rano jutro

rano jutro, petak, a meni se zuri, opet u neku novu, tek iskopanu jazbinu, dublju i tisu od svih bunkera i tunela koje sam do sada iskopala... pre toga ovde, kao pozdrav do proleca,  koja rec o muzici koju sam slusala, slusam i slusacu... nekim povodom pocecu od bulevara i njihovog ranog jutra ... pa preko ...ja bih da pevam jos malo jer je zivot samo jedan i do njega mi je stalo, meni je vredan... do...uzela je kofere, tog je jutra puklo sve, nije bilo suza, nije bilo tuzno... kad je stvari skupila, pogledom je rekla sve, ostalo je samo, osecanje ruzno... znao sam da nikada, njeno malo stopalo,  nece stati na moj prag, sve je propalo... niceg nema vise.. kao letnje kise, u trenutku srusilo se sve,  kao letnje kise, iznenada i bez najave... to bi bilo ono sto pamtim i volim od dejana cukica kojeg trenutno gledam na dvoru, ne mogu da se ne setim da sam sa milim razmenjivala i ove stihove, a bulevar mi je bila jedna od omiljenih grupa kada se pojavila pocetkom 80-tih, a dejan je tu pevao ono: ...
rano jutro, gledam u izloge
kafane su prazne, samo tramvaji rade
spavao sam ispod pijacne tezge
mnoge mi se stvari od sinoc gadeeee...
ooo... sve to vec nekoliko sati traje...
ooo...  mozda je srecna,
a mozda se kaje, oooooo...
do ljetnih kisa, do toplijih i boljih vremena u rupi koju kopam pricacu ono sto nikome, bas nikome ne mogu reci, pricacu svoje tajne koje moraju ostati tajne jer kako bi inace postojale kad bi se otkrile i slusacu ono sto je ostalo, sto nije propalo, sto se nije prodalo, ono sto je i novo i staro, sto mirise na stara dobre stvari, a ima i svoj novi pecat...