istok i zapad

ova godina je godina odlazaka, S. ce konacno otici u ameriku, tacnije u nyc-i, a ja sam se nocas probudila oko 5 i vise nisam mogla da spavam, budna sam sanjala o uredjenju svog malog potkrovnog stana koji imam samo na prospektu i u perspektivi da kupim... otisla sam i odlazim i sa mnogih net mesta koja su poslednjih godina cinila veliki deo mog zivota, prvo sa myspacea, o tome sam pisala, a sad sa forumaa... ostaju mi blogovi, kao blokovi, jedan prozor na istok, drugi na zapad... hrvatski forum je danima u kvaru, a i odavno ga ne posecujem kao nekad, a onaj na istoku, o farmi, sad se pretvorio u svastaru, pa sam ga ja napustila... pitam se danas posle ta dva razlicita foruma i dva razlicita iskustva, sta je forum? forumi po svemu sudeci nisu ozbiljna mesta za rasprave i iznosenje misljenja, oni pre svega sluze razbribrigi i ubijanju dosade, ipak se nadje nesto zanimljivo da se procita i ubije mnogo, mnogo vremena, covek cak ima mogucnost i da nesto nauci, ali najbolje bi bilo kada bi se odrekli foruma, kompjutera i intereneta uopste, jer gledam vani, hladno je, ali zivot protice, tako sam i mnogih lepih letnjih dana i noci koji se nicim ne mogu zameniti ostala prikovana za kompjuter, umesto da gledam zalazak sunca, gledala sam slike na googlu... nije li to tragicno... naravno, postoji i laptop, primetila sam da ljudi sada tipkaju i u parkovima, stanicama dok nesto cekaju, u kaficima, trznim centrima i bilo gde vani gde mogu da sednu ili se naslone...mozda se udaljavamo jedni od drugih i od sveta, a mozda je svim stvarima jednostavno sudjeno da idu tim tokom... od pocetka stvaranja covek trazi nacin da stvori svet nezavisan od vanjskog haosa, na taj nacin nastajale su kulture, padale civilizacije i na njihovu pepelu radjale su se nove i sad mi se cini da smo begu blizi nego ikad... polako gradimo ogromni celicni kavez, na kraju cemo se zakljucati unutra i pitanje je hocemo li znati izaci... ipak, mislim da nema nista nerealnije od leta ptice, pravo je cudo za kakve su akrobacije sposobna ta mala pernata stvorenja ili macke koje uz svu brigu i mazenje ostaju divlje i prepredene, zato mi se i svidjaju... kucni ljubimci su i poslednja covekova veza sa prirodom i zato je bolan gubitak istih jer covek je vezan pupcanom vrpcom za majku prirodu, a odvajanje od nje je ravno porodjajnom bolu... dani znaju biti duzi od godine, a meseci kraci od minute, mogu sebi da dopustim da budem nerazumljiva, razocarana, pesimista, optimista.... danas verujem u boga, sutra ne... ideje nisu nove nego reciklaza, stvari su vecno ponavljanje... nakon tog razmisljanja zabolela me glava i ako nista nije novo, nego samo na novi nacin receno, nismo li mi sami varijante bezbroj ponavljanja, sumnjati ne znaci biti nesiguran, nego biti oslobodjen, premda tako nesto nije moguce, ipak svi vise volimo velike terase, nego male prozore.... volela bih posmatrati svet sa visoke terase, a pticama biti blize koliko god to bilo opasno... e tu se sad javlja novac kao uslov ili prepreka na putu kojim bih htela da hodim... volela bih samo videti i cuti, biti divovsko oko i uvo, ali um nam donosi samo haos, premda to ne znaci nista lose, ali treba se naviknuti ziveti u haosu... i dok svetovi propadaju na razne nacine ja samo citam i pisem... preci na mracnu stranu, izgleda uzbudljivo i za pocetak mnogo lakse... zato sam stajala i stojim na sredini, podjednako vidim i levo i desno, pisem ekavski i latinicom... S. bi u nyc-i, a ja u californiju...tamo je toplije...