pisano isti dan u drugom postu, sa razlogom, prethodni post mi je imao zadatu koncepciju, htela-ne htela da je izbegnem, ona mi se nametnula, meni se inace lako namecu brojevi, datumi, teme dana, secanja na proslost, secanja na ljubav, stvari i bica koja volim i ne volim, a ja hocu spontanost, hocu zivo pisanje kao sto potok tece, bez znanja gde tece, zasto tece i gde ce da zavrsi, a i cemu znanje, prirodni zakoni sve odredjuju, te tako samo treba zazmuriti bar na jedno oko, zacepiti bar jedno uho, a svoj glas i glasove drugih pusatiti na potpunu slobodu... saputanje i tepanje, vikanje i zapomaganje, krici i jauci su ono sto je sadrzaj ovog bloga, samo to... vec pri biranju naslova bloga doslo je do dileme i moguceg paradoksa, pisati i ziveti ili ziveti i pisati ili pisati ili ziveti i tako dalje... ucinilo mi se da sam sa ovim prvim rekla da ce pisanje biti primarno i da ce pomoci, prethoditi zivotu, sve misleci da je vreme ucinilo svoje, pa mogu tako da nadjem neki spas, beg od okova proslosti, a u isto vreme sam nesvesno otkrila svoju nemoc da zivim sa vremenom, da zivim u svakom danu kao da je jedan i pocela da trazim utehu u pisanju kao jedinom obliku zivota, sto je verovatno i istina i inace kad sam ja u pitanju, a i moje proteklo vreme me dovelo do tog jedino moguceg izbora... ovom postu ne treba ilustracija jer on je nastao kao inspiracija slike u zaglavlju bloga, a sliku sam opet, odabrala tako sto sam u njoj najbolje videla sebe sada u stanu punom zivog peska koji preti da ugusi, sva su vrata otvorena, cak i polomljena, to je zivot bez samostalnosti, bez zastite, zivot u prividno zatvorenoj sobi u koju ulaze losi glasovi, losa energija koja sve razbija i uzalud se vrata i zakljucavala, prostor je otvoren, ali na najgori moguci nacin... vapi samoca, zavija promaja i preti zivi pesak da sve proguta... hladno je i jadno u domu bez doma, dom nije skloniste od kise, dom je emocija, pojam poput srece ili ljubavi, a da li ga imas ili nemas, moze se znati to jest osetiti samo kad se od nekud vratis... ako se srce osmehne, to je to, ako prepoznas zastrasujucu praznimu i prepoznas poraz povratka, onda je to ovako kao na slici... videla sam ovo u avgustu kada sam se vratila od sestre, tuga i jad su me iz prkosa nosili neko vreme da planiram beg posto poto, ali kako je posto bivalo sve vece poto je stvari ostavilo da miruju do boljih vremena...
tako sam ostala jos jednu godinu u supljoj jazbini u kojoj sa svih strana puse, a pesak je vec zatrpao noge, samo sto ja nisam medvedica da usnim i sacekam prolece, nego vegetiram i zavijam zajedno sa promajom pazeci koliko mogu da skroz ne potonem i tu ne ostanem za sva vremena... eto zato mi treba pisanje, ono je uvek bilo moja terapija, da prezimim i sa malo duse u nosu krenem iz jazbine u bilo kakav prostor, samo ne ovaj i ovakav... eto, eto, eto...
a sada malo muzike, evo jednog (Chris Robinson) koji je preziveo 80-te i 90-te da sacuva dom rokenrola...
