love, love, love

ljubav, ljubav, ljubav... jos nisam potpisala svoj prvenac, a koliko je tesko napisati ljubavni roman u vreme sve zamrsenijih puteva ljubavi i do ljubavi, u vreme volsebnih razmimoilazenja srodnih dusa usled ritma koji nam namece novo doba, novi poredak... pa, ocigledno da ih je lakse pisati, nego ziveti, zato su knjige mocne... mocne koliko i sama ljubav... sve cega nema u zivotu, moze da postoji u literaturi,  slobodno, potresno i skoro stvarno, zato se ljudi vracaju knjigama i uopste umetnosti... inace, duboko verujem da ljudi koji citaju, imaju daleko zanimljiviji zivot od onih koji ne citaju... literatura, zajedno sa muzikom, najbolji je i najjevtiniji nacin da se spase vlastiti zivot... verujem, takodje, da svi ljudi koji mnogo citaju, jesu potencijalni pisci... i neverovatno me nerviraju oni koji literaturu dele na musku i zensku, literatura se deli na dobru i losu, na onu koju citate u dahu i na onu koju ne mozete da savladate jer je dosadna... inspiracija je cudo, ili je ima ili nema, nekad samu sebe iznenadim, a nekad sam obicno piskaralo koje tuce po tastaturi i utucava vreme sa bla-bla-truc-truc pricama... ali taj ritual nekako postaje moja dnevna rutina, ustanem ujutro i sednem za kompjuter, sve ostalo je moje privatno vreme u kome se trudim da samu sebe sto bolje zabavim ako mi to dopuste drugi, a zato je potrebno puno osame koju kao i svi cudaci ove vrste obozavam do opasnosti da se skroz odvojim od sveta i izgubim vezu sa njim, a naci pravu meru samoce i realnosti je recept za bavljenje bilo cime... a moj moto je da ne dozvolim da mi zivot prodje u dosadi i praznini, jer i onako, sve je u nasim glavama...