rano jutro

rano jutro, petak, a meni se zuri, opet u neku novu, tek iskopanu jazbinu, dublju i tisu od svih bunkera i tunela koje sam do sada iskopala... pre toga ovde, kao pozdrav do proleca,  koja rec o muzici koju sam slusala, slusam i slusacu... nekim povodom pocecu od bulevara i njihovog ranog jutra ... pa preko ...ja bih da pevam jos malo jer je zivot samo jedan i do njega mi je stalo, meni je vredan... do...uzela je kofere, tog je jutra puklo sve, nije bilo suza, nije bilo tuzno... kad je stvari skupila, pogledom je rekla sve, ostalo je samo, osecanje ruzno... znao sam da nikada, njeno malo stopalo,  nece stati na moj prag, sve je propalo... niceg nema vise.. kao letnje kise, u trenutku srusilo se sve,  kao letnje kise, iznenada i bez najave... to bi bilo ono sto pamtim i volim od dejana cukica kojeg trenutno gledam na dvoru, ne mogu da se ne setim da sam sa milim razmenjivala i ove stihove, a bulevar mi je bila jedna od omiljenih grupa kada se pojavila pocetkom 80-tih, a dejan je tu pevao ono: ...
rano jutro, gledam u izloge
kafane su prazne, samo tramvaji rade
spavao sam ispod pijacne tezge
mnoge mi se stvari od sinoc gadeeee...
ooo... sve to vec nekoliko sati traje...
ooo...  mozda je srecna,
a mozda se kaje, oooooo...
do ljetnih kisa, do toplijih i boljih vremena u rupi koju kopam pricacu ono sto nikome, bas nikome ne mogu reci, pricacu svoje tajne koje moraju ostati tajne jer kako bi inace postojale kad bi se otkrile i slusacu ono sto je ostalo, sto nije propalo, sto se nije prodalo, ono sto je i novo i staro, sto mirise na stara dobre stvari, a ima i svoj novi pecat...

trojanova rupa

Bio jedan car koji se zvao Trojan. Imao je kozje uši.
... tako pocinje poznata narodna pripovetka, sa porukom da se nista ne moze sakriti... meni ova prica i fraza o trojanovoh rupi ima malo pomereno znacenje, ta rupa je kao ispusni ventil ili jos preciznije, mesto za ispovest, nije bitno da se to ne cuje, da ostane tajna, koliko je bitno imati takvo mesto, pa ma sta ono bilo, gde ces moci reci sve sto ti je na dusi... pa i to da su u cara kozje usi, haha... bilo sta... cudno koliko misli coveku prodje kroz mozak, cak i u snu, i u trenu prvog budjenja, pa u toku izlezavanja do odluke da se ustane, pa po ustajanju i spremanju, pa po pogledu na neke informacije na internetu... da ne govorim o januarskim secanjima, tipa na danasnji dan, jer bih opet pricala o proslosti i tako svakako pomenula taj isto tako hladni i topli 20. januar kad sam saznala da sam trudna i da cu za 8 meseci postati mama...
no, jutros sneg pada, juce sam ga predosetila po mojim uvek hladnim nogama i mackovoj privrzenosti grejalici... pre toga danima se magla nije dizala, u sarajevskoj kotlini je postalo zagusljivo, sa aerodroma nisu poletali avioni zbog magle... evo napokon malo cistog snega, mozda zrak bar malo ocisti, ako ga vec ne moze ugrejati... sedim pred belim monitorom, kao pred  belim prozorom, hladna i prazna... misli su pobegle kao uplasene ptice... nabadam slova na tastaturi kao slepa koka koja nadje po neko zrno... nista, ama bas nista mi ne pada napamet sto bi bilo zanimljivo za pisanje...
Posle izvjesnog vremena iz jame nikne zova. Čobani od nje napraviše svirale. Kad su počeli svirati iz svirale izađe glas: «U cara Trojana kozje uši». To se odmah razglasi po cijelom carstvu i na kraju sazna to i car.
za nepoverovat koliko sam verzija price nasla na internetu, (sad se copy/paste s kolena na koleno prenosi mnogo brze) a tek tema koje su sa ovim naslovom, a iz nebrojeno mnogo razlicitih oblasti zivota... sto ce reci da ja nisam jedina kojoj je trojanova rupa potrebna k'o hleb nasusni, naprotiv...

bogojavljenski dan

prolaze dani jarca, dani praznika i slava, svetog januara kako ga zovu srbi koji slave skoro citav januar: zvanicnu novu godinu, bozic, stefan dan, srpsku novu godinu, bogojavljenje, pa jovanjdan, i na kraju svetog savu... da li sam nesto zaboravila? tako da je danas bogojavljenje, secam se pripovetke s. corovica bogojavljenska noc, u mom detinjstvu bila je u citankama i znam da je to bila noc u kojoj su se ispunjavale zelje u ponoc... decak je cekao ponoc da pogleda u nebo i pozeli da mu ozdravi majka, san ga je prevario, a kad se provudio, majka vise nije bila ziva... vec drugi dan magla se ni danju ne dize... pogledam dvor, ali ne pisem na forumu jer se stvarno vise nema sta reci i skoro da vise nista ne pisem, niti citam na internetu, pogledam neke sajtove i vesti... jutros me prvo na na googlu saceka slika i reci: Paul Cézanne, the French artist, has been given one of the internet’s highest accolades to celebrate his 172nd birthday – a Google Doodle. i tako gledam i mislim o njegovim prekrasnim slikama, o slikama uopste... u medjuvremenu S. je usla u moju sobu, ispricala sam joj onu bogojavljensku pricu, ona me pitala sta se stvarno dogadjalo u bibliji na taj dan, mogla sam samo da dam pretpostavke, a ona je pocela da me ispravlja, povisenim tonom, a i nije to ton, takav joj je glas... i vec poznata prica... skocio mi je pritisak jer sto sam vise molila da prekine ili snizi glas, ona je i dalje vristala... kad sam je opet poslala u njene odaje, nastavila je njemu da se pravda i mene okrivljuje, saptali su o meni kao o dvorskoj ludi... toliko su fini i uvidjavni, tihi, neduzni... ma pusti nju, zivcanu, histericnu zlu kraljicu... slusam i mislim, da nije tuzno, bilo bi smesno... bilo je ovo malo direktnog prenosa moga bogojavljenskog dana... kako god probas uvek se isto zavrsi... svak za sebe, u se i u svoje kljuse... svak u svoje kraljevstvo... opet u medjuvremenu, cujem prica sa nekim na mobilni telefon na engleskom jeziku, obradovah se da je mozda zovu za posao u indonezansku ambasadu jer je vec imala neke kontakte u vezi sa tim, ali nazalost, nije, bio je to neko u vezi sa jednom od verzija apliciranja za zelenu kartu za ameriku, ovi traze pare i po njenom su neregularni (iako su iz inostranstva, malo nelogicno, po njenom neregularne stvari su samo ovde), a ona se prijavila kod regularnih i ceka maj i poziv koji ce biti pravi i pravedan... pa eto kceri, neka ti je srecan ovaj dan i neka ti se ispuni tvoja najveca zelja...

klin se klinom izbija

tako to ja radim, doteram cara do duvara i kad nema dalje krenem licem u lice sa problemima od kojih sam dok sam mogla bezala k'o djavo od krsta, tako je i sa krupnim i nesto manje krunim, pa i obicnim malim problemima, moje cuveno odlaganje... hoce to mene da kad krene, krene, kako lose, tako i dobro, a danas 'hrabro srce' resilo da spasava sto se spasiti moze i pravo na 17. januar ili 3. ponedeljak u januaru ili najdepresivniji dan u godini, ah te statistike, ima nesto u tome, odavno to znam... smanjila sam lekove,  zivci tanki, juce sam napukla kad je S. pricala preko telefona 3 sata sa D. tresla sam se i nisam mogla da spustim loptu, izbrojim do 10 i slicno, jer dara je prevrsila meru i imala sam napad-nastup kako god se nazvalo i uputila je u njene odaje... provela sam vece sama, ipak ponudila sam joj supu od brokule oko 7 sati predvece i to bi bilo sve, ali jutros, em vocni dan, em je opet ostala na kompjuteru do svitanja, a ja resila da krenem po lekove i da se narucim kod zubara za 3 prednja zuba kojima je ispala plomba vec dugo, bas sve sam slozila u ovaj dan, klin se klinom izbija, nema kukanja, nema predaje... uh, nikad vise nisam cekala kod lekara, najzad u apoteku i kupim uz lekove i omegu 3 i D vitamin u kapsulama, u medjuvremenu sam zakazala kod zubara, sutra u podne, 3 zuba, 100 km... i tako dolazim oko 2, smena je zavrsena, doktori se zamenili, a u mojoj sobi macak se nije pomakao iz fotelje, kao ni ona iz svog kreveta... tada sam pukla i svasta rekla, ona te stvari ozbiljno primi i nikad prva ne popusti, njen inat je uvek veci od moje povredjenosti, gledala je nocas zlatni globus preko interneta, pokusala je da nadje objasnjenje za ovu noc... samo sam rekla da je jedna dnevna smena zavrsena i otisla u svoju sobu, pojela sam bananu i popila sok od jabuke, kasnije sam skuvala jaje, 1 jaje, samo sebi i pojela ga sa paradaizom, ona je i dalje spavala, kasnije je ustala, sama sebi kuvala jaje, pa opet legla, prespavala je dan... u meni kuva, ali necu ni ja da popustim... ne zovem je da ustane, u sobu na tv program,  niti nameravam ni sutra da joj serviram dorucak u krevet kao sto to stalno radim... dosta je vise, odluka je pala, neko mora da plati sve ovo, da se ne osecam kao poslednji gubitnik bas danas, ne svojom kricicom, ne i ne... i  evo osecam se ispunjenom sto sam odreagovala tako kako sam, bes me ispunjava ova novonastala situacija, ni slike, ni tona, i samo je problem u vremenu koliko cu ovaj put izdrzati, jer ona nikad ne popusta... sad mi je ok, kao kad sam mamu pustila da ode, uzasno dobar osecaj... verovatno ce me drzati i sutra... a posle, videcemo... a sada nesto sto zvuci slicno od pre tacno 30 godina...

dobre vibracije

nedelja je, jutarnji ritual je vec odavno zavrsen, prva setnja netom u potrazi za necim zanimljivim je prosla bez nekih dobrih stvari, evo i podnevna uzina-banana je konzumirana, u kuhinji je opsadno stanje, u planu kupovina zeljanice i jogurta za rucak, a za veceru je ostalo jucesnje corbe od brokule... magla se dize i sunce krajickom proviruje, prolazi pola belog, hladnog i surovog januara, moj boravak u sobi je produzen i danas i nadalje... pocinjem da snujem o februaru, prolecu i letu, o putevima i selidbama, trazim mesto pod suncem, bilo u nyc-iju na menhetnu, ah pusti snovi... (o, kako su mi se dopale fotke stana vudi alena na jednom nasem privatnom umetnickom blogu-portalu-fanzinu... kako oni sami za sebe kazu) ili u istocnom sarajevu, prekoputa autobuske stanice, u zgradi koja se gradi i koja je u mojoj blizoj okolini i postoji realna mogucnost da uselim u mali stan u potkrovlju, na petom spratu, to je najjeftinije, i blizu je i daleko, to jest visoko, ili nesto malo veci na cetvrtom spratu, ali sa velikom terasom, vecom i od samog stana... razlika je u ceni i u pogledu na svet i zivot... sarajevska klima i ogromna terasa puno ne obecavaju... sedenje vani, suncanje, vrt, kucni ljubimac ili cak atelje za slikanje, bilo bi to sve divno, san snova sto bi se reklo, ali realno to bi bilo tako kratko kao i samo leto, a zima je ovde duga kao gladna godina, a leto od maja-juna do avgusta-septembra, kako kad, ali cesto samo 2 meseca... pa opet kise, magle, mrazevi, snegovi... zatvoreni prozori i vidici... u gornjem malom stanu jedan zid je kos i moje knjige i slike ne mogu da vise, ves bi se susio na prozoru, a penjanje na peti sprat iz godine u godinu bilo bi sve teze i teze... no jednako kako ne smem misliti unazad, ne bih trenala ni unapred... treba uzeti ono sto ti se pruza i u tome naci sebe i svoje snove... ako tu mogu da pisem i citam, slusam omiljenu muziku, gledam dobre filmove, oblacim indy odecu, pijem zeleni caj, spremam i jedem zdravu hranu i osecam se slobodno koliko god prostor imao kvadrata, onda je svejedno gde cu da spavam, vazno je kakva cu da se budim... i jos jedna dobra vest za danas... smanjila sam lexilium na 1-nu tabletu, pijem samo onu pred spavanje... uz ples o kome cu u nekom drugom postu, evo danas iznenadjujem i sebe nekom pozitivnom energijom... do kad ce tako da bude, do kad ce ovaj dan tako da izgleda, ne znam, ali sad to i nije vazno...

kako i na koji nacin

kada osoba koja je iskreno u proslom postu pisala o najtananijim nitima svoje duse, a zivi u tom smislu u najgrubljoj realnosti, i sama se pita, a i oni koji je poznaju se cudom cude, 'kako i na koji nacin' izdrzava, istrajava, opstaje i nikad se ne predaje, pa valjda sto je covek najveca zivotinjka kako je to otprilike rekla Petrija, u knjizi  i istoimenom filmu "petrijin venac"... necu pisati o proslosti, dovoljan je i bukvalno ovaj trenutak zivota... u kome u istom trenu oboje kuvamo rucak na jednom malom sporetu koji je ostavstina mojih pokojnih roditelja, cutke, namrgodjeno, gurajuci se i smetajuci jedno drugom na najneljudskiji nacin, necu sebe pravdati, niti njega kuditi, nasa prica je zavsena pre vise od 6 godina na sudu, duse se odvojile jos mnogo pre toga, ali fizicko odvajanje nije obavljeno do sad, a situacija je takva da cu zastitu svojih prava verovartno ponovo morati da trazim na sudu...
danas S. odlazi na selo gde je pre godinu dana sahranjena njena baka, njegova majka... o svemu tome nocomment, nego o njoj, znala je juce, sinoc, nocas da jutros ide na put, ipak je ostala na kompjuteru do pred zoru, a ja sam posle prvog sna oko 3 sata iza ponoci ugasila svetlo u njenoj prostoriji i na taj nacin joj bez reci rekla da je vreme za spavanje, ipak posto nije legla do svitanja, ni ja vise nisam zaspala... borila sam se sama sa sobom i izborila da ne reagujem, pa sta bude, a nece biti nista, to jest opet ce biti po njenom, a ja cu se samo i pred njom osecati porazena i pregazena po ko zna koji put, ovako cu to sakriti i 'mirno' joj, dok u meni kipi, po ustajanju servirati dorucak i zazeleti sretan put recima: 'eto, ljubavi, pazi se... jesi li ponela kisobran?' i po obicaju mahati sa cetvrtog sprata sa iznudjenim osmehom majke cije je srce tuzno i pretuzno sto nista ne moze da ucini ni za nju, ni za sebe.

doba nevinosti

gde su dani nevinosti i noci belog satena? da li je i to balast proslosti ili nesto sto ce se opet vratiti u ko zna kojem krugu ponavljanja... i gde sam tu ja koja se nisam menjala, koja sam odolevala svim promenama sveta i ljudi, godinama i navikama, a uvek isla u korak sa novim generacijama i novim idejama, ali u dusi ostala ona ista 8-godisnja devojcica koja se sa strahom i ljubavlju uputila u prvu biblioteku, isto kao i na prvu bioskopsku predstavu, koja je plesala tvist uz prvi gramofon i volela platonski decaka iz komsiluka... opet secanja, koja sebi zabranjujem, ali ovde su neophodna za uvod... da li moze nestati ono sto je bilo... da li su emocije realnost, stvar vremena i ukusa ili nesto sto u bilo kakvom obliku traje i odrzava svet... po mome ljubav i mrznja, dobro i zlo kao dva suprotna pola koja odredjuju i uslovljavaju onaj drugi, su osnova i smisao sveta na kojima je nastao i opstaje njegov unutrasnji, duhovni deo, a sta bi mi bili bez njega, odgovor je jasan... upravo te ciste emocije su temelj ljudskosti i tamo gde je emocija ugrozena, zaboravljena, jednako je ugrozeno svo kulturno nasledje civilizacije... romantika, da tako nazovemo deo nasledja nekih proslih vremena i sadrzaj umetnosti tog doba ima i svoj poseban umetnicki oblik i zivot, a uticaj te umetnosti, pogotovo knjizevnosti na generacije kasnijeg vremena je veliki i znacajan... knjige su mnoge vaspitale, a danas... su postale dosadna lektira, zamenili su ih sve brzi filmovi i muzika, ali kvalitet se vremenom ne samo izmenio, nego bas ono sto je nekad imalo najveci i najjaci uticaj na mlade, izgubilo je umetnicke atribute i nazalost dobrim delom postalo sund i kich... sta je sa emocijom... da li je moguce da je nestala... popularne pesme su npr. i dalje pune 'ljubavi'... ne moze se reci lazne jer u takvom kontekstu rec 'ljubav' se ne bi mogla, ni smela upotrebiti, ali stoji da su danas reci ljubavi najcesce izrecene i prodate na najjeftiniji nacin... za pravu emociju kostimi nisu vazni, ali sada bi i povratak starim kocijama i dugim damskim haljinama, muskim sesirima i frakovima dobro dosao... lepo bi to bilo, ali tesko da ce se dogoditi... neka vremena su zauvek prosla, a ljudi... svak ima svoj gen, svoj kod, svoj prvi korak, svoj izbor, i niko se ni sa kim ne bi menjao... pa ako... svet je uvek bio na dve pole... da li se kajem sto sam i gde pripadala i pripadam... nikome ni na cem ne zavidim... susna i neplodna vremena prodju, do kisa i novih blagorodnih zetvi odlazak u operu ili neku pozorisnu predstavu pomaze da se duh uvek osvezi i ostane veran samom sebi...

istok i zapad

ova godina je godina odlazaka, S. ce konacno otici u ameriku, tacnije u nyc-i, a ja sam se nocas probudila oko 5 i vise nisam mogla da spavam, budna sam sanjala o uredjenju svog malog potkrovnog stana koji imam samo na prospektu i u perspektivi da kupim... otisla sam i odlazim i sa mnogih net mesta koja su poslednjih godina cinila veliki deo mog zivota, prvo sa myspacea, o tome sam pisala, a sad sa forumaa... ostaju mi blogovi, kao blokovi, jedan prozor na istok, drugi na zapad... hrvatski forum je danima u kvaru, a i odavno ga ne posecujem kao nekad, a onaj na istoku, o farmi, sad se pretvorio u svastaru, pa sam ga ja napustila... pitam se danas posle ta dva razlicita foruma i dva razlicita iskustva, sta je forum? forumi po svemu sudeci nisu ozbiljna mesta za rasprave i iznosenje misljenja, oni pre svega sluze razbribrigi i ubijanju dosade, ipak se nadje nesto zanimljivo da se procita i ubije mnogo, mnogo vremena, covek cak ima mogucnost i da nesto nauci, ali najbolje bi bilo kada bi se odrekli foruma, kompjutera i intereneta uopste, jer gledam vani, hladno je, ali zivot protice, tako sam i mnogih lepih letnjih dana i noci koji se nicim ne mogu zameniti ostala prikovana za kompjuter, umesto da gledam zalazak sunca, gledala sam slike na googlu... nije li to tragicno... naravno, postoji i laptop, primetila sam da ljudi sada tipkaju i u parkovima, stanicama dok nesto cekaju, u kaficima, trznim centrima i bilo gde vani gde mogu da sednu ili se naslone...mozda se udaljavamo jedni od drugih i od sveta, a mozda je svim stvarima jednostavno sudjeno da idu tim tokom... od pocetka stvaranja covek trazi nacin da stvori svet nezavisan od vanjskog haosa, na taj nacin nastajale su kulture, padale civilizacije i na njihovu pepelu radjale su se nove i sad mi se cini da smo begu blizi nego ikad... polako gradimo ogromni celicni kavez, na kraju cemo se zakljucati unutra i pitanje je hocemo li znati izaci... ipak, mislim da nema nista nerealnije od leta ptice, pravo je cudo za kakve su akrobacije sposobna ta mala pernata stvorenja ili macke koje uz svu brigu i mazenje ostaju divlje i prepredene, zato mi se i svidjaju... kucni ljubimci su i poslednja covekova veza sa prirodom i zato je bolan gubitak istih jer covek je vezan pupcanom vrpcom za majku prirodu, a odvajanje od nje je ravno porodjajnom bolu... dani znaju biti duzi od godine, a meseci kraci od minute, mogu sebi da dopustim da budem nerazumljiva, razocarana, pesimista, optimista.... danas verujem u boga, sutra ne... ideje nisu nove nego reciklaza, stvari su vecno ponavljanje... nakon tog razmisljanja zabolela me glava i ako nista nije novo, nego samo na novi nacin receno, nismo li mi sami varijante bezbroj ponavljanja, sumnjati ne znaci biti nesiguran, nego biti oslobodjen, premda tako nesto nije moguce, ipak svi vise volimo velike terase, nego male prozore.... volela bih posmatrati svet sa visoke terase, a pticama biti blize koliko god to bilo opasno... e tu se sad javlja novac kao uslov ili prepreka na putu kojim bih htela da hodim... volela bih samo videti i cuti, biti divovsko oko i uvo, ali um nam donosi samo haos, premda to ne znaci nista lose, ali treba se naviknuti ziveti u haosu... i dok svetovi propadaju na razne nacine ja samo citam i pisem... preci na mracnu stranu, izgleda uzbudljivo i za pocetak mnogo lakse... zato sam stajala i stojim na sredini, podjednako vidim i levo i desno, pisem ekavski i latinicom... S. bi u nyc-i, a ja u californiju...tamo je toplije...

love, love, love

ljubav, ljubav, ljubav... jos nisam potpisala svoj prvenac, a koliko je tesko napisati ljubavni roman u vreme sve zamrsenijih puteva ljubavi i do ljubavi, u vreme volsebnih razmimoilazenja srodnih dusa usled ritma koji nam namece novo doba, novi poredak... pa, ocigledno da ih je lakse pisati, nego ziveti, zato su knjige mocne... mocne koliko i sama ljubav... sve cega nema u zivotu, moze da postoji u literaturi,  slobodno, potresno i skoro stvarno, zato se ljudi vracaju knjigama i uopste umetnosti... inace, duboko verujem da ljudi koji citaju, imaju daleko zanimljiviji zivot od onih koji ne citaju... literatura, zajedno sa muzikom, najbolji je i najjevtiniji nacin da se spase vlastiti zivot... verujem, takodje, da svi ljudi koji mnogo citaju, jesu potencijalni pisci... i neverovatno me nerviraju oni koji literaturu dele na musku i zensku, literatura se deli na dobru i losu, na onu koju citate u dahu i na onu koju ne mozete da savladate jer je dosadna... inspiracija je cudo, ili je ima ili nema, nekad samu sebe iznenadim, a nekad sam obicno piskaralo koje tuce po tastaturi i utucava vreme sa bla-bla-truc-truc pricama... ali taj ritual nekako postaje moja dnevna rutina, ustanem ujutro i sednem za kompjuter, sve ostalo je moje privatno vreme u kome se trudim da samu sebe sto bolje zabavim ako mi to dopuste drugi, a zato je potrebno puno osame koju kao i svi cudaci ove vrste obozavam do opasnosti da se skroz odvojim od sveta i izgubim vezu sa njim, a naci pravu meru samoce i realnosti je recept za bavljenje bilo cime... a moj moto je da ne dozvolim da mi zivot prodje u dosadi i praznini, jer i onako, sve je u nasim glavama...

poslednje slike

jutro, 9 sati i zvono interfona, mira, moja sestra, opet je iskoristila muzev put, ovaj put do lekara da svrati i donese mi nesto... voce, narandze i banane, slatkise za S. (to nikako da se odvikne jer slatko je definitivno izbaceno iz nase ishrane)  novac za lekove posto mi ih nije kupila, sto cesto cini i crne cizmice-gleznjerice, ravne kakve ja nosim sa farmericama, njene, ali malo nosene... posle dorucka pijemo kafu i pricamo, citam joj blog i pesme i rasplacem je... onda gledamo slike, pre i posle, i  pricamo o 'mom' novom, malom stanu na jednom prospektu stanova koji se grade u nasoj blizini i dogovaramo se sta dalje... po njenom odlasku, osecam da mi je mesto gde je srce, supljina, a to je jako neprijatan osecaj... evo parafraziranog citata kojim pokusavam da je ispunim i olaksam samoj sebi...
'kako dobiti u sebe dovoljno D vitamina? u praksi imamo samo dva dobra izvora: redovno izlaganje jakom suncu ili dodatak ishrani... suncati se 15-30 minuta na jakom suncu sa izlozenim nepokrivenim delovima tela bez zastitnog faktora, bez da izgorimo, naravno... da bi doslo do efikasnog stvaranja D vitamina u nasem telu, sunce mora biti tako visoko da je nasa sena kraca od naseg tela... kod nedostatka sunca, u zimskoj polovini godine ili kod neredovnog izlaganja suncu preporucuje se dodatak D vitamina, kao dodatak ishrani, za odrasle 2000 IJ, a za deca po 1000 IJ... nisam bila ozbiljnije bolesna vec nekoliko zima, a ove me je prvo jace zahladjenje podsetilo na staro stanje kada sam vukla prehlade sa zacepljenim nosem i upaljenim sinusima po 15-20 dana, sada osetim da je virus prehlade dosao tako sto malo smrcam jedan dan i to je to, naravno da i dobra ishrana igra veliku ulogu u jacanju imunoloskog sistema, zato bih rekla da je dobitna kombinacija: LCHF* ishrana + dodatak D vitamina i omege 3... ovo ce se vrlo tesko probiti unutar okvira sluzbene medicine, sigurno vec i sami pogadjate zasto: jedan najobicniji vitamin je poprilicno jednostavan i jeftin nacin odrzavanja dobrog zdravlja, a ne moze se patentirati, od cega ce onda Big Pharma zaradjivati basnoslovne sume novca koje inace zaradjuje prodavajuci kojekakve lekove i bolesnima i zdravima? citajte, razmisljajte, izmenjujte misljenja, komentarisite, postanite eksperti za vlastito telo i preuzmite odgovornost za svoje zdravlje'...
* ("Ja koristim izraz LCHF jer mislim da najbolje opisuje o kakvom se sadrzaju prehrane radi: Low Carb High Fat = manje ugljikohidrata, vise masnoce. Ogranicavamo unos ugljikohidrata, tj namirnica bogatih secerom i skrobom (secer, slatkisi, kolaci, brasno, kruh, peciva i drugi proizvodi od secera i brasna, tjestenina, krumpir, bijela riza, sokovi i gazirana pica). Umjesto ugljikohidrata unosimo vise prirodnih masnoca koje nam daju energiju i osjecaj sitosti i zadovoljstva (maslac, vrhnje, hladno presano kokosovo ulje, svinjska mast, hladno presano maslinovo ulje). Ovaj nacin prehrane je jedini nacin za trajno mrsavljenje bez izgladnjivanja, gdje jedemo do sita i ne riskiramo nedostatak hranjivih tvari u organizmu." - sa bloga Anite Šupe)
hocu... svetovi se ruse i nestaju, a neki drugi nastaju, ali uvek ostaju slike starog, nestalog da secaju i opominju... poslednji snimci nebodera u NCY-u pre katastrofe 11. septembra 2001. godine, zabiljezeni su bas na ovom spotu...

plesati i ziveti

na danasnji dan prosle godine... napravljen je plan i u potpunosti ostvaren... danas, na godisnjicu velike odluke, mogu da kazem da sam zadovoljna svojom tezinom, izgledom i zdravljem, ali danas necemo slaviti komadom torte kao za rodjendane, novu godinu i bozic... ti sitni gresi ili greske su normalni u prvoj godini ucenja kako jesti i ziveti... ucenje se nastavlja... sa krupnih problema se prelazi na sitne, posle vecine usvojenih pravila novog stila hranjenja i zivljenja, mozaik se popunjava svim mogucim saznanjima, svojim losim i dobrim iskustvima... caj je skuvan, sad ce i dorucak (falican jer nema dvopeka i permezana, pa ce omlet biti suv, a umesto dvopeka imamo krekere)... same smo, on je odsutan citav dan, vrata izmedju kuhinje i moje sobe su orvorena, puse e-pec i greje k-grejalica, topli vazduh se mesa, a macak se lize ispred nje... sve je spremno za nove planove, a evo i darova... poklanjam sebi na danasnji dan jos 3 pravila koje ce biti u nivou generalnog plana za ovu godinu, a plan je: preselenje, odcepljenje i konacno osamostaljenje.
1. pisati i ziveti*
2. plesati i ziveti**
3. citati deklaracije***
* vec receno i ucinjeno
** umesto letnjih setnji, zimi uz slusanje muzike ples ce biti dvostruko zadovoljstvo
*** covek je genetski prilagodjen odredjenoj vrsti hrane, a to nije industrijski obradjena hrana, da bismo postali i ostali zdravi i vitki, trebamo jesti hranu najslicniju ishrani nasih predaka: sto vise prirodnih namirnica, sto manje industrijskih preradjevina, sa sto manje industrijskih dodataka (E-brojeva), po mogucnosti iz ekoloske ili domace proizvodnje na starinski nacin, te potpuno izbegavanje margarina, biljnih ulja i proizvoda koji sadrze hidrogenizirana (ocvrsnuta) biljna ulja, zato je najbolje kupovati na pijacama, onda nam ne trebaju deklaracije, ali zimi kad pijace opuste i osiromase svezim vocem i povrcem, hteli ili ne, krecemo u markete i supermarkete i kupujemo sve sto nam treba i sa etiketom i bez etikete, a ne zna se sta je tajansvenije, kao macak u zavezanoj vreci; voce i povrce, sveze, iz plastenika ili iz uvoza, ili zamrznuto ili konzervirano, sta je manje stetno, treba znati sta je sta, ako i to pomaze, ali treba dobro otvoriti oci i treba znati citati i bukvalno i onako, sa debelim naocalama sitne reci deklaracija proizvoda bas kao uputstva uz lekove, a sad koliko je i to sto pise istina, to je lutrija, u tom slucaju bolje kupovati strane proizvode i onako naslepo vise verovati njima, nego nama ako ne znamo strane jezike... sve u svemu tezak i nesiguran posao, ali svest o bavljenju njim je vazna skoro koliko i potpuno vladanje njim.

p.s. to bi bilo to, samo mi jos fali prigodan video klip, znala sam sta hocu, ali ga ne mogu pastati, tako da cu umesto 'prljavog plesa' koji mi na emotivnom planu kad je ples u pitanju stoji na prvom mestu, naci neku zamenu...

problemi sa klasikom

S. jos lezi, stomak, zenski problemi, macak je odspavao svoje u fotelji i malopre otisao za hranom u kuhinju, opet sam sama u ovom produzenom danu, samo sam vec pustila muziku i uz nju razmisljam, sto bi se reklo, misli na daljinski... iako sam se i sa poezijom danas mucila, a malopre S. procitala na uvid i procenu, ona je sve glavom odobravala, a na moje insistiranje da nesto izdvoji, izdvojila je prvu ljubavnu, a znam i zasto, prepoznala je sebe u njoj, a to je to... sinoc sam nezadovoljna ovim novim predlozcima za layout pokusala da vratim stare, i na myspaceu sam uzasuta novinama i uprkos svima i svemu drzim svoj stari layout koji je nagrdio nekim vanzemaljskim komandama estetiku zemaljca kome je blizi dadaizam od mozga marsovca ili ljubitelja hari potera ili gospodara prstenova (u vreme dok sam tragala za klasicnim predloskom S. je na htv2 gledala drugi deo 'gospodara prstenova' koji meni nije preporucila, posto sam prvi prosle nedelje jedna odgledala do kraja) i vratih sve na staro... nepokretno i neupotrebljivo, ovaj i blog za poeziju sad mi izgledaju primerenije, ukusnije, ali nista se ne moze ni dodati, ni oduzeti, jednostavno receno, nema opcija, sto si dobio, dobio... ipak uz sve mane ako ovako ostane, draza mi je staro i toplo, nego novo i hladno... ali problemi sa klasikom su bili najveci u tome sto nisam nikako mogla postaviti video klipove, a to mi je sad koncept i sadrzaj postova, pa sam se ponovo, nerado, ali izbora za sada nema, vratila na prvi i moderniji dizajn... izgleda da nigde ne moze i pare i jare, sve, bas sve trazi kompromis.

sok od narandze

ponedeljak je dan cistih misli i nepomucenih asocijacija, na britkoj liniji stoji nasledje jedne sedmice i on iskupljuje njene telesne grehe, neki to zovu post i koliko znam poste sredom i petkom, a ja i to po svom, ponedeljak je novi dan, prvi po redu, pocetak necega ili nicega, ali on ima ulogu, odgovornost i zavet da garantuje sedmicu iza sebe... a ponedeljak sam ustvari ja, moja savest koja ga je odredila i sad je on moja mora koja se mora, on je i moj stid i moj strah, ali i simbol zastite novih principa zivljenja... jutros mi grbava slova, sugave reci, casa soka od narandje je prilicno sladunjava, pa mislim da bi mi bolje isla jabuka ili grejpfrut, on bi me skroz doveo u stanje spoznaje zasto ovo sve radim i da ima i gorcih stvari i od njega... sugav je januar, ovo sto pisem je moj pokusaj da ga premostim, hladno je i mokro svuda, tmurno i mutno... samo davne i skoro zaboravljene melodije dolaze do mene i greju me, secanja sam odagnala, a onda je muzika za koju ne postoji vreme uskocila da me zapljusne svim onim sto sam nekad volela... i slusala... isto to slusa se i sad, jer dobre stvari ne prolaze, S. je dokaz za to, slusala je to kao mala, a slusa i sad i ne samo to, nego nam je muzicki ukus potpuno istovetan... kad je za nekog upitam, nasmeje se i sa skoro ironicnim prizvukom kaze 'daj, zasto me to pitas, ne volim ih ni ja, o da ovi su ok, pa znas to'... skoro da bi to i bilo normalno i za ocekivati, ne samo genetski, nego i jak je uticaj onog sto sam ja slusala uz nju malu... ali ne moze se tvrditi 100 procento jer druge stvati, druge oblasti koje su moj izbor, nisu ostale ni u njenoj sferi interesovanja, a o zajednickim gledanjima na to, nema ni govora, kako to objasniti? mozda da je muzika univerzalna umetnost koja najlakse prodire u svest coveka, bez napora, bez akcije, bez individualnog ucesca, muzika je jednako dostupna i jednoj osobi i masi koja u njoj zajedno uziva... ovo nagadjanje na temu muzike bilo je u nedostatku teme za pisanje, na internetu trenutno ne nalazim nista, a iskreno iza svega lezi jedno odlaganje, a iza tog odlaganja lezi strah, a iza straha stoje lekar i zubar...
dodatak: S. na tumblr. “How come we agree on every single thing music-wise? WTF. So boring. How about we find some band we don’t agree on so we can have a fight?” - My mom

word for word

ime za blog poezije... rec za rec... ko zna shvatice sta sam htela reci, ali kad sam sa S. pocela o tome, prvo je trebalo prevesti na engleski, pa objasniti na srpskom, pa na engleskom jeziku, onda je ona pocela da filozofira jer ona tako razmislja, a ja sam pricala o umetnosti, ona se svlacila i oblacila i mazila sa uspavanim mackom pored nje, ali su misli sevale i ja sam jedva uspevala da ubacim koju svoju, nismo se nalazile jer ona je bila u svom svetu, a ja sam pricala samo o 3 reci koje se po vuku citaju samo na jedan nacin, a mogu shvatiti na 2-3 najvise, ali sustina je u davanju da se primi, rec, slika, muzika... poruka, komunikacija... jedva smo se shvatile, onda je ona svojim dugackim lenim korakom obukla farmerice i teget majicu kratkih rukava, trazila novac za kupovinu, obukla svoju jaknu i moje cipele i otisla u vanjski svet... ja sam ostala puna reci neizrecenih i upalila tv... vreme je za dnevnu stmosferu i zvuci su se razlili po sobi zajedno sa skrtim januarskim suncem koje se napokon pojavilo ove godine i ozracilo prostor... okrenula sam se, macka nije bilo na fotelji, otisao je za njom do kuhinje za hranom i tamo ostao... sama... opet trenutak samoce koji obozavam... i onda on...koliko ga trazim ovih dana... znam kako izgleda i kako peva, znam sta peva i spot znam napamet, ali njegovog imena ili imena benda ne mogu da se setim i sad ga odjednom cujem i prepoznajem... pesma je vec odmakla, sa duplim uzbudjenjem i da to sve upijem i uspijem da pri kraju zapisem... ime... Jimmy Somerville

zapisano u vremenu

jos u krevetu, dugo budna razmisljam o svemu, pa i o pisanju, pada mi na pamet ispovest, prvo onakva kao u crkvi, a onda ispovest kao plac, ne kao kajanje, nego jadanje, kukanje, bukvalno ridanje i onda krik u pomoc... i onda se nesto desilo... ipak se nesto desava i u cetiri zida jer sve vise mislim o desavanjima kojih nema nigde do u mojim mislima, a secanja vise nema, sve sto pocinje sa 'secam se' je strogo zabranjeno, a ni danas nije sto je nekad bilo, dugo sam ga jurila, stigla, a onda iskocila iz koloseka i ostala na stanici sa koje retko idu vozovi, sad cekam neki vanredni, a mozda i poslednji... i tako nesto se desilo... u vidu zvuka, ne vidim nista, ali cujem i po tom zvuku znam da je u dnu moje male ulice neko dirao necije auto i upalio alarm... zasviralo je, zazvizdalo, zavijalo, zaurlalo... i trajalo je to i trajalo... pola sata i duze, a kad je nesto tako uznemirujuce onda to izgleda mnogo duze nego sto i jeste... u medjuvremenu sam ustala, ali pre nego sto sam krenula u rutinske jutarnje radnje, prisla sam vitrini, onoj vecoj sa raznoraznim predmetima u njoj, u gornjem otvorenom delu prislonjen je okrugli drveni sat iz igala, mamin i tatin, sestra mi ga je dala kad je prodala stan zbog mamine bolesti, uvek je radio, ali kod mene je stao i sad je samo uspomena na njih i suvenir iz makarske ili igala, svejedno...kad sam ga tu stavila, kazaljke sam namestila na 5 do 12, sad pomerih i to 5 minuta, podne ili ponoc, svjedno, ali to je to, vreme je isteklo, a alarm jos svira... i svirao je jos dok sam pocinjala da ovo pisem... u medjuvremenu je sve stalo, macak se smirio i opruzio pred grejalicom, a meni neka knedla stoji u grlu, pa niti mogu da se opustim, niti pustim glas, ni suzu, nista...

postanak i opstanak

Gordon Parks, Beggar Man, Paris, 1950

pisati o svome detetu je i lepo i nije, i lako i nije... biti realan, pisati bez pristrasnosti ili kritike, nemoguce je, a onda se postavlja pitanje zasto i pisati... pitanje koja ja postavljam sebi kao majka: koliko poznajem svoju kcerku, koliko ona mene, da li smo otvorene, koja koliko, zasto tako ili nekako drugacije... moje dete razlikuje se od sve dece na svetu, ne zato sto je moje, nego je to nepobitna cinjenica, svako bice u trenu zaceca - postanka je jedinstveno i posebno, ono vec ima nasledjene gene i oni su i njemu dat i zadat pecat kao i drugima jer najteze se nositi sa samim sobom... jednom recju to je lutrija, niko nije kriv, niti zasluzan ni za svoje rodjenje, niti za rodjenje svojeg potomstva... sve ja to znam, pa ipak se borim i otimam sa svojom jedinom kcerkom oko njenih gena, te zasto je takva, zasto nije onakva, a znam da skoro nista ne mogu da promenim, ni ja, ni ona, i ona trpi mene, samo jos uvek o mom trosku i na mom terenu... jednostavnije receno ja i ona smo dva sveta sa mnogo dodirnih i nedodirljivih tacaka... ne bih zelela da je moja kopija, ni da joj se uz sve moje mane i vrline ponovi moj zivotni scenario, ali majka koja bezuslovno voli, pedagog po struci i zena od iskustva zeli da pomogne, usmeri, a nailazi na stalni otpor tvrde genetske jezgre jedne individue koja se inteligencijom, tvrdoglavoscu, emocijom i lenjoscu ni za mrvu nije promenila od rodjenja... pred njom su padale i padaju sve teorije o vaspitavanju i uticaju na mlade, sve mudrosti i poslovice, svi primeri i motivi, ona je u svom stavu nepromenljiva, nedodirljiva i nepomicna sto mi je i najzalije... i nocas oko 3 sata smo imale jedan verbalni okrsaj, nikad je nisam udarila, ali znam da ni to ne bi pomoglo, a prica ne pije vode, naprotiv, ona ne reaguje, ne mice, niti porice, a kad me iskulira, nastavlja po svom i sutra kao da nije bilo nista... nije ni ljuta, ali ni ne pomislja da primeni bilo sta od recenog sto bi promenilo nju i njen zivot sa kojim i sama nije nimalo zadovoljna, naprotiv... pa sve bi to i bilo najnormalnije za odnos majke i kcerke koje vec godinama zive 24 sata zajedno da je ona jos ona nemirna, tvrdoglava devojcica, ali ona je vec odavno devojka sa potpuno istim osobinama koje ne samo da brinu mene, nego zaista ugrozavaju i nju i njenu buducnost... ipak uz svu nadu i za nju i sebe, skoro da se mirim da niti sam mogla, niti cu sta promeniti, ona je svoja, takva kakva jeste i jedino sto me za sad usrecuje je njeno zdravlje i sve veca ubedjenost, da je to njen zivot, kakav takav i da nemam pravo na njega, kao ni niko drugi na moj...i tako mi smo zajedno, a kao da nismo, kao sto cemo biti i kad ne budemo bile, sigurna sam... opet ja odlucujem u njeno ime, ali neka mi bude oprosteno, ovo je moj blog...
i u to ime pesma koja je bila hit kada se rodila... 12-ti  na top listi...

telefoni i gitare

juce, pre podne i navece...
a jutros pocinjem da tipkam sa tabletama u ustima, jos nisam uzela gutljaj caja, pa da ih progutam, gledam ovalni tanjiric pred sobom sa 2 polovine integralne zemicke na kojima su sir i pileca prsa, no o tome sam vec pisala, samo ovim trenom  hvatam korak sa vremenom...vec jedem i tesko nalazim slova na tastaturi...ovo namerno radim jer mi glava puca od misli, toliko toga navire da se kaze, a jos jutros u krevetu posle budjenja, mucila sam muku sa blogom, sta sa njim... pa vec imam jedan, zaokruzen, imam i 100-tine beleznica, imam i macka koji me sad penjanjem na sto opomenuo da pazim na pileca prsa i da i njemu mozda otvorim blog... sad vec kupim mrvice po tanjiru, sladak je ovaj crni hleb pun semenki... prebacujem sebi za jucesnju tortu i jos neke novogodisnje grehe u tanjiru, nije samo stvar u rusenju principa, urusila sam i tek ociscen sistem organizma sto sam dobro osetila ovih dana nervozom, glavoboljom i probadanjem gusterace... a tek citanje i necitanje deklaracija na raznim nazovi zdravim proizvodima, e to me tek ceka, spremila sam lupu jer tako sitna slova ne hvataju moje obicne naocale za citanje...gotovo je sa sendvicem i misli stadose... jos malo caja... jutros mislim na dzemsa dzojsa i ulixa i uopste na modernu umetnost, mislim o stihovima koji isto tako traze svoj blog, a kada ga nadju, trazice nesto drugo...drugi dan bozica verovatno bice miran... rucak,  pecene paprike koje odlazem vec treci dan i eto vreme je za njih: 3 dugacke crvene roge, oprati, iseci, ocistiti, ispeci na maslinovom ulju i na kraju dodati zacin, beli luk i pavlaku, tako to ja radim...a virsle ce ostati za sutra ili nikad vise ili mozda danas i da se sa trovanjem zavrsi praznicno i u paketu... iako su virsle od piletine ili curetine, ipak su industrijaki obradjene... a ovogodisnje nacelo glasi: pogledati deklaraciju svega sto se kupuje, ali i bez toga znam da se virsle iliti hrenovke vrlo lose kotiraju na top listi 100 naj namirnica.
da se vratim na pocetak i naslov bloga: pisati i ziveti... i njegovu koncepciju: da li pisati o juce, danas ili o sutra, dnevnik je dnevnik ako je ovo dnevnik, moze da bude, a ne mora, ovo je samo mesto za pisanje, bilo kad i o bilo cemu i bilo kome... sad vidim pomak od onog proslog naziva bloga koji je zadat i opet izdat, zato sam pobegla, nema koncepcije u duhovnoj sferi, ne mislim bukvalno jer koncepcije su vec poodavno ucrtane u mapu moga bica i tu nema nekog otkrica, duh je bio i ostaje slobodan, ostaci onoga sto se zove telo moraju imati koncepciju opstanka i zato...ako ne mogu ovako da pobegnem i ako i to mogu i mislim da hocu, upravo ovde i pravim planove za beg jer ova godina je godina konacnog i potpunog oslobadjanja... pauza i jedna mandarina, na stolu uvek ima juznog voca i umesto grickalica jedem mndarine, banane...
juce su me zakacila 3 telefonska poziva, zvala me sestra i najbolja prijateljica, a ja sam nazvala tetku, sestru moje pokojne majke, posle mnogo vremena mog izbivanja iz realnog sveta ucinila sam taj potez i obradovala dvoje starih i nemocnih, tetka i tetku...a onda popodne posto forumi ne rade i bolje da ne rade, presla sam sa kompjutera na tv koji ima 71 program i najcesce kad sve obrnem i po nekoliko krugova vratim se na dobru muziku... na vh1 juce je reprizirana top lista 50 naj gitarskih rifova, rokenrol, naravno i ja sam provela 4 prelepa, vecernja sata slusajuci i belezeci one koji su ponovo legli na moju dusu...evo treceg mesta...

zivi pesak i promaja

pisano isti dan u drugom postu, sa razlogom, prethodni post mi je imao zadatu koncepciju, htela-ne htela da je izbegnem, ona mi se nametnula, meni se inace lako namecu brojevi, datumi, teme dana, secanja na proslost, secanja na ljubav, stvari i bica koja volim i ne volim, a ja hocu spontanost, hocu zivo pisanje kao sto potok tece, bez znanja gde tece, zasto tece i gde ce da zavrsi, a i cemu znanje, prirodni zakoni sve odredjuju, te tako samo treba zazmuriti bar na jedno oko, zacepiti bar jedno uho, a svoj glas i glasove drugih pusatiti na potpunu slobodu... saputanje i tepanje, vikanje i zapomaganje, krici i jauci su ono sto je sadrzaj ovog bloga, samo to... vec pri biranju naslova bloga doslo je do dileme i moguceg paradoksa, pisati i ziveti ili ziveti i pisati ili pisati ili ziveti i tako dalje... ucinilo mi se da sam sa ovim prvim rekla da ce pisanje biti primarno i da ce pomoci, prethoditi zivotu, sve misleci da je vreme ucinilo svoje, pa mogu tako da nadjem neki spas, beg od okova proslosti, a u isto vreme sam nesvesno otkrila svoju nemoc da zivim sa vremenom, da zivim u svakom danu kao da je jedan i pocela da trazim utehu u pisanju kao jedinom obliku zivota, sto je verovatno i istina i inace kad sam ja u pitanju, a i moje proteklo vreme me dovelo do tog jedino moguceg izbora... ovom postu ne treba ilustracija jer on je nastao kao inspiracija slike u zaglavlju bloga, a sliku sam opet, odabrala tako sto sam u njoj najbolje videla sebe sada u stanu punom zivog peska koji preti da ugusi, sva su vrata otvorena, cak i polomljena, to je zivot bez samostalnosti, bez zastite, zivot u prividno zatvorenoj sobi u koju ulaze losi glasovi, losa energija koja sve razbija i uzalud se vrata i zakljucavala, prostor je otvoren, ali na najgori moguci nacin... vapi samoca, zavija promaja i preti zivi pesak da sve proguta... hladno je i jadno u domu bez doma, dom nije skloniste od kise, dom je emocija, pojam poput srece ili ljubavi, a da li ga imas ili nemas, moze se znati to jest osetiti samo kad se od nekud vratis... ako se srce osmehne, to je to, ako prepoznas zastrasujucu praznimu i prepoznas poraz povratka, onda je to ovako kao na slici... videla sam ovo u avgustu kada sam se vratila od sestre, tuga i jad su me iz prkosa nosili neko vreme da planiram beg posto poto, ali kako je posto bivalo sve vece poto je stvari ostavilo da miruju do boljih vremena...
tako sam ostala jos jednu godinu u supljoj jazbini u kojoj sa svih strana puse, a pesak je vec zatrpao noge, samo sto ja nisam medvedica da usnim i sacekam prolece, nego vegetiram i zavijam zajedno sa promajom pazeci koliko mogu da skroz ne potonem i tu ne ostanem za sva vremena... eto zato mi treba pisanje, ono je uvek bilo moja terapija, da prezimim i sa malo duse u nosu krenem iz jazbine u bilo kakav prostor, samo ne ovaj i ovakav... eto, eto, eto...
a sada malo muzike, evo jednog (Chris Robinson) koji je preziveo 80-te i 90-te da sacuva dom rokenrola...

rodjenje, smrt i ostalo

Robyn Kahukiwa: Whakapapa Birth & Death

dobro jutro samoj sebi i svetu od vere i nevere...
lezim jutros dugo, duze nego obicno jer je i on oduzio i tek u pola 10 izlazi, a onda ja ustajem i sledi program: paljenje kvarcne grejalice i kompjutera, odlazak u kuhinju i pristavljanje vode za caj, meni zeleni, njoj slim-za mrsavljenje, pa u kupatilo: wc i umivanje decjim sapunom, pri povratku pogled na macka koji se lize na e-peci, nije gladan, on mu je dao hranu,  povratak u moju sobu, tu prvo skinem spavacicu i ves i ko od majke rodjena stanem na vagu, jutros 67,3 kg, pa opet oblacenje, zimsko: gace, brus, potkosulja i gore: crna pamucna majica dugih rukava i dzemper, a dole, crne grilon carape, teget trenerka, jos jedne kratke deblje carape i papuce i to je decembarsko-januarski autfit, sledi spremanje postelje, mazanje lica, niveom Q10 i uzimanje jedne mandarine, pa sedanje za kompjuter...ne znam da li sam nesto zaboravila ili pogresila u redosledu, ali to je otprilike to... za pola sata uz caj napravicu omlet od 2 jaja i 2 kasike pavlake, posuti permezanom i uz dvopek servirati njoj u krevet, a sebi na kompjuter... uvek isto, cak i na bozic.
pre jela popijem jedan presalol od 50 mg, ta zastitu srca i jedan lexilium od 3 mg za smiranje, navece pred spavanje pijem jos jedan lexilium i to je sva moja terapija, lekove uzimam jednom mesecno kod lekara zbog neophodnih recepata, sreca pa mi je to prekoputa i naruce me, pa ne cekam.
ovo jutro eto bilo bi kao i sva moja zimska jutra, osim sto se omlet pravi svaki drugi dan, a taj drugi je kifla od integralnog brasna sa pilecim prsima u omotu i sirom, najcesce sirnim namazom abc, sve to opet uz zeleni caj...i dok neki drugi danas lome cesnicu, ja lomim dvopek...pojela sam do prosle godine u ovo doba sav hleb svog zivota, ipak red je i onako i ovako bas danas nesto reci o hlebu nasusnom...
prvo bozic je, onaj drugi, a isti jer i bog ako ga ima je jedan, o nelogicnostima oko toga i bilo cega u vezi vere i biblije ne bih ja koja sam kao dete operisana od toga, sve sto znam o tome je bilo moje istrazivanje u zrelim godinama i danas ne mogu i necu reci ni da, ni ne, tako sam se nekako svrstala u agnostike, cisto i to jer nisam znala sta sam po tom pitanju posle svega, iako ni to svrstavanje nije po mom nacinu gledanja na stvari i zivot, ja se nigde  ne svrstavam, ja sam ja, ja sam sama, ja sam mama i nista vise...
i drugo, izmedju ta dva bozica, umro je jedan pekar nad pekarima, Gerry Refferty, ostala je njegova Pekarska ulica zauvek, a on otisao u legendu...zvuk ove pesme je moj najdrazi muzicki zvuk... slusam ga i ovo jutro... gerry, necu ti reci zbogom, neka ti je laka zemlja po kojoj si hodio 63 godine...
raduje me ovaj moj blog, raduje me sve sto je novo... pored reci, opet mi se otimaju slike i muzika... i to je tako, ne mogu samo pisati, moram i ziveti na internetu, a to za mene znaci gledati i slusati...

blog na badnji dan

evo novog mesta za pisanje o zivotu...jos ga uredjujem, najzad mesto gde sam opet sama, radujem se u svoj tuzi koja me drzi odavno, a zimi skroz zagusi, planovi za novi put, za novi stan, novi san... evo tri put zvono, a 300 ih zvoni u glavi, on, vraca se sa puta, a kao da nije ni bio, zar vec? a ona spava, nista ne menja, opet je nocas ostala citavu noc na kompjuteru, nema joj pomoci, ni meni, odjednom se rusi vec uruseni svet i ja je placnim glasom zovem u svoju sobu i saopstavam da necu nista kuvati za rucak, ne mogu vise, nek se snalazi, ja se predajem...birala sam layout, pozadinu i boje na blogu, nije neki izbor, probirljiva sam i za to, evo me na nebu, dalekom plavom i nedostiznom... avion koji negde leti, a mi smo na zemlji, nasi putevi su jos u pricama, plava je hladna kao i moje srce, januar je i tako je, ali bar su te boje u nekom stilu, i kad padam otmeno padam, kad poletim, otmeno cu poleteti...pisati o zivotu, dobro, to jest tacno receno, nekad sam zivela zivot, pa sam zivela i pisala, sad pisem da bi zivela, kao da je sve proslo, ostalo mi je samo pisanje, a to je tako i pre bilo, nije vazan redosled, i vazno je da pisem o sutra, koliko god i sutra bilo hladno, planovi, planovi, planovi.

well, well, well...
opet me slike i muzika privlace, inspirisu, smiruju, popila sam jedan apaurin, to je drugi od letos i zaista to cinim retko, sve redje, ali eto desilo se, decembar i januar su mi uvek bili teski kao dve ogromne grede na putu, na putu sa koga ne mogu da se vratim, ni odustanem, i onda moram da cekam priliku kad cu moci da ih preskocim... paprike su vracene u frizider i nju sam poslala po cevape, sa pricom po ko zna koji put da sam lose i da ako i ona tako nastavi i umesto da mi pomogne, nastavi da odmaze, opet cemo se dohvatiti tableta i hrane, pa uzalud sav moj trud citave prosle godine... ona odlazi i po nekom mehanizmu otaljavanja stvari bez razmisljanja zasto to, nastavlja i dalje bez plana i da pokusa da ucini bar delic onog sto joj ja nudim kao zajednicki plan, borim se i za nju i sebe, ali sve manje imam snage jer se ona ne pokrece, to me boli, a najvise boli neuspeh deteta, ne zbog sebe, nego zbog njega...mozda, mozda, kad prodje januar...
well, well, well... pa sve ovo ide spontano, juce mi je ova pesma pala na pamet  i ukopila se u svoju tugu, a pesma kaze, bice dobro, bice bolje uprkos svemu i ja se kao sad tome veselim... nema vise ni farme, ni foruma, ni myspacea, to su zavrsene price, ponovo pocinjem sama, o sebi i od sebe, a tako se najbolje pocinje, osecam da zelim ovde da pisem kao nekad u svoje beleznice koje sam trosila za par dana, da pisem bez cenzure, kao za sebe, a tako je najbolje i najblagotvornije, ispovest mi treba, kao nekad, nije mi nikad bila nepotrebna, samo sam lutala i sad se ponovo vracam starim stvarima, starom nacinu da se ispraznim kad kulja u meni kao lava, pa evo pomalo se menja raspolozenje i osecam laganu zelju da se zadrzim na ovome i pisem svaki dan onoliko koliko imam sta da kazem...pa evo i prvi video sam postavila, nisam planirala, ali zasto da ne, jedino ne znam da ga centriram, ovaj novi blog je skroz drugaciji od onog starog i jos ga savladavam...slike su se same namestile na sredinu, bez neke opcije, a video nije...evo sredih i to... pa, pa, pa... od 3-4 sata popodne odgledala sam meksicku sapunicu Danijela, koju sam nazvala boza, u medjuvremenu je pocela jos jedna, Valentina, koju sam nazvala surutka, i prestala da je gledam posle nekoliko epizoda, necu da silujem ovo mozga sto je ostalo, a boza je pri kraju i u poredjenju sa surutkom jos je i kul, pre toga pojela sam frtalj somuna sa 5 cevapa i kiselo mleko i sad zvacem zvakacu, to radim uvek posle jela zbog osetljivih desni i dok zvacem, mislim kako utucati ostatak dana... javim kad smislim...u medjuvremenu se mozda nesto i dogodi u mojoj sobi izmedju tv-a i kompjutera, kauca i fotelje, a u mojoj glavi sigurno...