Pesnik i proza
Podela književnosti na poeziju i prozu nastala je pojavom proze, budući da ta podela može jedino u prozi i da se primeni. Od tada i poeziju i prozu treba posmatrati kao dve samostalne oblasti, ili bolje sfere, literature, sasvim nezavisne jedna od druge. U svakom slucaju "pesma u prozi", "ritmička proza" i sl. pre svedoče o psihologiji derivata, tj. o polarizaciji, nego o integralnom prihvatanju književnosti kao pojave. Zanimljivo je da takav pogled na stvari ni u kom slučaju nije nametnula kritika spolja. Taj pogled je, pre svega, plod esnafskog prilaza književnosti od strane samih stvaralaca.
Samoj prirodi umetnosti tuđa je ideja jednakosti, a svakom stvaraocu je svojstven hijerarhijski način razmišljanja. U toj hijerarhiji poezija stoji iznad proze, a pesnik je, u principu, iznad proznog pisca. To je tako ne samo zato što je poezija faktički starija od proze, nego i zato što u oskudnim uslovima pesnik može da sedne i napiše prozni tekst, dok prozni pisac, u takvoj situaciji, jedva može i da pomisli na pesmu. Čak ako i poseduje osobine neophodne za pisanje relativno pristojnog poetskog teksta, on veoma dobro zna da se pisanje manje isplati od pisanja proze.
Čemu poezija uči proznog pisca? Uči ga da specifična težina reči zavisi od konteksta, uči ga sažetom mišljenju, izostavljanju onoga što se samo po sebi razume, opasnostima koje se kriju u uzvišenom usmeravanju misli. Čemu pesnika uči proza? Ne baš mnogo čemu: obraćanju pažnje na detalje, upotrebi svakodnevnog jezika i rečnika birokratije, u retkim slučajevima načinu stvaranja kompozicije (za šta je mnogo bolji učitelj mizika). Ali, i jedno i drugo i treće lako se može naći i u iskustvu same poezije (pogotovo poezije renesanse), tako da teorijski, ali samo teorijski, pesnik može opstati bez proze.
J o s i f B r o d s k i
Udovoljiti senci, Pesnik i proza, 1979.
(sa ruskog prevela Neda Nikolić Bobić)
