24. srp 2011.

eva ras

Srpska glumica, slikarka i književnica Eva Ras, po nacionalnosti Mađarica, rođena je 1. januara 1941. u Subotici. Diplomirala je na Akademiji za pozorište, radio i televiziju u Beogradu. Filmom Dušana Makavejeva „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT” (1967) postigla je svetsku slavu, a i dobitnica je filmskih nagrada u zemlji i inostranstvu. S pokojnim mužem Radomirom Stevićem Rasom, istaknutim slikarom i grafičarem, imala je pokojnu ćerku Krunu, kojoj je posvetila knjigu „Devojka koju nisu naučili da kaže ne” (2009).

Šta je obeležilo Vaš život?


Srbija mi je prošlog avgusta oduzela građanski status. Već godinu dana ne primam porodičnu penziju od 18.000 dinara koju je zaslužio moj pokojni muž. I umesto da mi život, po onome čime se bavim, bude poetičan, ovako obespravljena doživljavam ga kao surovu dramu.

Zašto je do toga došlo?

Po prošlom zakonu nosioci porodičnih penzija nisu imali pravo na rad, što je protivustavno. Taj zakon je, na moju inicijativu, promenjen. Tako sam pomogla drugima, ali ne i sebi, jer moja penzija je još zaleđena, pa, u ovim godinama, teško bolesna i bez zdravstvenog osiguranja, živim samo od honorara. I zato, nažalost, moraću sa Srbijom na sud!

Gde ste našli spas?

U radu. Ovih dana će mi biti objavljen roman koji sam napisala posle učešća u rijaliti šouu „Farma”. Rijaliti je fenomen ovog vremena. U tih 106 dana dnevno je ovu emisiju gledalo oko tri miliona ljudi! U romanu „Baderisani Ekrem i Eva”pokazujem zašto to narod voli.

Čemu ste još posvećeni?

Sportu. Uvek sam volela fizičke aktivnosti. Dok sam živa neću menjati svoje navike. Pešačim, odlazim u fitnes klub, a pre svega vežbam tajči. To je usporena kineska borilačka veština koja i najstarije podiže na noge. A i rođena sam u Subotici, znači na biciklu. Vozim ga svaki dan, uz kej, od Beograda do Zemuna.

Da li se dajete i politici?

Vredan pomena je samo moj susret sa Zoranom Đinđićem. O tome sam pisala u romanu „Sa Evom u raj”. Na moje pitanje: „Zašto se brukate s babom?” on mi je rekao: „Ne morate Vi ništa da radite u stranci. Nama je potrebna samo Vaša čistota”. Ipak, nisam partijski prišla Đinđiću. Moje obrazloženje je bilo da kultura pripada svim strankama, pa mi koji se bavimo kulturom nemamo pravo da uzmemo u ruke barjak neke partije.

Koliko sad imate prijatelja?

Mislite da su me sad, u mojoj tragičnoj sudbini, napustili? Ne. Napustila sam ja njih. Mom kumu, piscu Milenku Vučetićukazala sam: „Neću pomoć. Ostavite me. Daj bože da se sastajemo povodom vaših radosti, a ne mojih tragedija”. I dalje se družimo. Evo, prošlog meseca, kad je njegova ćerka Radina stekla diplomu doktora istorijskih nauka.

Imate li poroke?

Probala sam drogu, ali nisam postala narkoman. Jer, propratno dejstvo droge jebilo mučenje za mene. Pušila sam, ali otkad se lečim od kancera materice ostavila sam duvan. U mom slučaju ne smem pod nož, a lekovi i zračenja su mi uništili utrobu.

O čemu sanjate?

Moj životni san je da budem od koristi. To govorim svim starijim ljudima. Niko nikad ne sme da se preda. Dok smo živi imamo pravo i potrebu na sve životne radosti. A u snovima moji pokojnici žive uz mene. U snu imam i roditelje, i muža, i ćerku...

Žalite li za nečim?

Ne žalim ni za čim. Ja sam kao čuvena francuska pevačica Edit Pjaf, u fantastičnoj pesmi: „Rien, rien, rien”. „Nikad, nikad, nikad, ni za čim, na lomači uspomena, ne žalim ja.”

Zašto ne menjate akcenat?

Zašto bih se trudila da govorim bolje od Cece Bojković ili Ružice Sokić, pa ja jesam stranac u ovoj kulturi. Kad sam u 18. godini došla u Beograd, nisam znala srpski. Uz mene su, potom, bili najbolji profesori: Miša Đurić, Milenko Maričić, Mata Milošević, Miroslav Belović... I niko od njih nije insistirao na promeni mog akcenta, jer to bi bilo lažno predstavljanje. Uostalom, nemam dva pretka iste nacionalnosti. Ja sam avlijaner.

Čega se plašite?

Čega može da se plaši majka koja je sahranila dete? Svi se najviše boje smrti, a ja molim boga da se sažali i da mi pošalje smrt.

Da li ste vernik?

Jesam. Moja baka je bila rabinova ćerka, pa sam u duši čisti, ortodoksni Jevrejin, ali ne brijem glavu i ne radim sve što bi trebalo.

Koja je Vaša filozofija?

Sve dok smo živi, moramo se truditi da, uprkos nedaćama i proganjanjima, nalazimo radost u svemu onome što nam je bog dao, a to ne može i ne sme da promeni nečija volja ili loša politika.

Šta je ili ko je sad Vaša ljubav?

Srpski narod je moja ljubav. Ovaj narod ima za mene razumevanja i ljubavi. Kad god sam očajna, izađem na ulicu i imam i ljubav, i utehu, i nežnost. Jer, Srbi umeju da vole i umeju da pomažu onima koji su u nevolji. Nije to tako sa svakim narodom. Teško u Srbiji može da se desi da neko padne na ulici, a da mu niko ne priđe i ne pomogne.

Kako je živeti bez prave ljubavi, bez Rasa?

Lako, jer ta prava ljubav nije prestala. Ne može prava ljubav da se ugasi zato što je on sahranjen. Sve moje knjige i dalje govore o njemu. Ni sa kim ga nisam zamenila, i dalje živim sa njim.

Šta Vas usrećuje?

Susreti sa starim ljudima koji u mom angažovanju vide spas i za sebe. Jer, u borbi za sebe, borim se i za pravo drugih. A usrećili su me i Makedonci koji su me, prateći moje učešće u rijaliti šouu, uvrstili, pre mesec dana, u Akademiju nauka mediteranskih zemalja. To sam doživela kao duhovit postupak Makedonaca.

Slavko Trošelj, Politikam 24.07.2011


Eva Ras: La betìa - Ovvero in amore per ogni gaudenza ci vuole sofferenza, 1971.