zapisano u vremenu

jos u krevetu, dugo budna razmisljam o svemu, pa i o pisanju, pada mi na pamet ispovest, prvo onakva kao u crkvi, a onda ispovest kao plac, ne kao kajanje, nego jadanje, kukanje, bukvalno ridanje i onda krik u pomoc... i onda se nesto desilo... ipak se nesto desava i u cetiri zida jer sve vise mislim o desavanjima kojih nema nigde do u mojim mislima, a secanja vise nema, sve sto pocinje sa 'secam se' je strogo zabranjeno, a ni danas nije sto je nekad bilo, dugo sam ga jurila, stigla, a onda iskocila iz koloseka i ostala na stanici sa koje retko idu vozovi, sad cekam neki vanredni, a mozda i poslednji... i tako nesto se desilo... u vidu zvuka, ne vidim nista, ali cujem i po tom zvuku znam da je u dnu moje male ulice neko dirao necije auto i upalio alarm... zasviralo je, zazvizdalo, zavijalo, zaurlalo... i trajalo je to i trajalo... pola sata i duze, a kad je nesto tako uznemirujuce onda to izgleda mnogo duze nego sto i jeste... u medjuvremenu sam ustala, ali pre nego sto sam krenula u rutinske jutarnje radnje, prisla sam vitrini, onoj vecoj sa raznoraznim predmetima u njoj, u gornjem otvorenom delu prislonjen je okrugli drveni sat iz igala, mamin i tatin, sestra mi ga je dala kad je prodala stan zbog mamine bolesti, uvek je radio, ali kod mene je stao i sad je samo uspomena na njih i suvenir iz makarske ili igala, svejedno...kad sam ga tu stavila, kazaljke sam namestila na 5 do 12, sad pomerih i to 5 minuta, podne ili ponoc, svjedno, ali to je to, vreme je isteklo, a alarm jos svira... i svirao je jos dok sam pocinjala da ovo pisem... u medjuvremenu je sve stalo, macak se smirio i opruzio pred grejalicom, a meni neka knedla stoji u grlu, pa niti mogu da se opustim, niti pustim glas, ni suzu, nista...