam sam sebi
Treba mi nesto toplo, tvoje ruke na meni.
Hladno je zvezdama, suvise su same
Moje ruke traze te, nocima su hladne.
Sidji do reke, veceras ja sam dole
Sidji do reke, lepse je sve u dvoje.
U škripcu
P.S. Ali i 26.7.1943. rođen je britanski muzičar Mik Džeger, osnivač i pevač grupe "Rolingstouns"...
Danas, Arhiv 26.jul
25. srp 2011.
nizvodno
Nizvodno
Dok lutam predelima svoga sklopljenog oka
gde ni jedan cvet nije uzaludan niti izmišljen
ona mi ispere glas i smiri ga, pesma bez reči
pošao sam negde a udaljavam se o vodo
Ti si glas ptice posle ponoći vremena
anđeo s dvostrukim licem i potaja
daleko iza svetlosti daleko iza časova
kada je smrt velika maska sunca
Izmenih se pevajući kasnim te reko
u noći zasađenoj najlepšim baštama
duh mi valovlju sličan al’ istrošen na bizarne
cvetove
što cvetaju u našem oskudnom znanju
Dan se udvaja gde se rađa vreme buduće noći
veliki vodeni duše nad gorama kad grom mi
snuješ
u sluhu kad mi prostore pomešaš
reko sa srcem od vetra kada mi sve nade zbuniš
Možda bi trebalo da pevam tako
da se ne razlikujem od drugih koji silaze po
vodu
ali pored tebe najbolje sazreva moja podsvest
smeštena između sunca i meseca
Branko Miljković
(1934-1961)
Andrew Wyeth: Watercolor
Dok lutam predelima svoga sklopljenog oka
gde ni jedan cvet nije uzaludan niti izmišljen
ona mi ispere glas i smiri ga, pesma bez reči
pošao sam negde a udaljavam se o vodo
Ti si glas ptice posle ponoći vremena
anđeo s dvostrukim licem i potaja
daleko iza svetlosti daleko iza časova
kada je smrt velika maska sunca
Izmenih se pevajući kasnim te reko
u noći zasađenoj najlepšim baštama
duh mi valovlju sličan al’ istrošen na bizarne
cvetove
što cvetaju u našem oskudnom znanju
Dan se udvaja gde se rađa vreme buduće noći
veliki vodeni duše nad gorama kad grom mi
snuješ
u sluhu kad mi prostore pomešaš
reko sa srcem od vetra kada mi sve nade zbuniš
Možda bi trebalo da pevam tako
da se ne razlikujem od drugih koji silaze po
vodu
ali pored tebe najbolje sazreva moja podsvest
smeštena između sunca i meseca
Branko Miljković
(1934-1961)
Andrew Wyeth: Watercolor
pabirci
- Živeti u mašti. Pokušavao sam. Mora da sam pokušavao. Maštati. To nije prava reč. Ni živeti. Nije važno. Pokušavao sam, dok je u meni šetkala divlja zver ozbiljnosti, besneći, ričući, kidajući s mene komad po komad. Radio sam sam. Sam samcit, skriven od svih...
- Vraćam se i ljudima koji hodaju po zemlji, hodaju često s teretom na plećima. Možda sam ih slabo procenio, ali mislim da nisam. Zapravo, nisam ni pokušao da ih procenim. Hteo bih još samo jednom da pokušam shvatiti, da počnem shvatati kako takva bića uopšte mogu da postoje."
- Oslonio sam se na prividnosti, iako sam osećao da su isprazne."
(Semuel Beket)
John Minihan: Samuel Beskett, London, 1980.
- Vraćam se i ljudima koji hodaju po zemlji, hodaju često s teretom na plećima. Možda sam ih slabo procenio, ali mislim da nisam. Zapravo, nisam ni pokušao da ih procenim. Hteo bih još samo jednom da pokušam shvatiti, da počnem shvatati kako takva bića uopšte mogu da postoje."
- Oslonio sam se na prividnosti, iako sam osećao da su isprazne."
(Semuel Beket)
John Minihan: Samuel Beskett, London, 1980.
vječnost
Vječnost
Našli smo je opet.
A koga to? – Vječnost.
Val do sunca propet,
More uzneseno.
Dušo stražarice,
Šapnimo priznanje
Te ništavne tmice
I plamena danjeg.
Od svih ljudskih težnja
I općih elana,
Slobodnijih čežnja
Krilima si gnana.
Jer po tebi samo,
Žeravo od svile,
Mi Dužnosti znamo
Što nas stalno sile.
Tu nikakve nade
Preporoda nema.
Strpljen taj tko znade,
Patnja nam se sprema.
Našli smo je opet.
A koga to? – Vječnost.
Val do sunca propet,
More uzneseno.
Arthur Rimbaud (1854 – 1891)
Heidie Lee Locke: Cities of Eternity
Našli smo je opet.
A koga to? – Vječnost.
Val do sunca propet,
More uzneseno.
Dušo stražarice,
Šapnimo priznanje
Te ništavne tmice
I plamena danjeg.
Od svih ljudskih težnja
I općih elana,
Slobodnijih čežnja
Krilima si gnana.
Jer po tebi samo,
Žeravo od svile,
Mi Dužnosti znamo
Što nas stalno sile.
Tu nikakve nade
Preporoda nema.
Strpljen taj tko znade,
Patnja nam se sprema.
Našli smo je opet.
A koga to? – Vječnost.
Val do sunca propet,
More uzneseno.
Arthur Rimbaud (1854 – 1891)
Heidie Lee Locke: Cities of Eternity
lorens darel
Lorens Darel (Lawrence Durrell) rođen je 1912. u engleskoj porodici u Indiji, gde mu je otac radio kao inžinjer. Kao dečak pohađao je Jezuitski koledž u Dardžilingu (Darjeeling), a kasnije je poslat u St Edmund's School u Kanterberiju, u Engleskoj. Njegovo prvo značajno književno delo bilo je The Black Book, koje se pojavilo u Parizu 1938. pod pokroviteljstvom Henrija Milera i Anais Nin. "Dok sam ga pisao, po prvi put sam čuo zvuk vlastitog glasa“, pisao je kasnije. Roman je hvalio T. S. Eliot, koji je objavio Darelovu prvu zbirku pesama, A Private Country, 1943. Prva među knjigama o ostrvima bila je Prospero's Cell, vodič o Krfu, objavljena 1945. Usledile su Reflections on a Marine Venus, o Rodosu, Bitter Lemons, sećanje na boravak na Kipru; knjiga je 1957. dobila nagradu Duff Cooper Memorial Prize. U Grčkim ostrvima kasnije će se vraćati i na to vreme. Boravak u Egiptu za vreme Drugog svetskog rata inspirisaće Darelovo remek-delo Aleksandrijski kvartet, koje će završiti u južnoj Francuskoj, gde se 1957. za stalno nastanio. Između Aleksandrijskog kvarteta i Avinjonskog kvinteta, napisao je dvodelni roman Tunc i Nunquam, sada objedinjen kao The Revolt of Aphrodite. Njegov književni opus obuhvata i drame, književnu kritiku, prevode, putopise (Spirit of Place), Collected Poems, dečije avanture, zabavne priče o diplomatskom koru. Prepiska sa doživotnim prijateljem Henrijom Milerom takođe je objavljena. Godine 1990, nekoliko dana pre Darelove smrti u svom domu u Somijeru (Sommieres), objavljena je knjiga o istoriji i kulturi Provanse - Caesars's Vast Ghost.
Ljubičice u šećeru Lorensa Darela – Aleksandrijski kvartet
Danilo Kiš je jednom rekao da svaka knjiga ima svoj miris i da ruski romani, na primer, različito mirišu od anglosaksonskih. Ako se složimo sa ovim postulatom, moramo konstatovati da Darelov “Aleksandrijski kvartet” ima specifičan i jedinstven miris ljubičica u šećeru, ali i jedinstvene boje, zvukove i poseban tonalitet. “Aleksandrijski kvartet je knjiga sa najjačim i najsočnijim aromatom u dvadesetom veku. To je roman koji sanja. I u kome je glavna ličnost jedan grad, vreo, seksualan, nostalgičan, gde se bolno i uzbudljivo sjedinjuju “pet rasa, pet jezika, tuče veroispovesti: pet flota koje se vrzmaju kroz svoje masne odbleske u vodi iza njenih lukobrana, ali ima tu i više od pet polova koje samo narodski grčki jezik može razlikovati”.
Sve je počelo mnogo ranije, kada je 1912. u porodici inženjera koji je u Indiji gradio prve železnice i mostove, rođen dečak, Lorens. Majka mu je bila Irkinja, a pripadao je porodici koja se u vreme kada je Britanija doživljavala svoj cvat, nije vraćala u nju, već su živeli u kolonijama na Istoku. Sočan ukus egzotičnih istočnjačkih cvetova koje stanovnici jedu natopljene šećerom, muzički četvrtonovi “koji sinuse melju u prah” i božanske boje pejsaža, ostavili su trajan utisak na Darela. Kasnije će se sećati veličanstvene duše Istoka, pretočene u koloraturalno… “Beleške o bojama pejsaža… Dugi niz tempera. Svetlost propuštena kroz esenciju limuna. Vazduh zasićen crvenkastom prašinom – prašinom slatkog mirisa – i vonj vrelog pločnika polivenog vodom”. “Zlato, fosfor, magnezijum papir”, bile su boje koje su carevale na ulicama na kojima je rastao Darel.
Njegova porodica je velika, šarolika, kosmopolitska, što je od početka dobar start za svako dete. Jer, u životu imamo jedan izbor: da budemo kosmopoliti ili idioti. A kosmopolitizam obećava pun život, otvorenost za svakovrsna iskustva i – mogućnost kreacije. Upravo ono sto se Darelu kasnije događalo.
Detinjstvo Lorens Darel provodi u Indiji i u Burmi. U dvanaestoj, on odlično govori hindu, ali njegovi roditelji smatraju da je došao trenutak da se vrati u Britaniju i upisuju ga u školu u Kenterberiju. No, onome ko je rano upio vedru šarolikost gorkoslatkog Istoka, sjajna, vrela jutra kad je iz mreže oko svog kreveta vadio komarce, ali i otrovne škorpije, od početka je morao biti otužan engleski čaj u pet. A malčice preslatke, ali vedre sladolede svih boja, nisu mogli da nadomeste engleski bezukusni kolačići sa anisom. U Britaniji je Darel definitivno bio usamljen.
U osamnaestoj pokušava da upiše Kembridž, ali bez uspeha. Paradoksalno, to je bila njegova sreća. (Bog ima čudesan smisao za kombinatoriku, naše propasti su često naše najveće šanse). Jer tih je godina, kada nije uspeo da bude student na elitnoj instituciji, počeo, zapravo, njegov pravi, pun život. U jednom londonskom noćnom lokalu, zarađuje za život nocima prebirajući na starom pijaninu. “Iako nekoliko dirki nije radilo, taj je klavir imao sposobnost da u meni probudi sunce”, govorio je kasnije. Otvara fotografsku radnju sa svojom prvom ženom. Ubrzo padaju pod stečaj. Darel komponuje džez-pesme, a u rana, mutna londonska jutra, piše.
Njegovi prvi književni pokušaji doživljavaju neuspeh. Ali on ne odustaje. Svoju porodicu ubeđuje da iz hladne, sterilne atmosfere koja caruje u Britaniji, pobegnu tamo gde peva sunce – u Grčku, kolevku civilizacije, koju je Darel beskrajno voleo.
Porodica se seli na Krf. “Zaronili smo u sunčano carstvo Jonskog mora”. Tu Darel piše svoju čuvenu “Crnu knjigu”, roman poznat po opscenostima i brutalnostima, koje ni jedan izdavač u Britaniji nije želeo da objavi. (No, onaj ko nema brutalnost i opscenost u romanima, ima Džeka Trboseka na svojim ulicama, ali to je druga priča). “Crnu knjigu” Darel šalje Henriju Mileru, svom velikom, najpre epistolarnom prijatelju, uz cedulju: “Pročitaj, a zatim zavitlaj u Senu”. No, “Crna knjiga” nije zavitlana u Senu.
Za nju je predgovor napisao niko drugi do T. S. Eliot. Objava rata 1941. Darela zatiče u Grčkoj. Beži pred Nemcima koji nadiru na Krit, u čamčiću koji se opasno naginjao pod teretom ledenih talasa koji su pljuskali svuda okolo. Ostatak rata provodi u Kairu i Aleksandriji. Topografija živopisnih predela prerasla je u izazovnu građu iz koje će biti rođen roman-san, “Aleksandrijski kvartet”. “U samoj osnovi, šta je taj naš grad? Sta obuhvata ta reč Aleksandrija? U magnovenju, okom duha svog vidim hiljade ulica koje kinji prašina. U njoj danas gospodare muve i prosjaci, i svi oni koji nekako životare na sredini između prvih i drugih”. No, rukopis “Kvarteta” još nema na hartiji.On još fermentira u dnu Darelovog sna. U međuvremenu, Darelu nestaje novaca i on prihvata ponudu Britanskog saveta da rukovodi jednim institutom u Argentini. Ali i tu ga muči čežnja za Grčkom. Diplomatska služba ga vodi i u Beograd.
U to doba piše dve knjižice “Esprit de Corps” i “Stisnuta gornja usnica”, u kojima možemo naći detalje o jugoslovenskim prilikama krajem četrdesetih godina ovog veka. Tu su detalji o mašinovođi koji vozi drveni voz, a pri tom veoma liči na Dostojevskog lično i opisi tragikomičnog, beznadno tužnog perioda, koji smo mi ovde optimistički zvali “izgradnjom”, smatrajući se beskrajno pronicljivima.
Darel 1957. završava prvu knjigu iz tetralogije koja će biti “Aleksandrijski kvartet’. “Justina” je rođaka budućih nastavaka. Jedan od najboljih romana ovoga veka je rođen. U “Kvartetu” su proza i poezija postali jedinstveno tkanje, a grad, veličanstvena i voljena Darelova Aleksandrija, postao jedan od glavnih likova romana. Na pitanje kako pisati posle Džojsa i Prusta, (književnika koji su uticali na Darela), on je našao odgovor: konstruisao je nov roman, u kome su sjedinjene tri strane prostora i jedna strana vremena. Ako je Prust uveo aluvijalni kod vremena u literaturu, Darel je u “Kvartetu” romanesknu građu vivisecirao zaleđenim vremenom.
U beskrajnom nizu ogledala u kojima vidimo glavne junake, Justinu, Darlija, Mauntoliva, Kleu, oborene strastima, vrelom klimom koja toliko zamara da ne ostavlja prostora za puke i isprazne moralne procene, u isparenjima kabalističkog i friojdističkog učenja, Darel je ulovio kardiogram ključanja Aleksandrije, te divne i grozne “muljače ljubavi”. Sam Darel je ovaj roman gradio na traganjima D. H. Lorensa i na postulatima Milera, Monterlana, Borhesa, Markiza de Sada, Kavafija, koji je i jedna od glavnih ličnosti ovog remek-dela. Ako je Darelov cilj bio da u romanu “ispita ljudske vrednosti poštenim predstavljanjem ljudskih strasti”, “Kvartetom” je on u potpunosti ispunjen.
Ovde caruje “mek, tup zvuk Aleksandrinaca”, lutaju kockari i ljubavnici “koji igraju da izgube”, oseca se ukus poljubaca, neznih, ali i pervetuiranih i vestih, kao i onih tako nevestih “da su podsecali na prve oblike stamparstva”. Odgovor na surovu sliku sveta, ulovljenu u literaturi, a prenesenu iz sirove zivotne gradje, Darel je dao opisujuci jedan mitski grad sa bogatom, poeticnom, arhetipalnom prosloscu, kojim vlada strast. Darel je na “muljacu sveta”, odgovorio Aleksandrijom, velicanstvenom “muljacom ljubavi i strasti”, pri tom ispisujuci divnu i ingenioznu recenicu “Srce dobija sve sto zelim, a placa dusom”, kao i “Grad postaje citav svet kada covek voli jednog od njegovih stanovnika”. Do kraja svog zivota, Darel je ziveo u Grckoj, daleko od svetske knjizevne scene, bolesnih umetnickih ambicija, slave i svega ostalog sto ona donosi: depresiju, sumnju u sebe i zamor.
Njegov život je bio krajnje jednostavan, jutarnja šetnja po obali gde se valjaju so i talasi plavi kao kiseonik, pisanje, crni hleb i masline, a zatim popodnevna siesta, čitanje, malo crnog vina i lutanje po primorskom gradiću gde je uživao u narečju narodskog grčkog jezika. Posle “Aleksandrijskog kvarteta”, Darel više sa Bogom nije mnogo govorio, sa njim se, uglavnom, dopisivao i pisma se nisu vraćala. Više se nikad nije vratio u Aleksandriju, u kojoj još postoje kafane u kojima je sedeo, ulice kojima je hodao i tamni uglovi, prašnjavi i mirisavi gde je noću ljubio žene koje je obožavao. Sveta mesta.
Sanja Domazet - P.U.L.S.E.
sedim i gledam napolje
Sedim i gledam napolje
Sedim i gledam napolje na sve jade sveta
i na sva tištanja i sramotu,
Čujem tajne grčevite jecaje mladića što
sebe muče teskobom, skrušeni posle
počinjenih dela,
Vidim u prostom životu majku koju deca
njena zlostavljaju, pa umire zanemarena,
izmoždena, očajna,
Vidim ženu koju muž njen zlostavlja, vidim
nevernog zavodnika mladih žena,
Opažam rane od ljubomore i ljubavi
neuzvraćene, koje neko hoće da sakrije,
vidim te prizore na zemlji,
Vidim delovanje bitke, kuge, tiranije,
mučenike vidim i zatočenike,
Posmatram glad nasred mora, posmatram
mornare kako bacaju kocku, ko će biti
ubijen da održi živote ostalih,
Posmatram omalovažavanje i ponižavanje
radnika, siromaha, i Crnaca, i sličnih,
od strane oholih osoba;
Sve to – svu tu bedu i ropac beskrajni
vidim dok sedim i gledam napolje,
Vidim, čujem i ćutim.
Volt Vitmen (1819–1892)
Eugene Atget, Ragpicker, 1899-1900
Sedim i gledam napolje na sve jade sveta
i na sva tištanja i sramotu,
Čujem tajne grčevite jecaje mladića što
sebe muče teskobom, skrušeni posle
počinjenih dela,
Vidim u prostom životu majku koju deca
njena zlostavljaju, pa umire zanemarena,
izmoždena, očajna,
Vidim ženu koju muž njen zlostavlja, vidim
nevernog zavodnika mladih žena,
Opažam rane od ljubomore i ljubavi
neuzvraćene, koje neko hoće da sakrije,
vidim te prizore na zemlji,
Vidim delovanje bitke, kuge, tiranije,
mučenike vidim i zatočenike,
Posmatram glad nasred mora, posmatram
mornare kako bacaju kocku, ko će biti
ubijen da održi živote ostalih,
Posmatram omalovažavanje i ponižavanje
radnika, siromaha, i Crnaca, i sličnih,
od strane oholih osoba;
Sve to – svu tu bedu i ropac beskrajni
vidim dok sedim i gledam napolje,
Vidim, čujem i ćutim.
Volt Vitmen (1819–1892)
Eugene Atget, Ragpicker, 1899-1900
posvete
Borisu Pasternaku
Raz-stojanje: vrste, milje . . .
Nas su raz-stavili, raz-sadili,
Da bismo bili tihi ko dva siročeta,
Na dva razna kraja sveta.
Raz-stojanje: vrste, daljina sura . . .
Nas su razlepili, razlemili,
I nisu znali da je to – legura
Nadahnuća: žile i tetive . . .
Nisu nas zavadili – već razbili, žive
Raslojili . . .
Uz zidove i rovove.
Raselili su nas, ko orlove –
Zaverenike: vrste, daljine . . .
Nisu nas rastrojili – samo su nas smutili.
Po čestarima zemljine širine
Nas su, kao siročiće, raz-putili.
Koji je već – koji – zar kraj marta?!
Razbili su nas – kao špil karata!
Marina Ivanovna Cvetaeva (1892-1941)
Sjećanje na pjesnika
1.
Kao ptica odgovorit će mi eho.
B. Pasternak
Umuknu jučer neponovljiv glas,
i ostavi nas subesjednik gustiša.
on postade životonosni klas,
il’ sitna, njime opjevana kiša.
I svaki cvijet što postoji na svijetu
u susret toj se smrti rascva bjelje.
I odmah posta tiho na planetu
što nosi ono skromno ime… Zemlje.
2.
Kao kćer od slijepoga Edipa,
Muza k smrti proroka vodila.
i jedna se poludjela lipa
u tom smrtnom svibnju obnovila, -
baš pod ovim prozorom gdje mi je
govorio jednom da već pođe
putom što se zlatan, krilat vije,
po kojem je višnjom voljom vođen.
Ana Andrejevna Ahmatova (1899-1969)
Nobelova nagrada
Ja padoh, ko zver usred hajke.
Negde su ljudi, sloboda, svet
A teraju za mnom udaraljke,
Prolaza nema, sputan svaki kret.
Tamna je šuma i obala spruda,
Deblo je jele oboreno.
Put je presečen odasvuda.
Bilo što bilo, sve je svejedno.
A kakvim se ja bavih zlom:
Ubica, zlotvor, što li ?
Ta sav svet plače nad lepotom
Zemlje, koju opevah u boli.
Pa i tako, još malo do groba,
Vera je moja – doći će doba
Sili će podlosti i svih zloba
Odoleti još duh dobra.
Boris Leonidovič Pasternak
(rus. Борис Леонидович Пастернак, Moskva, 10. februar 1890. – Predelkino kraj Moskve, 30. maj 1960.),
Raz-stojanje: vrste, milje . . .
Nas su raz-stavili, raz-sadili,
Da bismo bili tihi ko dva siročeta,
Na dva razna kraja sveta.
Raz-stojanje: vrste, daljina sura . . .
Nas su razlepili, razlemili,
I nisu znali da je to – legura
Nadahnuća: žile i tetive . . .
Nisu nas zavadili – već razbili, žive
Raslojili . . .
Uz zidove i rovove.
Raselili su nas, ko orlove –
Zaverenike: vrste, daljine . . .
Nisu nas rastrojili – samo su nas smutili.
Po čestarima zemljine širine
Nas su, kao siročiće, raz-putili.
Koji je već – koji – zar kraj marta?!
Razbili su nas – kao špil karata!
Marina Ivanovna Cvetaeva (1892-1941)
Sjećanje na pjesnika
1.
Kao ptica odgovorit će mi eho.
B. Pasternak
Umuknu jučer neponovljiv glas,
i ostavi nas subesjednik gustiša.
on postade životonosni klas,
il’ sitna, njime opjevana kiša.
I svaki cvijet što postoji na svijetu
u susret toj se smrti rascva bjelje.
I odmah posta tiho na planetu
što nosi ono skromno ime… Zemlje.
2.
Kao kćer od slijepoga Edipa,
Muza k smrti proroka vodila.
i jedna se poludjela lipa
u tom smrtnom svibnju obnovila, -
baš pod ovim prozorom gdje mi je
govorio jednom da već pođe
putom što se zlatan, krilat vije,
po kojem je višnjom voljom vođen.
Ana Andrejevna Ahmatova (1899-1969)
Nobelova nagrada
Ja padoh, ko zver usred hajke.
Negde su ljudi, sloboda, svet
A teraju za mnom udaraljke,
Prolaza nema, sputan svaki kret.
Tamna je šuma i obala spruda,
Deblo je jele oboreno.
Put je presečen odasvuda.
Bilo što bilo, sve je svejedno.
A kakvim se ja bavih zlom:
Ubica, zlotvor, što li ?
Ta sav svet plače nad lepotom
Zemlje, koju opevah u boli.
Pa i tako, još malo do groba,
Vera je moja – doći će doba
Sili će podlosti i svih zloba
Odoleti još duh dobra.
Boris Leonidovič Pasternak
(rus. Борис Леонидович Пастернак, Moskva, 10. februar 1890. – Predelkino kraj Moskve, 30. maj 1960.),
back to bright
Back to bright
U vreme kada se Ejmi Vajnhaus rodila - 1983 - ja sam već polako prestajao da pratim novotarije u muzici, a dr Drinkman mi je snimao kasete sa pedesetak numera koje sam odabrao da povremeno slušam. Pa sam na kraju i to batalio. Ako negde kod nekoga nešto čujem - čuo sam. Ako ne - nikom ništa. Još i bolje. Ali veze sa strastima iz mladosti nikada se sasvim ne prekidaju. Nije da baš ništa nisam znao o zbivanjima na „stejdžu“, ali sam nekako više voleo da čitam magazin Uncut koji je objavljivao tematske brojeve o velikim bendovima i zanimljive intervjue sa uncle-Kithom. Kada sam prvi put čuo za Ejmi Vajnhaus mislio sam, grešna mi duša, da se tu radi o još jednoj iz serije engleskih Lejdi Gaga i Maja Marijana, a onda naleteh na neki video klip na internetu, pa čisto iz radoznalosti kliknuh, ko velim - daj da vidim o čemu peva ova natapirana.
Kad ono - međutim! Em sjajno peva, em peva sjajne stvari. Da sad ne ulazim u sitna crevca i otimam leb rok-kritičarima, reći će oni, siguran sam, puno lepih stvari o Ejminoj muzici. Da se ja vratim na stvar. Kada se, dakle, magla predrasuda razišla, odmah mi je bilo jasno da je Vajnhausova presedan, da joj - u muzičkom i svakom drugom smislu - nije mesto u dvehiljaditim. Svi oni koji pamte sedamdesete znaće o čemu pričam. Onima koji ih ne pamte ne vredi govoriti. Bila su to luda vremena u kojima rok još nije bio postao baš sasvim biznis i industrija. Nije da se pare nisu mlatile, nije da nije bilo šljokica i veštačke magle, ali sviralo se, brate, nekako od srca i pizdarije su se redovno pravile. A pizdarije su so rok muzike. So života, usudio bih se da kažem. Ako, dame i gospodo, pizdarija nema, ako stvar u svoje ruke preuzmu uredni, organizovani i alavi, onda i najdemokratskije društvo postaje totalitarno. A rok muzika se pretvara u himnu totalitarizma. Što nam se, mislim celom svetu, i dogodilo.
Ejmi je sva nekako bila seventies-like. I glasom i muzikom i ponašanjem. Iako je bila veoma komercijalna, pa su joj zbog toga gledali kroz prste, štrčala je iz sistema i bilo je samo pitanje dana kada će joj sistem doći glave. Na način na koji su nemački filistri došli glave Fridrihu Ničeu. Ni u jednom od tih slučajeva nema ličnih odgovornosti, mada mislim da je u Ejminom slučaju njen „menadžment“ mogao učiniti mnogo više za njeno zdravlje. Prosečnost je najsnažnija društvena sila na ovom svetu i svakim danom je sve snažnija. Ali vladavina prosečnih neizbežno proizvodi nesnosnu dosadu, čemer i besmisao. Ejmi to, očigledno, nije bila u stanju da podnese, pa je izlaz tražila na pogrešnom mestu, u votki i ubitačnim koktelima žestokih droga. Kao, nažalost, i mnogi drugi sjajni muzičari u poslednjih nekoliko decenija. Nadajmo se da je Ejmi iz crnog prešla u svetlo.
Svetislav Basara: Back to bright, Danas, 25.7.2011.
Amy Winehouse (1983 - 2011)
U vreme kada se Ejmi Vajnhaus rodila - 1983 - ja sam već polako prestajao da pratim novotarije u muzici, a dr Drinkman mi je snimao kasete sa pedesetak numera koje sam odabrao da povremeno slušam. Pa sam na kraju i to batalio. Ako negde kod nekoga nešto čujem - čuo sam. Ako ne - nikom ništa. Još i bolje. Ali veze sa strastima iz mladosti nikada se sasvim ne prekidaju. Nije da baš ništa nisam znao o zbivanjima na „stejdžu“, ali sam nekako više voleo da čitam magazin Uncut koji je objavljivao tematske brojeve o velikim bendovima i zanimljive intervjue sa uncle-Kithom. Kada sam prvi put čuo za Ejmi Vajnhaus mislio sam, grešna mi duša, da se tu radi o još jednoj iz serije engleskih Lejdi Gaga i Maja Marijana, a onda naleteh na neki video klip na internetu, pa čisto iz radoznalosti kliknuh, ko velim - daj da vidim o čemu peva ova natapirana.
Kad ono - međutim! Em sjajno peva, em peva sjajne stvari. Da sad ne ulazim u sitna crevca i otimam leb rok-kritičarima, reći će oni, siguran sam, puno lepih stvari o Ejminoj muzici. Da se ja vratim na stvar. Kada se, dakle, magla predrasuda razišla, odmah mi je bilo jasno da je Vajnhausova presedan, da joj - u muzičkom i svakom drugom smislu - nije mesto u dvehiljaditim. Svi oni koji pamte sedamdesete znaće o čemu pričam. Onima koji ih ne pamte ne vredi govoriti. Bila su to luda vremena u kojima rok još nije bio postao baš sasvim biznis i industrija. Nije da se pare nisu mlatile, nije da nije bilo šljokica i veštačke magle, ali sviralo se, brate, nekako od srca i pizdarije su se redovno pravile. A pizdarije su so rok muzike. So života, usudio bih se da kažem. Ako, dame i gospodo, pizdarija nema, ako stvar u svoje ruke preuzmu uredni, organizovani i alavi, onda i najdemokratskije društvo postaje totalitarno. A rok muzika se pretvara u himnu totalitarizma. Što nam se, mislim celom svetu, i dogodilo.
Ejmi je sva nekako bila seventies-like. I glasom i muzikom i ponašanjem. Iako je bila veoma komercijalna, pa su joj zbog toga gledali kroz prste, štrčala je iz sistema i bilo je samo pitanje dana kada će joj sistem doći glave. Na način na koji su nemački filistri došli glave Fridrihu Ničeu. Ni u jednom od tih slučajeva nema ličnih odgovornosti, mada mislim da je u Ejminom slučaju njen „menadžment“ mogao učiniti mnogo više za njeno zdravlje. Prosečnost je najsnažnija društvena sila na ovom svetu i svakim danom je sve snažnija. Ali vladavina prosečnih neizbežno proizvodi nesnosnu dosadu, čemer i besmisao. Ejmi to, očigledno, nije bila u stanju da podnese, pa je izlaz tražila na pogrešnom mestu, u votki i ubitačnim koktelima žestokih droga. Kao, nažalost, i mnogi drugi sjajni muzičari u poslednjih nekoliko decenija. Nadajmo se da je Ejmi iz crnog prešla u svetlo.
Svetislav Basara: Back to bright, Danas, 25.7.2011.
Amy Winehouse (1983 - 2011)
Pretplati se na:
Postovi (Atom)
