dobro jutro samoj sebi i svetu od vere i nevere...
lezim jutros dugo, duze nego obicno jer je i on oduzio i tek u pola 10 izlazi, a onda ja ustajem i sledi program: paljenje kvarcne grejalice i kompjutera, odlazak u kuhinju i pristavljanje vode za caj, meni zeleni, njoj slim-za mrsavljenje, pa u kupatilo: wc i umivanje decjim sapunom, pri povratku pogled na macka koji se lize na e-peci, nije gladan, on mu je dao hranu, povratak u moju sobu, tu prvo skinem spavacicu i ves i ko od majke rodjena stanem na vagu, jutros 67,3 kg, pa opet oblacenje, zimsko: gace, brus, potkosulja i gore: crna pamucna majica dugih rukava i dzemper, a dole, crne grilon carape, teget trenerka, jos jedne kratke deblje carape i papuce i to je decembarsko-januarski autfit, sledi spremanje postelje, mazanje lica, niveom Q10 i uzimanje jedne mandarine, pa sedanje za kompjuter...ne znam da li sam nesto zaboravila ili pogresila u redosledu, ali to je otprilike to... za pola sata uz caj napravicu omlet od 2 jaja i 2 kasike pavlake, posuti permezanom i uz dvopek servirati njoj u krevet, a sebi na kompjuter... uvek isto, cak i na bozic.
pre jela popijem jedan presalol od 50 mg, ta zastitu srca i jedan lexilium od 3 mg za smiranje, navece pred spavanje pijem jos jedan lexilium i to je sva moja terapija, lekove uzimam jednom mesecno kod lekara zbog neophodnih recepata, sreca pa mi je to prekoputa i naruce me, pa ne cekam.
ovo jutro eto bilo bi kao i sva moja zimska jutra, osim sto se omlet pravi svaki drugi dan, a taj drugi je kifla od integralnog brasna sa pilecim prsima u omotu i sirom, najcesce sirnim namazom abc, sve to opet uz zeleni caj...i dok neki drugi danas lome cesnicu, ja lomim dvopek...pojela sam do prosle godine u ovo doba sav hleb svog zivota, ipak red je i onako i ovako bas danas nesto reci o hlebu nasusnom...
prvo bozic je, onaj drugi, a isti jer i bog ako ga ima je jedan, o nelogicnostima oko toga i bilo cega u vezi vere i biblije ne bih ja koja sam kao dete operisana od toga, sve sto znam o tome je bilo moje istrazivanje u zrelim godinama i danas ne mogu i necu reci ni da, ni ne, tako sam se nekako svrstala u agnostike, cisto i to jer nisam znala sta sam po tom pitanju posle svega, iako ni to svrstavanje nije po mom nacinu gledanja na stvari i zivot, ja se nigde ne svrstavam, ja sam ja, ja sam sama, ja sam mama i nista vise...
i drugo, izmedju ta dva bozica, umro je jedan pekar nad pekarima, Gerry Refferty, ostala je njegova Pekarska ulica zauvek, a on otisao u legendu...zvuk ove pesme je moj najdrazi muzicki zvuk... slusam ga i ovo jutro... gerry, necu ti reci zbogom, neka ti je laka zemlja po kojoj si hodio 63 godine...
raduje me ovaj moj blog, raduje me sve sto je novo... pored reci, opet mi se otimaju slike i muzika... i to je tako, ne mogu samo pisati, moram i ziveti na internetu, a to za mene znaci gledati i slusati...
