kako i na koji nacin

kada osoba koja je iskreno u proslom postu pisala o najtananijim nitima svoje duse, a zivi u tom smislu u najgrubljoj realnosti, i sama se pita, a i oni koji je poznaju se cudom cude, 'kako i na koji nacin' izdrzava, istrajava, opstaje i nikad se ne predaje, pa valjda sto je covek najveca zivotinjka kako je to otprilike rekla Petrija, u knjizi  i istoimenom filmu "petrijin venac"... necu pisati o proslosti, dovoljan je i bukvalno ovaj trenutak zivota... u kome u istom trenu oboje kuvamo rucak na jednom malom sporetu koji je ostavstina mojih pokojnih roditelja, cutke, namrgodjeno, gurajuci se i smetajuci jedno drugom na najneljudskiji nacin, necu sebe pravdati, niti njega kuditi, nasa prica je zavsena pre vise od 6 godina na sudu, duse se odvojile jos mnogo pre toga, ali fizicko odvajanje nije obavljeno do sad, a situacija je takva da cu zastitu svojih prava verovartno ponovo morati da trazim na sudu...
danas S. odlazi na selo gde je pre godinu dana sahranjena njena baka, njegova majka... o svemu tome nocomment, nego o njoj, znala je juce, sinoc, nocas da jutros ide na put, ipak je ostala na kompjuteru do pred zoru, a ja sam posle prvog sna oko 3 sata iza ponoci ugasila svetlo u njenoj prostoriji i na taj nacin joj bez reci rekla da je vreme za spavanje, ipak posto nije legla do svitanja, ni ja vise nisam zaspala... borila sam se sama sa sobom i izborila da ne reagujem, pa sta bude, a nece biti nista, to jest opet ce biti po njenom, a ja cu se samo i pred njom osecati porazena i pregazena po ko zna koji put, ovako cu to sakriti i 'mirno' joj, dok u meni kipi, po ustajanju servirati dorucak i zazeleti sretan put recima: 'eto, ljubavi, pazi se... jesi li ponela kisobran?' i po obicaju mahati sa cetvrtog sprata sa iznudjenim osmehom majke cije je srce tuzno i pretuzno sto nista ne moze da ucini ni za nju, ni za sebe.