Tokom pokolenja
ljudi izgradiše noć.
U početku beše slepilo
i san i trnje što se zabadaše
u bosu nogu i strah od vukova.
Nikada nećemo saznati
ko je skovao reč za vreme
koje deli sumrak i osvit;
Nikada nećemo saznati
u kome je veku ona postala
znamen zvezdanog prostora.
Druga će stvoriti mit.
Načiniše od nje majku mirnih
Parki što sudbinu pletu i žrtvovahu
joj crne ovce i petla što predvidaše njen kraj.
Dvanaest kuća joj dadoše Haldejci;
beskrajne svetove, Galeriju sa stubovima.
Heksametri latinski je uobličiše i
Paskalova strepnja.
Luis de Leon vide u njoj otadžbinu
svoje ucveljene duše.
Sada osećamo da je neiscrpna
kao staro vino
i niko je ne može gledati bez vrtoglavice,
a vreme ju je opteretilo večnošću.
I kad pomislimo da ne bi postojala
bez tog nežnog oruđa, očiju.
Jorge Luis Borges
Steven Graber
