Rođen u Taganrogu u porodici sitnog trgovca, pokupivši usput sklonost ka tuberkulozi koja će i njega i starijeg brata odneti pre vremena, u razmaku od godinu dana, Čehov je ustanovio književni rod koji Rusi s ljubavlju zovu čehovljevska novela (Tuga, Dama sa psetancetom, Činovnikova smrt, Čovek u futroli, Debeli i mršavi, Kameleon, Paviljon 6). Iako ga oficijelno smatraju naslednikom ruskih realista, Čehov je daleko od realizma. On je preobrazio do tad podcenjivanu pripovetku-minijaturui uveo je u 'ozbiljnu' književnost. Čitav ljudski život na samo nekoliko stranica. Atmosfera, emocije, duševni lomovi, ono sitno i nepredvidljivo što menja tok sudbine, što od potencijalnog heroja stvara kukavicu i obrnuto, sve to sažeto u nekoliko škrtih dijaloga i par beznačajnih pojedinosti.
Kratak, prekratak život proveo je u brigama i siromaštvu. Nikad se nije žalio, nikad nije tražio više. Čovek je onoliko bogat koliko zaslužuje, a umetnik onoliko velik koliko vredi, bez obzira na nagrade i priznanja, smatrao je Čehov. Sačuvana intimna prepiska svedoči o njegovoj srdačnosti i dobroti. On ima sposobnost da zavede i uvek je uz njega neko ko mu je posvećen, ko mu pomaže da sakupi snagu, ko mu prepisuje rukopise, prikuplja podatke, izuzetno se brine za scensko ostvarenje njegovih dela: njegov brat, a kasnije Dančenko i Stanislavski, i pred kraj života supruga Olga Kniper.
Razapet između lekarske profesije i literature, a osećajući da će biti kratkog veka, napustio je lekarski poziv i privoleo se pisanju (na sreću svih nas). Zahvaljujući ovoj odluci nastale su drame Ivanov, Galeb, Ujka Vanja, Višnjik, Tri sestre. Iako je Čehov od rane mladosti voleo pozorište i čak nastupao kao glumac, ove drame atmosfere, možda zbog odsustva centralnog događaja, ne drže se dobro na sceni. Njegove drame doživele su najveći uspeh izvođenjem u Moskovskom hudožestvenom teatru (MHAT), kojim su rukovodili Stanislavski i Nemirovič Dančenko. Uprkos velikom uspehu, Čehov je imao brojne nesporazume sa Stanislavskim, najčešće zbog samog shvatanja njegovih dramskih dela.
„Zašto se na plakatima i u novinskim oglasima moj komad tako uporno naziva dramom? Nemirovič i Stanislavski očigledno vide u mom komadu nešto što ja nisam napisao, i mogu da se kladim kako oni nisu pažljivo pročitali moj komad“, žali se on u pismu supruzi, glumici Olgi Kniper.
Plašeći se da njegovi komadi ne budu pogrešno interpretirani, on je često prisustvovao probama, dolazeći iz provincije, gde se odmarao, u Moskvu, i pazeći na svaku pojedinost.
„Traži se da junak i junakinja budu scenski efektni. Ali u životu ljudi se ne ubijaju, ne vešaju, ne izjavljuju ljubav svakog trenutka. I ne govore svakog trenutka patetične stvari. Oni jedu, piju, vuku se, govore gluposti. I, eto, potrebno je da se sve to vidi na sceni. Treba napisati takav komad u kome bi ljudi dolazili, ručavali, pričali o vremenu, igrali karte, ali ne zato što je to potrebno autoru, već zato što se to događa u stvarnosti“, pisao je.
Nema u njegovim dramama veklikih zapleta ni izuzetnih likova, ničeg neobičnog i nesvakidašnjeg. Možda je Čehov prvi uveo u pisanu reč ono što nazivamo podtekstom. Inteligentno i osećajno tumačeći unutrašnje konflikte i karaktere, ono što je u životu često teško objašnjivo, on uvlači gledaoca u zbivanja i čini ga ravnopravnim akterom radnje.
Ne bih više dužio, samo bih još rekao da su Čehovljeve drame i pored problematičnih scenskih izvođenja dušu dale za čitanje, kao svaki dobar roman. I za kraj, evo završnog monologa Veršinjina (Tri sestre):
- Kako je u stvari sve to čudno!
Kad je počeo požar potrčao sam brže kući; prilazim, gledam - kuća nam je čitava i van opasnosti, ali moje dve devojčice stoje na pragu samo u rublju, majke nema, narod se užurbao, jure konji, psi, a na licima devojčica bojazan, užas, molba, ne znam šta sve; srce mi se steglo kad sam video ta lica. Bože moj, mislim, šta će sve morati da prežive ove devojčice u toku dugog života! Ja ih zgrabim, trčim i samo jedno mislim: šta će morati da prežive još na ovom svetu!
