14. kol 2011.

voz odlazi

Voz odlazi

Žene ove nose plavetnilo ljutog kamena u očima krupnim,
Ubio me mesec samoće i balkanske šume
Kad voz u vrbljak uđe na večernje oblake misli ostavljam
O bulevari i na mansardi slatki košmari
Žongleri iz zimskoga cirka i bedna balerina iz Šomijera
Dajte mi da dišem na ovim vedrim drumovima:
Ja sam brat fabrika, mostova
I sarhasta iz latinskog kvarta.
Boga mi, ako ovde ostanem
Umreću još meseca marta
Ili ću se ubiti na nekom sprudu kad vode promene lik.

Da mahnem rukom na naše žute stranice
I onako
Ozdraviću kad vidim neko pikantno venecijansko lice.

Tako mi Hrista, tužno u rodnom kraju
Umreću kao pesimista!
Nebo je naše lirsko kad oblaci dođu sa dalekih Karpata.
Ni umorne žene u kišna jutra na pragu biroa
Ni pesma pisaćih mašina
Od neke neodređene tuge
Meni se bolno u septembru pod mostom svira okarina.
O mostovi što vezuju sa daljinom u ovoj ekstazi:
Kao crnac na palubi broda za tugom gradova
Umreću tragično u kafanskom kutu.

Mrzim slovensku tugu kao na anzis kartama
Dušu bih hteo da oslobodim od vinograda i zvezda
Nebo je u bioskopu plavo kao likovi dece na keju
Pijan bih u neku zoru da prođem pored Ajfelove kule
Kad me duša boli da spustim glavu na dojke neke propale devojke

I ceo život u mrki dimnjak gordo da odenem
No čudno je samo to u mojoj mladosti:
Uvek na stanicu prispem kad voz krene.

***

Večernja razmišljanja dnevne svetiljke u dnu moje duše gase
Ja nisam ono što sam hteo
Večna grudobolja živi od mračnoga atavizma
Ja bolujem od lirizma
U paučinastom oblaku kad se na borovu granu
Priljubi ceo.
Nevinom usnom tražim obale detinjstva sa tužnoga nepovrata.
Uho na srce i oko na lišće
O ranjena jesen što na drumu drema!
Postaću nem kao šine posle brzog voza
I ćutljiv kao plavi most na sivom laktu brega.

***

Ehej! Sa broda dole obmanuta dušo
Kotvu u mozak kroz lišće i večernje magle
Havana ili Taiti?
I onako je sve žut sam jedne tamne mladosti –
O usamljene lokomotive iza mrtvih šuma.
Ne znam da je nešto bilo od njih ili mene
Kroz Lombardiju – Srem
Ili ovde gde mi se čini da večno lišće vene

Stoga se zadovoljno s modrih visina u more skače
Kada se razigrano mre:
Bez tuge ni za čim i sa žeđu nepovrata
U bespuće sve da skinem.
Jednostavno pri padu gutajući nebo
U zadnjem času kada nerazumno zinem.

***

Iz zelenog sna niče borje u očima
Sa dna brodoloma gde me melanholije detinjstva razbiše
- Ne dragi oče ja ne uspeh da te nasledim
Umesto da menjam dolare sa brega u reke gledam
Sa bolesnim usnama bledim.
Ništa nam u liku nema što bi potvrdilo veru u Boga
Ti si građanin reakcije na trgu
Ja bludno dete koje peva pesme i prolazi.

Ja sam onaj koji prolazi i bunovno pljuje sa tribine.
Ti pošteno misliš samo u vagonu restoranu
Kad pod teretom dugih simplona pucaju letnje šine.

***

O kafane ideja teleskopa varijetea i cirka!
Rotonde, Moskve, Bele novosadske lađe
Uvek po jedna tužna misao mora da me snađe
U njima na detinjstvo.

Mislio sam s proleća niz Moravu da putujem
Ostao sam po stolovima da razlivam one reke
I da slutim iz daljina šum plavoga lišća
Kad umorno dotaknem njene ruke meke

Ona se razvratno smeje kao žene iz javnih kuća
Ima sivi trbuh kao oblak na vidiku
Neiskrena je kao pseto i odvratno romantično glumi
No ja ipak čudno živim u njenom mutnom liku.

Mislio sam da otputujem i zadnje dane u Toplici da odbolujem
Ja volim rodne reke na zidu sobe
I uvek kad milujem ptice na tapetima
Krvava tužna misao rodi se u kafanskim snima
Na moje detinjstvo

***

Da li ću zadovoljno zaspati u kupeu
Na njenoj dojci?
Kroz Besarabiju divno hukte noćni brzi vozovi.

Da li ću stići da razderem ikone u Vatikanu
Radi dve noge invalida sa Verdena
Soluna – Rige – Dardanela
I radi dva crnčeva oka
Izvađena od engleskog šrapnela?

Volga je novi hram od žutih kostiju barona...

***

Sve sam svoje razneo u vodoskocima dinamita.
Proživeh tako u fantazmagorijama gradskih kafana
Celu jednu mladost atrofije i splina.

O plavi signali na mostovima noćnim!
Beskrajno je daleko stanica
I restoran moje duše.

***

Prokletstvo nemira sidro u dušu mi spusti
Avet rodne tuge i na tuđe bulevare

Svuda ću senku duše tiho da izgubim
Kad se kao i tamo u plačno jutro probudim
Što za mnom osta
Negde u vrtu ili ispod luka kamenoga mosta

***

O danas još jednom mora niz svemir da otplovi
Široko jedro moje duše

Voleo sam pod svim sezonama sa večernjim plavim maglama.
Od Urala do Alaske ja prođoh bez maske.
Na nekom predgrađu ubih Boga u sebi za sva vremena
Kad noć vuče žuti leš na obali reke
Za gradom daljine slutim u dnu bolesne duše.
No sve to i onako nema smisla kad se strada
Mrtvo jesenje sivo nebo
U dnu mojih lirskih tirada!

Niko nije ništio dušu radi jednog vernog stiha.
Ko je ovako bunovno sa bregova pljuvao u lice?
Ja mrzim sve što sramom pade od čoveka do neba
Nemoćan krvarim od izliva krvi
U sopstvenoj pesmi.

***

O kako ću jednom od pesama da ozdravim?

Ljubavi me mnoge s kišama ubiše
Ludo sam se sunovratio u grad pod vodom
Bolesno zidao oblake i nebo po sobama
Nosio sunce u džepu mesto maramice za nos
Buktinjama govore palio po trgovima
I daljinom leteo kao kos
Na plavim večernjim snima.

Kada ću detinjim zanosima poentu da stavim
I konačno od pesama da ozdravim?
Negde sam strahovao za Rendez vous na rečnome mostu
Bio senka ukletog pesnika iz snobovskih salona
Umirao za malom plavom rukom na ivici lože
Zbog prekomernog izliva krvi htedoh se ubiti u velikom postu
Sunovraćene svesti sa jednog balkona.

Teturao bih mrtav večerima ispod uličnih platana
Umorne detinje duše sa bolešću žutog juga
Epileptično padao na prag njenog stana
I budio se sa ironijom crvljive septembarske zore
Kad njen dragan ili muž
Bunovno razvaljenih vilica otvara prozore.

Stoga –
Sa visova bune nemoćan sam kad kafanski orkestri zaplaču.
Ej! Moji sinovi za stolovima u zimske bele noći.
Mutne ljubavi me iz daljina kroz slutnje popiše.
Ja bolujem od zvuka sa starih violina
Rođeni knez a pesnik baraba
Kroz čežnje bledih karlovačkih vina.

Ne buncam a nisam ni trezan.
Pijan teturam uz lestvice uma za obalom saznanja
A nikad iz sebe da izađem
Ni put iz duševne tamnice da nađem.

Ja sam nesvesni ubica sopstvenih osećanja
Žalosni pingvin bez obala u srcu okeana
Što večni bol s vetrom niše
Na sivom dlanu oktobarskih dana.

***

Opašće lišće po trgovima i novine će oglasiti jesen.
Pored afiša ili u čađavom kafanskom kutu
Gledaćeš moju dugu senku u blatu oktobarske tame
I bolno ćeš stiskat male ruke u zimskom kaputu.

Grad je krematorij za nevine duše.
Fabrike mi mute san u svaki božji dan.
Ja sam bolesnik koji s večeri na prag seda
I svoje proleterske izgubljene ljubavi
Kroz crna platna gleda.
Ja sam samotni jelen s mesecom na rogu i zvezdama na bradi.
O male detinje ruke s cigaretom u Siti baru!
Nebo mi je mnogo puta mračilo platna duše
Ja sam ekscentrik što kurtizanke
U kišne večeri ljubi.

Pogođen sam u mozak bolom obale havanske
Kad se setim da arije rodne tužno
Pevuše kroz gore.
Tada:
Ceo se mrtvo izdužim u senku koruškoga luga
U nevine aprilske zore.
S nebom se moja čežnja sliva u pomračne dane.
Aj, uvek kasno u noć
„Oj moravo moje selo ravno“
Jeca tužni boem u dnu pijane kafane.

***

Ma kuda pošao ili gledao jesenje vode
Večno na stanicama čekam.

Moje će ime na afišama mnoge gradove osmehnuti,
Svet nije ništa kad čovek tako rano pljuje krv.

Ovako:
Mislim na Cunard Line i dve hotelske terase
I s večeri najradije jedem salatu od bolesnih snova.

Rade Drainac


Marc Riboud