blog na badnji dan

evo novog mesta za pisanje o zivotu...jos ga uredjujem, najzad mesto gde sam opet sama, radujem se u svoj tuzi koja me drzi odavno, a zimi skroz zagusi, planovi za novi put, za novi stan, novi san... evo tri put zvono, a 300 ih zvoni u glavi, on, vraca se sa puta, a kao da nije ni bio, zar vec? a ona spava, nista ne menja, opet je nocas ostala citavu noc na kompjuteru, nema joj pomoci, ni meni, odjednom se rusi vec uruseni svet i ja je placnim glasom zovem u svoju sobu i saopstavam da necu nista kuvati za rucak, ne mogu vise, nek se snalazi, ja se predajem...birala sam layout, pozadinu i boje na blogu, nije neki izbor, probirljiva sam i za to, evo me na nebu, dalekom plavom i nedostiznom... avion koji negde leti, a mi smo na zemlji, nasi putevi su jos u pricama, plava je hladna kao i moje srce, januar je i tako je, ali bar su te boje u nekom stilu, i kad padam otmeno padam, kad poletim, otmeno cu poleteti...pisati o zivotu, dobro, to jest tacno receno, nekad sam zivela zivot, pa sam zivela i pisala, sad pisem da bi zivela, kao da je sve proslo, ostalo mi je samo pisanje, a to je tako i pre bilo, nije vazan redosled, i vazno je da pisem o sutra, koliko god i sutra bilo hladno, planovi, planovi, planovi.

well, well, well...
opet me slike i muzika privlace, inspirisu, smiruju, popila sam jedan apaurin, to je drugi od letos i zaista to cinim retko, sve redje, ali eto desilo se, decembar i januar su mi uvek bili teski kao dve ogromne grede na putu, na putu sa koga ne mogu da se vratim, ni odustanem, i onda moram da cekam priliku kad cu moci da ih preskocim... paprike su vracene u frizider i nju sam poslala po cevape, sa pricom po ko zna koji put da sam lose i da ako i ona tako nastavi i umesto da mi pomogne, nastavi da odmaze, opet cemo se dohvatiti tableta i hrane, pa uzalud sav moj trud citave prosle godine... ona odlazi i po nekom mehanizmu otaljavanja stvari bez razmisljanja zasto to, nastavlja i dalje bez plana i da pokusa da ucini bar delic onog sto joj ja nudim kao zajednicki plan, borim se i za nju i sebe, ali sve manje imam snage jer se ona ne pokrece, to me boli, a najvise boli neuspeh deteta, ne zbog sebe, nego zbog njega...mozda, mozda, kad prodje januar...
well, well, well... pa sve ovo ide spontano, juce mi je ova pesma pala na pamet  i ukopila se u svoju tugu, a pesma kaze, bice dobro, bice bolje uprkos svemu i ja se kao sad tome veselim... nema vise ni farme, ni foruma, ni myspacea, to su zavrsene price, ponovo pocinjem sama, o sebi i od sebe, a tako se najbolje pocinje, osecam da zelim ovde da pisem kao nekad u svoje beleznice koje sam trosila za par dana, da pisem bez cenzure, kao za sebe, a tako je najbolje i najblagotvornije, ispovest mi treba, kao nekad, nije mi nikad bila nepotrebna, samo sam lutala i sad se ponovo vracam starim stvarima, starom nacinu da se ispraznim kad kulja u meni kao lava, pa evo pomalo se menja raspolozenje i osecam laganu zelju da se zadrzim na ovome i pisem svaki dan onoliko koliko imam sta da kazem...pa evo i prvi video sam postavila, nisam planirala, ali zasto da ne, jedino ne znam da ga centriram, ovaj novi blog je skroz drugaciji od onog starog i jos ga savladavam...slike su se same namestile na sredinu, bez neke opcije, a video nije...evo sredih i to... pa, pa, pa... od 3-4 sata popodne odgledala sam meksicku sapunicu Danijela, koju sam nazvala boza, u medjuvremenu je pocela jos jedna, Valentina, koju sam nazvala surutka, i prestala da je gledam posle nekoliko epizoda, necu da silujem ovo mozga sto je ostalo, a boza je pri kraju i u poredjenju sa surutkom jos je i kul, pre toga pojela sam frtalj somuna sa 5 cevapa i kiselo mleko i sad zvacem zvakacu, to radim uvek posle jela zbog osetljivih desni i dok zvacem, mislim kako utucati ostatak dana... javim kad smislim...u medjuvremenu se mozda nesto i dogodi u mojoj sobi izmedju tv-a i kompjutera, kauca i fotelje, a u mojoj glavi sigurno...