Gordon Parks, Beggar Man, Paris, 1950
pisati o svome detetu je i lepo i nije, i lako i nije... biti realan, pisati bez pristrasnosti ili kritike, nemoguce je, a onda se postavlja pitanje zasto i pisati... pitanje koja ja postavljam sebi kao majka: koliko poznajem svoju kcerku, koliko ona mene, da li smo otvorene, koja koliko, zasto tako ili nekako drugacije... moje dete razlikuje se od sve dece na svetu, ne zato sto je moje, nego je to nepobitna cinjenica, svako bice u trenu zaceca - postanka je jedinstveno i posebno, ono vec ima nasledjene gene i oni su i njemu dat i zadat pecat kao i drugima jer najteze se nositi sa samim sobom... jednom recju to je lutrija, niko nije kriv, niti zasluzan ni za svoje rodjenje, niti za rodjenje svojeg potomstva... sve ja to znam, pa ipak se borim i otimam sa svojom jedinom kcerkom oko njenih gena, te zasto je takva, zasto nije onakva, a znam da skoro nista ne mogu da promenim, ni ja, ni ona, i ona trpi mene, samo jos uvek o mom trosku i na mom terenu... jednostavnije receno ja i ona smo dva sveta sa mnogo dodirnih i nedodirljivih tacaka... ne bih zelela da je moja kopija, ni da joj se uz sve moje mane i vrline ponovi moj zivotni scenario, ali majka koja bezuslovno voli, pedagog po struci i zena od iskustva zeli da pomogne, usmeri, a nailazi na stalni otpor tvrde genetske jezgre jedne individue koja se inteligencijom, tvrdoglavoscu, emocijom i lenjoscu ni za mrvu nije promenila od rodjenja... pred njom su padale i padaju sve teorije o vaspitavanju i uticaju na mlade, sve mudrosti i poslovice, svi primeri i motivi, ona je u svom stavu nepromenljiva, nedodirljiva i nepomicna sto mi je i najzalije... i nocas oko 3 sata smo imale jedan verbalni okrsaj, nikad je nisam udarila, ali znam da ni to ne bi pomoglo, a prica ne pije vode, naprotiv, ona ne reaguje, ne mice, niti porice, a kad me iskulira, nastavlja po svom i sutra kao da nije bilo nista... nije ni ljuta, ali ni ne pomislja da primeni bilo sta od recenog sto bi promenilo nju i njen zivot sa kojim i sama nije nimalo zadovoljna, naprotiv... pa sve bi to i bilo najnormalnije za odnos majke i kcerke koje vec godinama zive 24 sata zajedno da je ona jos ona nemirna, tvrdoglava devojcica, ali ona je vec odavno devojka sa potpuno istim osobinama koje ne samo da brinu mene, nego zaista ugrozavaju i nju i njenu buducnost... ipak uz svu nadu i za nju i sebe, skoro da se mirim da niti sam mogla, niti cu sta promeniti, ona je svoja, takva kakva jeste i jedino sto me za sad usrecuje je njeno zdravlje i sve veca ubedjenost, da je to njen zivot, kakav takav i da nemam pravo na njega, kao ni niko drugi na moj...i tako mi smo zajedno, a kao da nismo, kao sto cemo biti i kad ne budemo bile, sigurna sam... opet ja odlucujem u njeno ime, ali neka mi bude oprosteno, ovo je moj blog...
i u to ime pesma koja je bila hit kada se rodila... 12-ti na top listi...
