Pesnička umetnost
Gledati reku od vremena i vode i sećati se da je
vreme druga reka, znati da nestajemo kao reka i
da lica prolaze kao vode.
Osećati da je bdenje drugi san što sanja da ne sanja
i da je smrt koje se boji
naša put ona smrt svake noći, koja se
zove san.
Videti u danu ili godini simbol dana
čovekovih i njegovih godina, pretvoriti
razaranje godina u muziku, žagor i
simbol.
Videti u smrti san, u smiraju sunca tužno
zlato, takva je poezija, besmrtna
i siromašna. Poezija se vraća kao zora i
smiraj sunca.
Ponekad u suton neki lik
gleda nas iz dubine ogledala;
umetnost treba da je poput ogledala
koje nam otkriva naš sopstveni lik.
Pripovedaju da je Odisej, sit čudesa,
zaplakao od ljubavi videći obalu Itake
zelene i smerne. Umetnost je poput Itake
sva od zelene večnosti, ne od čudesa.
I kao beskrajna reka koja prolazi i ostaje,
odraz istog nepostojanog Heraklita,
istog i drukčijeg, kao beskrajna reka.
Jorge Luis Borges
6. stu 2011.
ti si moja ipak
Ti si moja ipak
Ti si česta slika moje žalosne ljubavi
Ti si moja samoća u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ograđena žicom
Ti si moja naročito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u početku odnosio na nešto drugo
Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom
Ti si moja igra koja počinje kamenčićima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa čak i bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemić koji je nekada živeo na Kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noći
Ti si moja žena – ponoćni voz sa jednim putnikom
Železara u kamenom dobu – tы моя русская земля
Jedina žena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak počinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junačka ljubav kako sam već rekao
Ti si moja obećanja koja nikada nisu ništa značila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao što je poznato
Ti si moja, ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je volela jedna žena
Ti si jedna žena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolažem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepše reći ali nema razloga
Ionako samo nagađam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolešću izlečena
Ti si moje dete ti ništa ne razumeš
I ja doslovno moram reći da te volim
Matija Bećković
Photo: Irving Penn
Dandelion, New York, c. 1973
Ti si česta slika moje žalosne ljubavi
Ti si moja samoća u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ograđena žicom
Ti si moja naročito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u početku odnosio na nešto drugo
Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom
Ti si moja igra koja počinje kamenčićima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa čak i bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemić koji je nekada živeo na Kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noći
Ti si moja žena – ponoćni voz sa jednim putnikom
Železara u kamenom dobu – tы моя русская земля
Jedina žena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak počinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junačka ljubav kako sam već rekao
Ti si moja obećanja koja nikada nisu ništa značila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao što je poznato
Ti si moja, ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je volela jedna žena
Ti si jedna žena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolažem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepše reći ali nema razloga
Ionako samo nagađam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolešću izlečena
Ti si moje dete ti ništa ne razumeš
I ja doslovno moram reći da te volim
Matija Bećković
Dandelion, New York, c. 1973
2. lis 2011.
zapis na pragu
Zapis na pragu
Ove pjesme to nisam ja, iako sam ih ja napisao
Ovi jauci, to nisam ja, premda sam ih zbilja uzdisao.
Moj pravi život, ja sam samo disao.
Jer ja živim i kad pjesma umre. Ja živim i kad patnja mine.
Ima u meni nemira dragog, a ima i moje širine.
Ja puštam i drugog da govori za me.
A i sam govorim druge same.
Ja ne marim čovjek biti ako sam umio ljude bogovski reći.
O, ja. Ja sam od sebe i manji i veći.
O, ja. Moj drugi i moj treći.
Ja ne sanjam o sreći. No ne sumnjam o sreći.
Gle ovog dvojstva i trojstva moga:
ima u meni tmine,
no ima u meni i vedrine,
i moja divna sloga.
Tin Ujević
Josef Koudelka, Ireland, 1972
Ove pjesme to nisam ja, iako sam ih ja napisao
Ovi jauci, to nisam ja, premda sam ih zbilja uzdisao.
Moj pravi život, ja sam samo disao.
Jer ja živim i kad pjesma umre. Ja živim i kad patnja mine.
Ima u meni nemira dragog, a ima i moje širine.
Ja puštam i drugog da govori za me.
A i sam govorim druge same.
Ja ne marim čovjek biti ako sam umio ljude bogovski reći.
O, ja. Ja sam od sebe i manji i veći.
O, ja. Moj drugi i moj treći.
Ja ne sanjam o sreći. No ne sumnjam o sreći.
Gle ovog dvojstva i trojstva moga:
ima u meni tmine,
no ima u meni i vedrine,
i moja divna sloga.
Tin Ujević
Josef Koudelka, Ireland, 1972
pobratimstvo lica u svemiru
Pobratimstvo lica u svemiru
Ne boj se! Nisi sam! Ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, ču i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.
Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.
Mi smo svi prešli iste putove u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svima jednako se dive.
Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena.
I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i sni su naši sami iz zajedničkog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opće zdjele,
i sebični je pečat jedan nasred čela.
Stojimo čovjek protiv čovjeka, u znanju
da svi smo bolji, medjusobni, svi skupa tmuša,
a naša krv, i poraz svih, u klanju,
opet je samo jedna historija duša.
Strašno je ovo reći u uho oholosti,
no vrlo srećno za očajničku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
i da nam breme kobi počiva na pleću.
Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi
dalekoj, raspredan, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?
Ja sam ipak ja, svojeglav, i onda kad me nema,
ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! ja živim i umirem u svijema;
ja bezimeno ustrajem u braći.
Avgustin Tin Ujević (1891-1955)
Josef Koudelka
Ne boj se! Nisi sam! Ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, ču i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.
Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.
Mi smo svi prešli iste putove u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svima jednako se dive.
Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena.
I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i sni su naši sami iz zajedničkog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opće zdjele,
i sebični je pečat jedan nasred čela.
Stojimo čovjek protiv čovjeka, u znanju
da svi smo bolji, medjusobni, svi skupa tmuša,
a naša krv, i poraz svih, u klanju,
opet je samo jedna historija duša.
Strašno je ovo reći u uho oholosti,
no vrlo srećno za očajničku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
i da nam breme kobi počiva na pleću.
Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi
dalekoj, raspredan, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?
Ja sam ipak ja, svojeglav, i onda kad me nema,
ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! ja živim i umirem u svijema;
ja bezimeno ustrajem u braći.
Avgustin Tin Ujević (1891-1955)
Josef Koudelka
18. ruj 2011.
balada
Balada
Ohridskim trubadurima
Mudrosti, neiskusno sviću zore.
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko, iščezne, što je nisko, istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.
Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva; jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati
Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Ali niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.
Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili: I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.
Branko Miljković
Josef Koudelka
Ohridskim trubadurima
Mudrosti, neiskusno sviću zore.
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko, iščezne, što je nisko, istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.
Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva; jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati
Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Ali niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.
Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili: I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.
Branko Miljković
Josef Koudelka
istorija noći
Istorija noći
Tokom pokolenja
ljudi izgradiše noć.
U početku beše slepilo
i san i trnje što se zabadaše
u bosu nogu i strah od vukova.
Nikada nećemo saznati
ko je skovao reč za vreme
koje deli sumrak i osvit;
Nikada nećemo saznati
u kome je veku ona postala
znamen zvezdanog prostora.
Druga će stvoriti mit.
Načiniše od nje majku mirnih
Parki što sudbinu pletu i žrtvovahu
joj crne ovce i petla što predvidaše njen kraj.
Dvanaest kuća joj dadoše Haldejci;
beskrajne svetove, Galeriju sa stubovima.
Heksametri latinski je uobličiše i
Paskalova strepnja.
Luis de Leon vide u njoj otadžbinu
svoje ucveljene duše.
Sada osećamo da je neiscrpna
kao staro vino
i niko je ne može gledati bez vrtoglavice,
a vreme ju je opteretilo večnošću.
I kad pomislimo da ne bi postojala
bez tog nežnog oruđa, očiju.
Jorge Luis Borges
Steven Graber
Tokom pokolenja
ljudi izgradiše noć.
U početku beše slepilo
i san i trnje što se zabadaše
u bosu nogu i strah od vukova.
Nikada nećemo saznati
ko je skovao reč za vreme
koje deli sumrak i osvit;
Nikada nećemo saznati
u kome je veku ona postala
znamen zvezdanog prostora.
Druga će stvoriti mit.
Načiniše od nje majku mirnih
Parki što sudbinu pletu i žrtvovahu
joj crne ovce i petla što predvidaše njen kraj.
Dvanaest kuća joj dadoše Haldejci;
beskrajne svetove, Galeriju sa stubovima.
Heksametri latinski je uobličiše i
Paskalova strepnja.
Luis de Leon vide u njoj otadžbinu
svoje ucveljene duše.
Sada osećamo da je neiscrpna
kao staro vino
i niko je ne može gledati bez vrtoglavice,
a vreme ju je opteretilo večnošću.
I kad pomislimo da ne bi postojala
bez tog nežnog oruđa, očiju.
Jorge Luis Borges
Steven Graber
16. ruj 2011.
vavilonske riječi
Vavilonske riječi
Učini da otvore se vrata, dušo
V. Vitmen
među svim zlatnim i platinastim ciglama
koje smo zidali kao vile i vilenjaci
ostaje jedno mjesto jedan prostor nade
u kom su zauvijek postavljene tvoje ruke
i reći ćeš pokazujući taj prostor pijano prstima –
prolazio si znam kroz lavirinte nove i stare
ali davala sam ti svoju nit, umotavala u pokrove
i tu postojala u krvi tvojoj u crnoj veni
kao Šamanka čitala tvoje lice na tom putu
nadam se da ćeš doći u taj naš dugački zid
da ćeš svoje lijepo lice uvući u moje ruke iz tog zida
koji će se rastvoriti u našim tijelima
kao vijuga mnogobrojnih starih puteva
i trava će nanovo krenuti iz tih tragova
Ali ti si to duboko zakopala u zemlju
i prekrila velikim kamenjem u pustinji
to je jedan od tvojih grobova koje obilaziš
neđeljom i lako te dodirne sjećanje
sve si uzela za sebe što je bilo živo u nekoj ljepoti
i svi dodiri i pogledi i riječi su pali dolje
napravila si od toga jednu sahranu na suncu
koja je sada nestvarna šetnja po snovima
ali kažem ti to si onda morala skroz uništiti
da prođe kroz sve glavne organe do mozga
i nestane ono što će ionako zauvijek nestati
da raščlani sve zglobove i živce kao smrt
i onda u povratku kroz zažarene zvijezde
jednom ćemo proći tuda
ti ćes me odvesti na taj grob
kroz široku aleju rascvalih jorgovana
koji čuvaju u nježnoj boji mrtve ljubavi
i onda ćemo dodirnuti travu što niče iz duša
sopstvenih kao Vitmenove vlati i koja traži nove boje
vjerujući da smo to mi.
Ljubeta Labović
Arno Rafael Minkkinen
Učini da otvore se vrata, dušo
V. Vitmen
među svim zlatnim i platinastim ciglama
koje smo zidali kao vile i vilenjaci
ostaje jedno mjesto jedan prostor nade
u kom su zauvijek postavljene tvoje ruke
i reći ćeš pokazujući taj prostor pijano prstima –
prolazio si znam kroz lavirinte nove i stare
ali davala sam ti svoju nit, umotavala u pokrove
i tu postojala u krvi tvojoj u crnoj veni
kao Šamanka čitala tvoje lice na tom putu
nadam se da ćeš doći u taj naš dugački zid
da ćeš svoje lijepo lice uvući u moje ruke iz tog zida
koji će se rastvoriti u našim tijelima
kao vijuga mnogobrojnih starih puteva
i trava će nanovo krenuti iz tih tragova
Ali ti si to duboko zakopala u zemlju
i prekrila velikim kamenjem u pustinji
to je jedan od tvojih grobova koje obilaziš
neđeljom i lako te dodirne sjećanje
sve si uzela za sebe što je bilo živo u nekoj ljepoti
i svi dodiri i pogledi i riječi su pali dolje
napravila si od toga jednu sahranu na suncu
koja je sada nestvarna šetnja po snovima
ali kažem ti to si onda morala skroz uništiti
da prođe kroz sve glavne organe do mozga
i nestane ono što će ionako zauvijek nestati
da raščlani sve zglobove i živce kao smrt
i onda u povratku kroz zažarene zvijezde
jednom ćemo proći tuda
ti ćes me odvesti na taj grob
kroz široku aleju rascvalih jorgovana
koji čuvaju u nježnoj boji mrtve ljubavi
i onda ćemo dodirnuti travu što niče iz duša
sopstvenih kao Vitmenove vlati i koja traži nove boje
vjerujući da smo to mi.
Ljubeta Labović
Arno Rafael Minkkinen
na jezičku vage
Na jezičku vage
Teško je
kada makovo zrnce
odlučije na jezičku vage
a neizmerene stvari
zakrčile prolaz
zaptile vrata
prozore
Da je na vreme
merena svaka reč
svakojaka pisanija
ne bi postala žitki mulj
u kome smo do grla
Bosiljka Pušić
Pepeo i krik, 2002.
Pentti Sammallahti
Teško je
kada makovo zrnce
odlučije na jezičku vage
a neizmerene stvari
zakrčile prolaz
zaptile vrata
prozore
Da je na vreme
merena svaka reč
svakojaka pisanija
ne bi postala žitki mulj
u kome smo do grla
Bosiljka Pušić
Pepeo i krik, 2002.
Pentti Sammallahti
glib
Glib
I ma koliko zvezde
mamile čistotom
još samo u glibu
na nedovršenom putu ka sebi
i nikako da sagledamo
da su kamen
i voda
i drača
samo naša braća i sestre
po ocu suncu
i majci zemlji
čije bivanje
omogućava
nam prisustvo
Bosiljka Pušić
Pepeo i krik, 2002.
Pentti Sammallahti
I ma koliko zvezde
mamile čistotom
još samo u glibu
na nedovršenom putu ka sebi
i nikako da sagledamo
da su kamen
i voda
i drača
samo naša braća i sestre
po ocu suncu
i majci zemlji
čije bivanje
omogućava
nam prisustvo
Bosiljka Pušić
Pepeo i krik, 2002.
intelektualac
Intelektualac
Ko se svoje majke i svoga oca stidi
jer ih tako reci uvek ko budale vidi?
Ko puni i onako punu glavu tudjim brigama
sto se mogu naci samo u debelim knjigama?
Znalac. Intelektualac. Cinjenica znalac.
A ne zna iskopat' sanac!
Okrugle naocare i uska ramena,
nikad ne primecuju gdje je to realnost!
Kraj njih je obavezno ogromna zena,
sto je lako maznu na sentimentalnost!
Znalac. Intelektualac. Cinjenica znalac.
A ne zna iskopat' sanac!
F.M. Dostojevski - zlocin, kazna u ljudska destrukcija!
Albert Ajnstajn - nuklearno-govorna hiperprodukcija!
Sigmund Frojd - svjesna, nesvjesna, podsvjesna stanja!
Zan Pol Sartr - sam je sebi stranac i ostala sranja!
Stranac. Intelektualac.
Necu da budem intelektualac!
Ne zelim oko kurca lanac!
Ocu da opalim Vesnu Zmijanac!
Jer Rambo Amadeus je ljubavni znalac!
Znalac. Intelektualac. Cinjenica znalac.
A ne zna iskopat' sanac!
Carls Darvin - prirodna selelekcija i evolucija.
Karl Marks - komunizam, burzoazija i svetska revolucija!
Isak Njutn - privlacna sila zemljine teze.
Njegos Serbezovski - poratni opus gospodina Krleze.
Znalac. Intelektualac.
Sam je sebi stranac. Kao vanzemaljac.
Necu da budem intelektualac!
Ne zelim oko kurca lanac!
Ocu da opalim Vesnu Zmijanac!
Jer Rambo Amadeus je ljubavni znalac!
Znalac. Intelektualac. Cinjenica znalac.
Ne zna iskopat' sanac!
Bambus meksikanac. Znanja punoglavac.
Kao vanzemaljac. S Marsa padobranac.
Vegetarijanac.
Ne zna iskopat sanac.
Vegetarijanac... Intelektualac.
Rambo Amadeus
Album: Hoćemo gusle (1989)
Ko se svoje majke i svoga oca stidi
jer ih tako reci uvek ko budale vidi?
Ko puni i onako punu glavu tudjim brigama
sto se mogu naci samo u debelim knjigama?
Znalac. Intelektualac. Cinjenica znalac.
A ne zna iskopat' sanac!
Okrugle naocare i uska ramena,
nikad ne primecuju gdje je to realnost!
Kraj njih je obavezno ogromna zena,
sto je lako maznu na sentimentalnost!
Znalac. Intelektualac. Cinjenica znalac.
A ne zna iskopat' sanac!
F.M. Dostojevski - zlocin, kazna u ljudska destrukcija!
Albert Ajnstajn - nuklearno-govorna hiperprodukcija!
Sigmund Frojd - svjesna, nesvjesna, podsvjesna stanja!
Zan Pol Sartr - sam je sebi stranac i ostala sranja!
Stranac. Intelektualac.
Necu da budem intelektualac!
Ne zelim oko kurca lanac!
Ocu da opalim Vesnu Zmijanac!
Jer Rambo Amadeus je ljubavni znalac!
Znalac. Intelektualac. Cinjenica znalac.
A ne zna iskopat' sanac!
Carls Darvin - prirodna selelekcija i evolucija.
Karl Marks - komunizam, burzoazija i svetska revolucija!
Isak Njutn - privlacna sila zemljine teze.
Njegos Serbezovski - poratni opus gospodina Krleze.
Znalac. Intelektualac.
Sam je sebi stranac. Kao vanzemaljac.
Necu da budem intelektualac!
Ne zelim oko kurca lanac!
Ocu da opalim Vesnu Zmijanac!
Jer Rambo Amadeus je ljubavni znalac!
Znalac. Intelektualac. Cinjenica znalac.
Ne zna iskopat' sanac!
Bambus meksikanac. Znanja punoglavac.
Kao vanzemaljac. S Marsa padobranac.
Vegetarijanac.
Ne zna iskopat sanac.
Vegetarijanac... Intelektualac.
Rambo Amadeus
Album: Hoćemo gusle (1989)
beton
Beton
Da se pitam ja bih betonir'o travu
I ofarbo tamno braon svaku vodu plavu!
Nekako bih probusio tanki sloj ozona
A Zemlju bih zastitio kesom od najlona!
Beton, beton, samo beton!
Beton, beton, samo beton!
Beton, beton, samo beton!
Beton nama treba!
Da se pitam ja bih posjeko sve sume,
I za ukras postavio od traktora gume.
Kiselinom ja bih zemlju navodnjavo,
A djecu bih svaki dan rentgenom slikavo!
Beton, beton, samo beton!
Beton, beton, samo beton!
Da se pitam na sred grada lozio bih kazan,
Svako bi mi jeo, zna se, rucak jednobrazan.
Praznikom bi instalir'o oko glave lovor
I narodu odrzao sledeci govor:
Beton, beton, samo beton!
Beton, beton, samo beton!
Beton nama treba,
Jer iz trave opasno nas ljuta zmija vreba!
Beton, beton, samo beton!
Beton, beton, samo beton!
Beton nama treba,
Jer iz trave nonsalantno ljuta zmija vreba!
Rambo Amadeus
Album: Hoćemo gusle (1989)
Da se pitam ja bih betonir'o travu
I ofarbo tamno braon svaku vodu plavu!
Nekako bih probusio tanki sloj ozona
A Zemlju bih zastitio kesom od najlona!
Beton, beton, samo beton!
Beton, beton, samo beton!
Beton, beton, samo beton!
Beton nama treba!
Da se pitam ja bih posjeko sve sume,
I za ukras postavio od traktora gume.
Kiselinom ja bih zemlju navodnjavo,
A djecu bih svaki dan rentgenom slikavo!
Beton, beton, samo beton!
Beton, beton, samo beton!
Da se pitam na sred grada lozio bih kazan,
Svako bi mi jeo, zna se, rucak jednobrazan.
Praznikom bi instalir'o oko glave lovor
I narodu odrzao sledeci govor:
Beton, beton, samo beton!
Beton, beton, samo beton!
Beton nama treba,
Jer iz trave opasno nas ljuta zmija vreba!
Beton, beton, samo beton!
Beton, beton, samo beton!
Beton nama treba,
Jer iz trave nonsalantno ljuta zmija vreba!
Rambo Amadeus
Album: Hoćemo gusle (1989)
rambo amadeus
Rambo Amadeus: "Austrija je sva pod šumom, a od Bosne kupuje drvo"
Antonije Pušić na ovim prostorima od 1988. godine poznat je kao Rambo Amadeus. Tada je definisao pojam turbo-folk, danas "živi, radi, eksperimentiše i filosofira u Beogradu", a osim u muzici aktivan je i u ekologiji. Stoga smo u ovom velikom eko-intervjuu Rambu Amadeusu dali priliku da progovori isključivo o ekološkim pitanjima, te svojim neospornim autoritetom mladima (ali i starima) koliko-toliko pokuša otvoriti oči. Govori o demokratiji kao diktaturi glupih, najavljuje eko diktaturu Amerike, te objašnjava zbog čega čovječanstvo, nisko, nesolidarno, pokvareno, bahato, strašljivo i lažljivo, zaslužuje da nestane.
Totalitarni režimi su očito u krivu kad brane slobodu govora, jer svjedoci smo da na našim prostorima mnogi godinama govore, trube, mole, i pokušavaju masama otvoriti oči i objasniti im da ništa ne valja, a opet su godinama isti ljudi na vlasti zahvaljujući izborima a ne vojnim huntama i pozicije su im sve stabilnije. Kako to tumačite?
-Pa, mediji su privatizovani, napokon su vlasnici kapitala shvatili da je važno da drže medije u rukama. Sloboda govora stvara iluziju da postoji stvarna sloboda, zapravo, vlasnici kapitala su sigurniji nego ikada da su nedodirljivi. Države su siromašne, nemaju novac ni za šta, smanjuju čak i policiju, dok kapitalisti imaju sve moćnija obezbjeđenja, privatne vojske od kojih regularne policije zaziru. Tako da, zapravo, totalitarno društvo je ovo u koje je svijet ušao zadnjih 20 godina, a Balkan od skoro, kada su bogataši napokon, uzeli direktnu vlast.
Vlada Federacije BiH nedavno je najavila da će do 2018. na 51 posto BiH (koliko je FBiH) izgraditi desetine hidro i termo centrala i skoro niko se nije pobunio protiv toga. Postoji li ikakva formula po kojoj se judima u BiH ali i u komšiluku može objasniti da će uz poslove na izgradnji tih elektrana izgubiti rijeke, čist zrak i dobiti masu kojekakvih oboljenja?
-Evo citata pametnijeg od mene:
"Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete." Ivo Andrić .
Ministar energetike na promociji ovog plana je kazao i kako "obnovljivi izvori energije u ovom trenutku nisu prioritet, jer nismo iskoristili ni postojeće potencijale". Kakva bi sudbina stigla nekog evropskog političara da nešto slično izjavi?
-Rigorozni kriterijumi ne bi ni dopustili da neko sa takvim izjavama dođe u priliku da se kandiduje za neku javnu funkciju. Ipak, u državi u kojoj nije razvijena ni osnovna infrastruktura teško je govoriti o alternativi.
Moram vas zamoliti da date komentar na još jedan biser ovdašnjih vlasti: delegacija BiH je na samit u Kopenhagenu otišla kako bi rasprodala emisione certifikate, jer je BiH jedina zemlja koja je od 1990. ("zahvaljujući" ratu) smanjila zagađenje za 35 posto, a ne sa idejama kako da toliko smanjenje zagađenja pozitivno iskoristi. Treba li ovome komentar?
-Nije to ništa. Austrija, koja je sva pod šumom, kupuje od Bosne drvo, jer svoje neće da siječe. Opet, Bosna uvozi laminat, koji je stostruko skuplji od sirovine koju prodaje. Znanje je najskuplje, kao što vidimo. Treba puno truda , rada i pameti, da jedan narod stasa do tog stadijuma da može o svojim interesima da vodi računa. Neobrazovanost po pravilu vodi u siromaštvo.
"CRKVA JE TEK NEDAVNO PRIZNALA DA JE ZEMLJA OKRUGLA"
Amerika kao najveći zagađivač ne želi ratificirati Kyoto protokol, a samit u Kopenhagenu su blago rečeno "otkulirali" da ne može "kulje". Do kada će se oni ovako ponašati?
-Dok skroz ne ovladaju čistim tehnologijama i sami postignu eko standarde drugima će bacati prašinu u oči, a onda će naglo okrenuti kormilo i zavesti eko diktaturu ostalima.
Iako nisu neki zagađivač, ali na spisku zemalja koje nemaju stav o Kyoto protokolu je i Vatikan. Kako to da tako mala a tako moćna zemlja koja zagovara mir&dobro ne iskoristi svoj uticaj po ovom pitanju?
-Ne treba od Crkve očekivati da bude u toku. Oni su tek prije koju godinu javno priznali da je zemlja okrugla, a vjerujem da još uvijek u to nevjeruju. Podsjetiću da još nisu priznali da smo evoluirali od majmuna, iako je to neosporna naučna činjenica.
Kakva je situacija u Srbiji kad je ekologija u pitanju, a kakva u Crnoj Gori?
-I dalje je dominantna preduzimačka logika u kojoj se napredak mjeri kroz izgrađene kvadrate poslovnih prostora i šoping molove. Još se slabo razumije šta je to održivi razvoj. Uprava Beograda je sebi dozvolila da posječe 400 gorostasnih platana zasađenih 1925. godine, zbog "renoviranja" ulice - to je očigledno svjetlosnim godinama daleko od ekološke osviještenosti. U Crnoj gori se grade ogromni turistički kompleksi, ruinira se prirodni prostor, sve u nadi da će u te privatne betonske distrikte da nahrle horde bogatih turista i da donesu enormni profit. Vrlo naivno poimanje biznisa rekao bih.
Pokušaj da se spasu platani u Bulevaru sveo se na to da ste vi izašli na cestu i legli, ali nije bilo nikoga da vas slijedi u tome i platani su posječeni. Činjenica je da ljudi na ovim prostorima nisu spremni zauzeti se čak ni za neke stvari koje smatraju mnogo bitnijim od drveća. Kako tumačite to da je nekada revolucionaran narod postao toliko pasivan?
-"Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete." Ivo Andrić . Ovaj citat je odgovor na mnoga pitanja.
Kazali ste da prijateljima kao poklon nosite štedljive sijalice. U kolikoj mjeri ih prihvataju?
-Ispostavlja se da su štedljive sijalice gore i otrovnije od normalnih, čovjek stvarno ima sve više teškoća da razluči ekologiju od surovog biznisa. Danas se iza ekologije krije mnogo hoštapleraja. To sa neonskim sijalicama, koje fakat troše manje, ali se za njihovu proizvodnju potroši mnogo više, i koje su neosporno opasne po okolinu je tipičan primer.
Nerijetko pročitam kako se "u posljednje vrijeme" bavite ekološkim temama. Međutim, pjesma "Beton" mnogo ranije je bila ekološki angažovana. Čini li Vam se danas, mnogo godina poslije, da su se mnoge crne prognoze iz te pjesme počele ostvarivati?
-Stvar je jednostavna: Demokratija je diktatura glupih, jer su oni u većini. Svijet se pretvorio u brod budala koji hrli u provaliju. Korijenite promjene su nužne, prije svega u moralu, a onda dalje. "Ne zagađuj " bi trebalo da postane prva božija zapovijest, ukoliko i sam Bog ne želi da se udavimo u sopstvenim govnima.
Šta može spasiti svijet?
-Prihvatanje novih, strožijih moralnih normi je neophodno. Bez toga džabe ovladavanje novim tehnologijama, jer će trka za profitom uvijek pokvariti svaku dobru namjeru. Čovječanstvo, ovako nisko, nesolidarno, pokvareno, bahato, strašljivo, lažljivo, zaslužuje da nestane. Čast izuzecima. Njihova je slava.
Kako vidite planetu za deset godina?
-Svakako manje bezbrižnu nego sada.
Šta još, osim nebrige ljudi za okoliš, muči RASMC-a?
-Muči me puno toga, najviše kako da moja djeca u ovom ambijentu postanu kvalitetni ljudi i pronađu pod sve sivljim nebom svoj kutak.
Koliko pored svega imate vremena za muziku?
-Muzika je za mene terapija.
"USKORO ĆE SE UKINUTI PRIVATNI HARD DISKOVI"
U pjesmi Urbano napravili ste jedan precizan presjek današnjeg društva. Da li je bilo negativnih reakcija od onih koji su se eventualno u svemu prepoznali?
-Boli njih k.... za pjesme, dok god im se ne smanjuje profit.
S piratima se kod nas nema smisla boriti, Edo Maajka je svojevremeno najavljivao da će sam izdati piratsko izdanje i prodavati ga na pijaci, kako vi vidite budućnost muzičke industrije? Vani su počeli prodavati pjesme po 10 centi, ali sumnjam da i to kod nas može proći...
-Živim od koncerata, uživam u svirkama, volim da pravim show pred ljudima. Od toga živim. Živi koncert i ta atmosfera ne može se prenijeti ni preko najsofisticiranijih medija, tako da nisam preokupiran tim problemom. Ubrzo, kada budu ukinuti privatni hard diskovi, kada sve bude centralizovano, uvešće se i red u toj oblasti, ali to će donijeti mnogo drugih nevolja.
Nedavno se u medijima u Srbiji pisalo kako turbo-folk propada. Koliko tu ima istine?
-Ne propada, nego su ljudi koji pišu za novine postali turbo folk, pa im više ništa ne bode oči. Kad imate turbofolk kriterijume, onda turbofolk ni ne vidite, mislite da je sve normalno,.
U pjesmi jasno kažete "ja nisam izmislio turbo-folk, ja sam mu samo dao ime". Ima li još onih koji vas označavaju kao tvorca turbo-folka i koliko vas to nervira?
-Ne nervira me. Kriv sam koliko i Einsteinovo e = mc 2 za atomsku bombu.
Turbo folk je medijska slika liberalnog kapitalizma, tu je moja anticipacija nebitna.
Razgovarao: Almir Panjeta
15. ruj 2011.
ožiljci
Ožiljci
na kraju nepregledne sobe leži naš mrtvi Otac
koji nikad nije nigdje otišao ni po nebu ni po zemlji
u ovom malenom uglu iza svih vidika
vadim iz dlanova zarđale čavle
kao posljednje riječi
zagledam se u vjekovne probode
ne mogu da dodirnem nikad najdublje mjesto unutra
kao najvažniji razlog postojanja,
ali tako me boli duboko -
kao da je beskonačna strijela
zarivena u nedohvatnu tišinu
nekad je lijepo jer želim biti položen
zamišljam opušteno ležeče stanje
kad nijesam zakačen prometejski na visini
ostale su već davno odnijeli i prija mi samoća
sa brda gledam dolinu maslinjake i more
onda dođe Ona sa vodom i mirisnim uljima
namaže mi kosu oči napuni lijepim likom
ispod trepavica koje su narasle do zemlje
Ljubeta Labović
Desiree Dolron
na kraju nepregledne sobe leži naš mrtvi Otac
koji nikad nije nigdje otišao ni po nebu ni po zemlji
u ovom malenom uglu iza svih vidika
vadim iz dlanova zarđale čavle
kao posljednje riječi
zagledam se u vjekovne probode
ne mogu da dodirnem nikad najdublje mjesto unutra
kao najvažniji razlog postojanja,
ali tako me boli duboko -
kao da je beskonačna strijela
zarivena u nedohvatnu tišinu
nekad je lijepo jer želim biti položen
zamišljam opušteno ležeče stanje
kad nijesam zakačen prometejski na visini
ostale su već davno odnijeli i prija mi samoća
sa brda gledam dolinu maslinjake i more
onda dođe Ona sa vodom i mirisnim uljima
namaže mi kosu oči napuni lijepim likom
ispod trepavica koje su narasle do zemlje
Ljubeta Labović
Desiree Dolron
filmske priče sa baščaršije
Dopisnica: Sarajevo
Upoznala sam ga u zimskoj izmaglici, pod oblacima dima od loženja i smoga zavijenog u spuštene oblake, i to prvi put pre nekoliko godina kada me je put u Bosnu doveo zbog skijanja. Ovoga vikenda Sarajevo je pred mojim očima zablistalo u punom sjaju, okupano sunčevim zracima ovog neponovljivo toplog septembra. Kao da sam ga tek sada prvi put videla, punim pogledom.
Grad pun života, mladosti, lepote, raznolikosti i naročito različitosti, koju nisu uklonile ni nesreće koje su ga protekle decenije pogodile. Puno je turista, puno stranaca, a ponajviše lepih Sarajki što su u subotnje vrelo podne doterane krenule u šetnju i nabavku, pa obavezno svratile i na kafu u neki od mnogobrojnih kafića. I staro i mlado, sve je izmilelo na sarajevske ulice, uz Miljacku i duž glavne ulice.
U glavnoj ulici Ferhadije, na mestu preko puta gradske tržnice, upravo se održavao sajam meda. I dok sam zimi na istom mestu viđala novogodišnje tezge, sada su se tu baškarile sve moguće teglice sa medom različitog porekla. Te intimne i neodoljive u svojoj jednostavnosti manifestacije, toliko liče jedna drugoj da ponekad, kada prošetaš duž tezgi, zaboraviš gde se nalaziš. I dok u mom kraju prave livadski i bagremov med, ovde u Sarajevu mogla se kupiti sva moguća vrcana slast sa ukusima borova, planina i nizina koji krase Bosnu.
Nešto dalje, gužva oko stolova kafića Vatra sa najboljim italijanskim sladoledom i kafom. Ništa manje nije prijatno ni blizu katoličke katedrale, na uglu sa Štrosmajerovom ulicom, pod suncobranima obližnjeg kafea. Gosti iz Amerike i Slovenije, kojih je i najviše, jure dalje glavnom ulicom do Baščaršije, da uživaju u orijentalnoj egzotici i probaju na niskim kanabetima neki od specijaliteta, najčešće ćevape. Vredni ugostitelji takmiče se u ponudi pita i pituljica, mesa i mesnih varijacija, a obilje slatkiša već te zasiti samim pogledom na njih.
Meštani su veseli, ne smetaju im turisti, niko im zapravo ne smeta. Znatiželjno komentarišu poznata lica koja prolaze ulicom. U Jadranskoj, blizu centra, nalećemo na dvoje holivudskih glumaca, španski glumačko-bračni par Penelope Kruz i Havijera Bardema. Upravo su izašli iz kombija, i dok on traži mesto gde će se preparkirati vozač, poznata glumica neformalno sedi na prozoru jednog izloga i ljuljuška svoju bebu u kolicima. Svi na ulici ih prepoznaju, ali ih niko ne uznemirava niti fotografiše. Pitam momka iz kraja da li se ovde snima neki film a on duhovito, tipično sarajevski, odgovara da je u Sarajevu svaki dan kao film.
Verujem da je tako, mnogo mi se svideo ovaj grad. Napuštamo kotlinu u kojoj se baškari najšarmantniji grad bivše Juge, nekim nezgodnim planinskim putem jer se glavni rekonstruiše. Jurimo u planinske krajeve gde je vazduh svež, a nebo neizmerno plavo. Zvezde su bliže, šume mirišu, a lišće još uvek nije pokrilo tlo. Oseća se jesen, u svežim jutrima i svežim večerima.
Autor: Miroslava Pudar, Danas, 14. septembar 2011.
Penélope Cruz & Woody Allen
Upoznala sam ga u zimskoj izmaglici, pod oblacima dima od loženja i smoga zavijenog u spuštene oblake, i to prvi put pre nekoliko godina kada me je put u Bosnu doveo zbog skijanja. Ovoga vikenda Sarajevo je pred mojim očima zablistalo u punom sjaju, okupano sunčevim zracima ovog neponovljivo toplog septembra. Kao da sam ga tek sada prvi put videla, punim pogledom.
Grad pun života, mladosti, lepote, raznolikosti i naročito različitosti, koju nisu uklonile ni nesreće koje su ga protekle decenije pogodile. Puno je turista, puno stranaca, a ponajviše lepih Sarajki što su u subotnje vrelo podne doterane krenule u šetnju i nabavku, pa obavezno svratile i na kafu u neki od mnogobrojnih kafića. I staro i mlado, sve je izmilelo na sarajevske ulice, uz Miljacku i duž glavne ulice.
U glavnoj ulici Ferhadije, na mestu preko puta gradske tržnice, upravo se održavao sajam meda. I dok sam zimi na istom mestu viđala novogodišnje tezge, sada su se tu baškarile sve moguće teglice sa medom različitog porekla. Te intimne i neodoljive u svojoj jednostavnosti manifestacije, toliko liče jedna drugoj da ponekad, kada prošetaš duž tezgi, zaboraviš gde se nalaziš. I dok u mom kraju prave livadski i bagremov med, ovde u Sarajevu mogla se kupiti sva moguća vrcana slast sa ukusima borova, planina i nizina koji krase Bosnu.
Nešto dalje, gužva oko stolova kafića Vatra sa najboljim italijanskim sladoledom i kafom. Ništa manje nije prijatno ni blizu katoličke katedrale, na uglu sa Štrosmajerovom ulicom, pod suncobranima obližnjeg kafea. Gosti iz Amerike i Slovenije, kojih je i najviše, jure dalje glavnom ulicom do Baščaršije, da uživaju u orijentalnoj egzotici i probaju na niskim kanabetima neki od specijaliteta, najčešće ćevape. Vredni ugostitelji takmiče se u ponudi pita i pituljica, mesa i mesnih varijacija, a obilje slatkiša već te zasiti samim pogledom na njih.
Meštani su veseli, ne smetaju im turisti, niko im zapravo ne smeta. Znatiželjno komentarišu poznata lica koja prolaze ulicom. U Jadranskoj, blizu centra, nalećemo na dvoje holivudskih glumaca, španski glumačko-bračni par Penelope Kruz i Havijera Bardema. Upravo su izašli iz kombija, i dok on traži mesto gde će se preparkirati vozač, poznata glumica neformalno sedi na prozoru jednog izloga i ljuljuška svoju bebu u kolicima. Svi na ulici ih prepoznaju, ali ih niko ne uznemirava niti fotografiše. Pitam momka iz kraja da li se ovde snima neki film a on duhovito, tipično sarajevski, odgovara da je u Sarajevu svaki dan kao film.
Verujem da je tako, mnogo mi se svideo ovaj grad. Napuštamo kotlinu u kojoj se baškari najšarmantniji grad bivše Juge, nekim nezgodnim planinskim putem jer se glavni rekonstruiše. Jurimo u planinske krajeve gde je vazduh svež, a nebo neizmerno plavo. Zvezde su bliže, šume mirišu, a lišće još uvek nije pokrilo tlo. Oseća se jesen, u svežim jutrima i svežim večerima.
Autor: Miroslava Pudar, Danas, 14. septembar 2011.
Penélope Cruz & Woody Allen
9. ruj 2011.
uzalud je budim
Uzalud je budim
Budim je zbog sunca koje sebe objašnjava biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde
Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu
Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drugčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da je kažu
uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku.
Branko Miljković
(1934-1961)
Jerry Uelsmann
Budim je zbog sunca koje sebe objašnjava biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde
Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu
Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drugčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da je kažu
uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku.
Branko Miljković
(1934-1961)
zar si od mene tražila slatke stihove
Zar si od mene tražila slatke stihove
Zar si od mene tražila slatke stihove?
Zar ti se čini da je ovo, što do sada pjevah,
toliko teško slijediti i teško razumjeti?
Zato što ni dosad nisam pjevao
da me ti slijediš i razumijes-neću ni sada;
što su, uostalom, takvima kao ti, pjesnici k’o ja?
- ostavi zato moja djela,
I uljujkuj se onim što možeš razumjeti;
Jer ja nikog ne uljujkujem -
i ti me nikada nećeš razumjeti.
Walt Whitman
Zar si od mene tražila slatke stihove?
Zar ti se čini da je ovo, što do sada pjevah,
toliko teško slijediti i teško razumjeti?
Zato što ni dosad nisam pjevao
da me ti slijediš i razumijes-neću ni sada;
što su, uostalom, takvima kao ti, pjesnici k’o ja?
- ostavi zato moja djela,
I uljujkuj se onim što možeš razumjeti;
Jer ja nikog ne uljujkujem -
i ti me nikada nećeš razumjeti.
Walt Whitman
pjesma o meni
Pjesma o meni
ja svetkujem samoga sebe i pjevam samoga sebe,
a što ja sebi dopuštam, morate i vi sebi dopustiti,
jer svaki atom koji pripada meni, pripada također i tebi.
ja plandujem i pozivam svoju dušu u goste
ja ležim i lagodno traćim vrijeme promatrajući vlat
ljetne trave.
moj jezik, svaki atom moje krvi, stvoren je od ovoga
tla, ovoga zraka,
rođen sam ovdje od roditelja rođenih ovdje od
roditelja
isto tako, a i njihovi roditelji isto tako;
ja sada, u mladosti od trideset i sedam godina, u
potpunome zdravlju počinjem u nadi, da neću
prestati do smrti.
vjeroispovijesti i škole još neodlučne povuku se učas,
ocijenjene na svoju pravu cijenu, ali se nikada ne
zaboravljaju.
primam u goste dobro i zlo; ja dopuštam da govori uz
ma kakvu pogibelj priroda bez smetnje s
izvornom, iskonskom energijom.
Walt Whitman
William Scott
ja svetkujem samoga sebe i pjevam samoga sebe,
a što ja sebi dopuštam, morate i vi sebi dopustiti,
jer svaki atom koji pripada meni, pripada također i tebi.
ja plandujem i pozivam svoju dušu u goste
ja ležim i lagodno traćim vrijeme promatrajući vlat
ljetne trave.
moj jezik, svaki atom moje krvi, stvoren je od ovoga
tla, ovoga zraka,
rođen sam ovdje od roditelja rođenih ovdje od
roditelja
isto tako, a i njihovi roditelji isto tako;
ja sada, u mladosti od trideset i sedam godina, u
potpunome zdravlju počinjem u nadi, da neću
prestati do smrti.
vjeroispovijesti i škole još neodlučne povuku se učas,
ocijenjene na svoju pravu cijenu, ali se nikada ne
zaboravljaju.
primam u goste dobro i zlo; ja dopuštam da govori uz
ma kakvu pogibelj priroda bez smetnje s
izvornom, iskonskom energijom.
Walt Whitman
William Scott
suze
Suze
Suze! Suze! Suze!
U noći, u samoći, suze,
Po belom zalu kaplju, kaplju, pesak ih upija ,
Suze, ni zvezda da zasija, sve je mračno i
pustošno,
vlažne suze iz očiju umotane jedne glave;
O, ko je taj duh? Taj lik u tami, u suzama?
Kakva je to grudva bezoblična, sagnuta, zgurena
na tom pesku?
Suze što teku, suze jecave, ljuti bolovi pomamnim
kricima prigušivani ;
O ta oluja, otelotvorena, što diže se, brzim
koracima hita duž obale!
O ta divlja i kobna oluja noćna, s vetrom – o kako
riga, kako očajnički!
O senko što tako sabrana si i uljudna po danu,
smirena izgleda i odmerena koraka,
Ali noću kada pobegneš, a ne gleda te niko – o,
onda taj oslobođeni okean
Od suza! Suza! Suza!
Walt Whitman
(1819–1892)
Suze! Suze! Suze!
U noći, u samoći, suze,
Po belom zalu kaplju, kaplju, pesak ih upija ,
Suze, ni zvezda da zasija, sve je mračno i
pustošno,
vlažne suze iz očiju umotane jedne glave;
O, ko je taj duh? Taj lik u tami, u suzama?
Kakva je to grudva bezoblična, sagnuta, zgurena
na tom pesku?
Suze što teku, suze jecave, ljuti bolovi pomamnim
kricima prigušivani ;
O ta oluja, otelotvorena, što diže se, brzim
koracima hita duž obale!
O ta divlja i kobna oluja noćna, s vetrom – o kako
riga, kako očajnički!
O senko što tako sabrana si i uljudna po danu,
smirena izgleda i odmerena koraka,
Ali noću kada pobegneš, a ne gleda te niko – o,
onda taj oslobođeni okean
Od suza! Suza! Suza!
Walt Whitman
(1819–1892)
ne plači
Ne placi
Ne plači mala moja, ima dana pred tobom
Prvi put kažeš zbogom, pa je teško znam
Ne plači mila moja, mnogo boljeg te čeka
Život nas kao rijeka nosi dalje sad
Moje igre su teške, ne znam ljubav da dam
Volim stvari daleke, i tražim ih sad
Ne plači dušo moja, neka glazba te tješi
I makar ti se smješi kad ne mogu ja
I makar ti se smješi kad ne mogu ja
Kad ne mogu ja, kad ne mogu ja
Arsen Dedić
Man Ray
Ne plači mala moja, ima dana pred tobom
Prvi put kažeš zbogom, pa je teško znam
Ne plači mila moja, mnogo boljeg te čeka
Život nas kao rijeka nosi dalje sad
Moje igre su teške, ne znam ljubav da dam
Volim stvari daleke, i tražim ih sad
Ne plači dušo moja, neka glazba te tješi
I makar ti se smješi kad ne mogu ja
I makar ti se smješi kad ne mogu ja
Kad ne mogu ja, kad ne mogu ja
Arsen Dedić
Man Ray
kakve pjesme pjevati
Kakve pjesme pjevati
Bit cemo razumni
i zatajiti je,
jer ovo nam vrijeme nece uzvracati
ljubav koju smo mu davali
od prvih njeznih, poratnih godina.
Promijenit cemo pjesmu,
uzeti srce u sake
i ono ce se opirati
kao ziva ruka vode, ruka vjetra,
ali necemo mu dati,
jer su smijesna sada ta nasa ocitovanja
svijetu kojem se to vise ne dopada,
i mi smo sa svojom nerazumnom dusom
pred ljubavnicom sitom i pospanom.
Bit cemo mudri
i pjevati pjesme,
u kojima nista necemo otkriti
od toplih godina i glazbe.
Necemo priznati buku krvotoka,
opcu povijest ljubakanja u domu na Jurjevskoj,
mapu Sibenika, plazu u prosincu,
tvoj odlazak; snijeg koji te brise
i godinu koja te podcrtava.
Sasvim cemo izmijeniti rjecnik
i staviti saku na luda usta -
da sto ne izbrbljamo pred zamisljenim licem
tvoje svakidasnjice, jednostavne i odvise pametne.
Zivjet cemo ne odajuci se
dugim pismima,
samoubilackim olovom,
na prstima sa samim sobom,
sa prazninom medju rebrima,
jer tako bi bilo dostojno,
ako se vec nesto mora.
Ne poniziti
srce i staru glavu
pred danom koji ispunja ulicu
kao ledena voda svjetlosti,
kao sjeverni vjetar.
Ne dirati vise u te stvari;
treba pjevati drugacije pjesme.
Oznaciti petlju sudbine,
dati znak postojanja i prisebnosti;
toliko tek.
Nikada vise ljubavnih pjesama, moja mala -
zadovoljavat ces se starima.
Nikada vise necemo ni pokusati
odskrinuti crnu knjigu mora;
povuci cemo jedino crtu
i ispod nje sutjeti, sutjeti do kraja.
Arsen Dedić
Man Ray
Bit cemo razumni
i zatajiti je,
jer ovo nam vrijeme nece uzvracati
ljubav koju smo mu davali
od prvih njeznih, poratnih godina.
Promijenit cemo pjesmu,
uzeti srce u sake
i ono ce se opirati
kao ziva ruka vode, ruka vjetra,
ali necemo mu dati,
jer su smijesna sada ta nasa ocitovanja
svijetu kojem se to vise ne dopada,
i mi smo sa svojom nerazumnom dusom
pred ljubavnicom sitom i pospanom.
Bit cemo mudri
i pjevati pjesme,
u kojima nista necemo otkriti
od toplih godina i glazbe.
Necemo priznati buku krvotoka,
opcu povijest ljubakanja u domu na Jurjevskoj,
mapu Sibenika, plazu u prosincu,
tvoj odlazak; snijeg koji te brise
i godinu koja te podcrtava.
Sasvim cemo izmijeniti rjecnik
i staviti saku na luda usta -
da sto ne izbrbljamo pred zamisljenim licem
tvoje svakidasnjice, jednostavne i odvise pametne.
Zivjet cemo ne odajuci se
dugim pismima,
samoubilackim olovom,
na prstima sa samim sobom,
sa prazninom medju rebrima,
jer tako bi bilo dostojno,
ako se vec nesto mora.
Ne poniziti
srce i staru glavu
pred danom koji ispunja ulicu
kao ledena voda svjetlosti,
kao sjeverni vjetar.
Ne dirati vise u te stvari;
treba pjevati drugacije pjesme.
Oznaciti petlju sudbine,
dati znak postojanja i prisebnosti;
toliko tek.
Nikada vise ljubavnih pjesama, moja mala -
zadovoljavat ces se starima.
Nikada vise necemo ni pokusati
odskrinuti crnu knjigu mora;
povuci cemo jedino crtu
i ispod nje sutjeti, sutjeti do kraja.
Arsen Dedić
arsen dedić
Arsen Dedić je rođen 28. jula 1938. u Šibeniku. Živi i radi u Zagrebu. Svira klavir i gitaru, piše poeziju, komponuje i diriguje. Otac je dvoje dece (Sandra i Matija) i suprug Gabi Novak. Objavio je velik broj gramofonskih ploča, od „Čovjek kao ja“ do CD-a „Na zlu putu“. Nastupao je u širom Evrope, u Sjevernoj i Južnoj Americi. Imao je devet ruskih turneja. Dva puta je dobio Zlatnu arenu za filmsku muziku. Napisao je 31 knjigu.
Slavni hrvatski šansonjer Arsen Dedić nedavno je bogatoj svojoj bibliografiji pridružio knjigu izabrane poezije koju je, sa naslovom naslovom „Dom bez domovine“ i ilustracijama Voja Stanića, objavio CID. Za Pobjedu Arsen govori kako mu je uspjelo da svojih „pet minuta slave” troši šezdeset godina.
Zašto knjiga u Crnoj Gori i zašto „Dom bez domovine“?
- Nastala je na podsticaj mojih prijatelja. Čim sam sreo prvog Crnogorca taj je znao da su moji Dedići „iz Kuča“. Nikad to nije dokazano. Svejedno. Svaki novi Crnogorac sa jednakom me strašću ubjeđivao da sam Kuč. Zato rekoh, dobro bi bilo da imam knjigu izabranih pjesama u toj mojoj imaginarnoj domovini. Što se naslova tiče, nijesam vam ja od onih kojima „nešto pane na pamet“. Da mi nešto ne bi „padalo na pamet“ volim sjesti da razmislim o nečemu što me tišti, pa sam se sjetio posljednjeg, nevoljnog rata, koji je nekima brat a nekima živi užas. Taj rat zovu domovinskim. Drugi kažu da je bio građanski...Kakvo god mu ime dali, puno je ljudi zbog njega moralo napustiti krajeve u kojima su živjeli i put ih je odveo u bespuća njihovih temeljnih domovina. Recimo, čovjek više nema svoj dom u Kninu, a ima domovinu u Srbiji u kojoj mu viču: Ustašo! Mnogo je ljudi na taj način izgubilo dom a dobilo uslovnu domovinu. Drugi su ostali tu gdje su, i imaju dom, ali nemaju više domovinu jer ih ona ne priznaje kao svoje. Iz domovine na njih motri podozrivo bratsko oko. Da poludiš.
Na cijeloj umjetničkoj sceni postjugoslovenskih zemalja Vaša je sudbina specifična zato što rat nije stao između Vas i Vaših prijatelja. Na koji način ste za to Vi zaslužni?
- Ja i Gabi bili smo pošteni, vrijedni, nikada ništa nikome nijesmo oduzeli. Bili smo i daroviti u određenoj mjeri. Nikada ni od koga nijesmo tražili pomoć. Čovjek sam koji nikada u životu nije uzeo kredit. Nikada nijesam bio ničiji stipendist. Ništa meni ne nedostaje. Kada sam se na smrt razbolio Italija je platila moje liječenje. Jednu liru ja za to nijesam dao. Direktor bolnice u Padovi vidio je u kakvom sam stanju i kazao: „Ako je Arsenu Dediću loše neka ga smjesta dovedu kod nas“. Stigao sam. Kazano je da sve troškove snosi regija Veneto. I tako su uradili.
Kažu da mudro trošite vrijeme i da ste u bolnici u Padovi napisali svoju najbolju pjesničku knjigu. Kako?
- Prazno vrijeme. Ja ne znam šta je ta pustoš. Toliko sam bio nemoćan da nijesam mogao da držim olovku u rukama. Jedna ljekarka mi je kupila kasetofon u koji sam kazivao stihove. Posvetio sam joj pjesmu. Kiša pada, vitar puše / Pokvaren sam iz dna duše / Vratila si me životu, na svoju sramotu /. Moguće je da ta krajnje krizna stanja, kad te život satjera u stupicu, generiše novu snagu. Razmislimo o Oktobarskoj revoluciji, lenjinizmu, staljinizmu. Zar to vrijeme nije dalo fenomenalan teatar, slikarstvo, film. Maljevič. Ajzenšatjn. Šagal koji je bio komesar za kulturu u Vitebsku. Nevolje uslovljavaju veliku umjetnost.
U zoni pjesništva klonili ste se politike. Zašto? Generacija pjesnika kojoj pripadate rado se angažovala.
- Imali smo ja i moja poezija odnos sa politikom. Neće biti da sam joj se sklanjao. Zar nijesam napisao „Odlaze dječaci“, „Majka hrabrost“, „Ratni profiteri“? Prije pedeset godina, kada sam objavio u časopisu „Prisutnost“ ciklus pjesma „Čuda“ izbacili su me sa televizije gdje sam radio kao muzički urednik. Kazano mi je: „Nijesi napravio ništa loše, ali, znaš, ovo je ustanova državne propagande. Otiđi“. Naći ćemo neko malo mjesto u novinama za tebe. Rekao sam: „A što ćete reći njima zašto ste me otjerali. Zato što sam pominjao Isusa i Svetoga Nikolu. Hoćete li im to reći?“ Strahovao sam da mi ne zabrane da diplomiram. Pomišljao sam na emigraciju. Povukao sam se na selo, sjedio sam neko vrijeme u kući kod prijatelja koji je bio veterinar, čekajući da prođe bura i zaborave na mene. Prijateljica, Makedonka, čiji je brat bio taj veterinar bila je uz mene. Imao sam dvadeset godina i bio sam jedan od trojice, u tom naletu proskribovanih pisaca. Jedan je dobio nervni slom. Završio je na psihijatriji i više nikada nije stih napisao. Drugi je emigrirao i nestao u masi zemljaka rasutih po svijetu. Ja sam odlučio da sačuvam razum.
Napisali ste 31 knjigu. Kažu da nikada nijeste dobili ni jednu negativnu kritiku...
- Ne lažu. A pisali su o meni oni koji su najbolji. Tonko Maroević, Igor Mandić,Abdulah Sidran... I Krleža me pominjao. Moja je pozicija posebna. Nekad kažem da sam pjesnik u samoodbrani. Baš me briga jesam li pomoćni pjesnik. Nemam ja šta da tražim među stvorenjima koja proizvedu neku tanjušnu knjižicu i uobraze da bi trebalo oko nje napraviti veliku misu.
Pišete muziku za Vrdoljakovu seriju o Titu. Za sličan posao angažovao Vas je i Lordan Zafranović. Jeste li imali priliku da upoznate Tita?
- Da. Putovao sam sa njim u Aleksandriju. Znao je neke moje stvari.
U našoj štampi su svojevremeno ismijavali fotografiju na kojoj Broz u bijelom odijelu prebira po tipkama klavira. Da li je Tito svirao klavir?
- Kako da ne. Na „Galebu“, u sali za pušače, postojao je pianino. Zadesili smo se jednom tu nas dvojica. Svirao sam mu neke moje kompozicije. Onda je on meni svirao. Jednu malu Šopenovu etidu. Vjerujete mi da je znao šta radi. Odmjeren, galantan gospodin. Otišao je u Kairo. Mi mornari ostali smo u Aleksandriji. Po njegovom naređenju svaki dan smo dobijali nešto dolara. Da ne izlazimo u grad kao sirotinja.
Žalite li za čim?
- Ne. Kada sam bio na smrt bolestan, moj prijatelj Ismet Popaja, Musliman iz Jajca, došao je u Padovu. Četiri je dana proveo uz moju postelju. Četiri je dana Ismet moju ruku držao u svojoj ruci. Odlazeći, džepove mantila moje ljekarke koja za to nije znala, natrpao je novcima. Ostavio Ismet poruku: „Za Arsena ako prezdravi i ako mu što zatreba“. I otišao. Ima i takvih ljudi. Nemojte ljudi dan počinjati objašnjavajući svako jutro ženi kako život ne valja i da će sve otići k vragu. Svim curama sa kojima sam u životu bio, a nije ih malo, smio bih povjeriti svoju dušu. Ne živite po onom našem: Sastaše se pa se sasjekoše.
Kako izgleda tipičan dan u zagrebačkom ogranku familiji Dedić?
- Živim vrlo intezivno. Ne znam odmarati. Ne znam kada treba stati i poći na spavanje. Spavam četiri ili pet sati dnevno. Sa prekidima. Moram svaki dan proizvesti nešto.
Pišem. Muziku ili riječi. Svejedno. Za razliku od vas kojima sviće u zoru, meni sunce grane u tri i petnaest poslije podne. Moja unuka Lu stigne iz škole. Matija je trenutno i Americi i sjajno mu ide. Moja Sandra ima iza sebe 23 godine rada u Holivudu. Modna je dizajnerica. Odijevala je Šer. Ugrabim da se čujem se sa djecom. U porodici se ne ulagujemo jedni drugima.
Šta više naškodi čovjekovom zdravlju - iscrpljujući rad ili buran život?
- Djelimično, živio sam boemski. Nijesam se pazio. Nijesam se htio sklanjati od života i ljepote. Nijesam od onih čija je duša za raj stvorena. Poznate su moje bure. Tvrde da bi osrednju brodicu mogli porinuti u alkoholu što sam ga ja ispio. Pretjeruju. Mada nije da ga nije bilo...Mnoge naše slavne gospodične su me milovale dok nijesam zavolio Gabi Novak. Što u prijateljstvu, što u ljubavi, što u roditeljstvu, pedeset i tri godine sam uz svoju Gabi.
Kako, uz sva iskušenja, uspijevate voljeti je istrajno i ostati uz nju?
- Postoje ljubavi koje ne podnose ni jednu drugu riječ osim svoje. Naša, srećom nije takva. Nikad se nije prepala ni jedne druge ljubavi. Kad već voliš moraš naučiti da lažeš za račun ljubavi. Znam kako da onoj koju ljubim kažem: „Ali, nijesam je taka“. Kad god me Gabi uz zid pritjerala tješio sam nju i sebe riječima da su me u starom kraju učili da „ako nijesi za vanka ne valjaš ni za kroz kuću“. U novije dane, kad se djeca i unuka povuku, desi se da sjedimo i pijemo vino. Nekad mi se čini da prebira naše dane, da zna za moje tajne noćne letove Utopim se u zelenilu njenih očiju. Majka joj je Njemica. Otac Hrvat, sa Hvara, inženjer brodogradnje školovan u Nemačkoj. Gabi je rođena u Berlinu. To rođenje i pruska krv njene matere možda su krivi što se ona čitavoga života ne uspijeva načuditi naravima naših naroda i narodnosti. Gleda mene tako moja Gabi i prošapuće: „Koke, kak si ti meni život razjebal“.
Šta mislite o novinama i novinarima?
- Sve najgore. Mada, moguće da i među vama ima pravih ljudi. Sve je pitanje časti. Nemoj lagati. Nauči se da govoriš istinu. To je dovoljno da budeš dobar u tom poslu. Nažalost, više nego u drugim profesijama među novinarima imaš ljudi koji su stvoreni mrzitelji. Sviđaš se njegovoj ženi a on te mrzi u novinama.
Arsen za kojim se šaputalo da je „čovik na zlu putu“
- Mene rad oslobađa. Čitav sam svoj život proveo u školi ili na radu. Za nikakvu naknadu ja sam sa trinaest godina svirao u šibenskoj limenoj muzici. U petnaestoj sam godini bio profesionalni flautist. Radio sam za plaću u gradskoj opereti. Šibenik je tada imao operetu. Poslije je dugo nije bilo. Sada je opet imaju i na dobroj je glasu. Poslije je došla srednja škola. Pa sam sve to razvalio i pošao u Zagreb. Maturirao sam i upisao fakultet. Skoro ga okončao i onda sve napustio jer sam bio oženjen i imao Sandru koja danas ima 49 godina. Jako je uspješna poslovna žena i godina njenog rođenja podsjeća me koliko sam star čovjek. Kad već to nijesam učinio na pravu, stigao sam da to učinim da Muzičkoj akademiji. Napisao sam muziku za 140 pozorišnih predstava, snimao albume, putovao, sretao dobre i loše ljude...Drske ljubavi. Dva braka, dvoje djece. Unuka. Sve je to postigao Arsen za kojim se šaputalo da je „čovik na zlu putu“. Ajde ti to probaj.
Sudbinski neuklopljen individualac
Na promociji knjige „Dom bez domovine” i koncertu na Univerzitetu Donja Gorica Arsen Dedić preksinoć se pojavio u majicu sa slikom Voja Stanića.
- Nedostaje mi Vojo. On mi leži u srcu. Stodeset kuna sam sam na majicu potrošio a on je izostao sa njene premijere. Oprostiću mu - prokomentarisao je Dedić.
Onda su nizali stihovi i note po kojima mnogi pamte svoje mladosti. U intermecu, o Arsenovoj knjizi govorio je akademik Tonko Maroević. Kazao je da se Arsen Dedić ne miri sa ulogom standardnog pjesnika.
-Ne možete njega svrstavati ni u kakve kritičarske pretince. Izašao je Arsen iz nacionalnih i regionalnih okvira. Iskočio je iz ramova generacijskih i poetoloških. Optira za ulogu ukletog pjesnika, sudbinski neuklopljenog individualca. Zna za sebe kazati da je pjesnik opšte prakse, pjesnikov sinovac, poetski naivac. Ne želim ga ostaviti bez mogućnosti da mazohistički uživa u izolaciji koju je sam sebi nametnuo. Tako on sebi olakšava govor, prizemljuje patetiku, umanjuje pretencioznost. Dedećev dijalog s javnošću samo naizgled ima atribute dogovora i sporazuma. Njegovo čuvenje i medijska eksponiranost služi mu kao kritika. Arsen dio sebe otkriva i žrtvuje kako bi mogao skriti, spasiti intimno jezgro i pobjeći u samotnički rezervat – rekao je Maroević.
Potom je na scenu ponovo izašao Arsen i otpjevao još desetak pjesama. Tri na bis. Posljednje dvije posvetio je voljenim bićima. Poslije nota za Gabi i Lu pozvao je ljude da se raziđu u grupama „po dvoje“.
- To je dobro za ljubav – kazao je Arsen
Razgovarao: Vlatko Simunović
Pobjeda, novembar, 2010.
naći ću utjehu
Naći ću utjehu
Naći ću utjehu u strašnoj plovidbi
kroz lednjake, kišu, kroz tamno srednje uho.
Dat će mi je povijest, more u postelji sjajnoj.
Dat će mi je svatko, Jurjevska u doba gluho.
Naći ću utjehu u komadu mesa.
Dat će mi je pohvale ili Mozartov Requiem.
Dat će mi je crna prevrnuta nebesa.
Naći ću je ako se ubijem i napijem.
Naći ću utjehu u nježnosti kćeri,
u sumnji, netačnim podacima, u laži.
U svitanje ću, u poslednjoj večeri.
Naći ću je i ona mene traži.
Naći ću utjehu u slavnim sudbinama.
Prelistavam biografije i svi mi pomažu.
Ima je u okrvavljenoj vodi, ratu, u dubinama,
a osim toga moju tugu ne mogu da dokažu.
Naći ću utjehu u glazbi koja se pravi sama,
u poeziji kad tiho sagorjeva, u ženi.
Gde god hoću: U beskraju, u knjigama,
u besmislu toga, u majci, poemi.
U grupnoj ljubavi, u pjevanju u zboru.
Opera mi se sama nameće i nudi,
a prije svega u moru, u moru.
Naći ću je kod bogova, zvjeri i kod ljudi.
Naći ću je: zavlačim ruku u njedra zavičaja.
U zavetnoj slici, jedrenjacima što ludo
proljeću.
Evo je u obliku ptica što u pustoš kreću.
Naći ću utjehu, naći ću, a znam da neću.
Arsen Dedić
Bill Brandt
Naći ću utjehu u strašnoj plovidbi
kroz lednjake, kišu, kroz tamno srednje uho.
Dat će mi je povijest, more u postelji sjajnoj.
Dat će mi je svatko, Jurjevska u doba gluho.
Naći ću utjehu u komadu mesa.
Dat će mi je pohvale ili Mozartov Requiem.
Dat će mi je crna prevrnuta nebesa.
Naći ću je ako se ubijem i napijem.
Naći ću utjehu u nježnosti kćeri,
u sumnji, netačnim podacima, u laži.
U svitanje ću, u poslednjoj večeri.
Naći ću je i ona mene traži.
Naći ću utjehu u slavnim sudbinama.
Prelistavam biografije i svi mi pomažu.
Ima je u okrvavljenoj vodi, ratu, u dubinama,
a osim toga moju tugu ne mogu da dokažu.
Naći ću utjehu u glazbi koja se pravi sama,
u poeziji kad tiho sagorjeva, u ženi.
Gde god hoću: U beskraju, u knjigama,
u besmislu toga, u majci, poemi.
U grupnoj ljubavi, u pjevanju u zboru.
Opera mi se sama nameće i nudi,
a prije svega u moru, u moru.
Naći ću je kod bogova, zvjeri i kod ljudi.
Naći ću je: zavlačim ruku u njedra zavičaja.
U zavetnoj slici, jedrenjacima što ludo
proljeću.
Evo je u obliku ptica što u pustoš kreću.
Naći ću utjehu, naći ću, a znam da neću.
Arsen Dedić
8. ruj 2011.
spaliti zemlju
Spaliti zemlju
Istog časa kako si otišla,
stihovi su prestali vrijediti
ne samo oni o tebi,
nego općenito svi
stihovi ljubavni,
stihovi politički,
stihovi o smrti....
koji su se na tebi grijali,
koje sam mogao ispitati
s pogledom na tebe...
idući u tvoju trošnu ložnicu
ispisanu na tvojoj načetoj puti,
potražiti ih u tvojim
gorućim ustima...
i sad mi se postavlja pitanje,
što ostaje od poezije,
kad se rastane od one
koja me na nju silila...
istog časa kako si otišla
pokušavao sam spasiti,
pokušavao sam ispraviti,
pokušavao zaljepiti,
ali udarci, udarci...
kroz koje najprije voda
pa niska večer
pa trava prerasla
i na koncu zvučni znak,
zračni znak očajanja...
sve to sabrati,
spaliti za sobom
na prijevaru,
na izdaju,
pokorenu zemlju
ljubavnika.
Arsen Dedić
Yuval Yairi
Istog časa kako si otišla,
stihovi su prestali vrijediti
ne samo oni o tebi,
nego općenito svi
stihovi ljubavni,
stihovi politički,
stihovi o smrti....
koji su se na tebi grijali,
koje sam mogao ispitati
s pogledom na tebe...
idući u tvoju trošnu ložnicu
ispisanu na tvojoj načetoj puti,
potražiti ih u tvojim
gorućim ustima...
i sad mi se postavlja pitanje,
što ostaje od poezije,
kad se rastane od one
koja me na nju silila...
istog časa kako si otišla
pokušavao sam spasiti,
pokušavao sam ispraviti,
pokušavao zaljepiti,
ali udarci, udarci...
kroz koje najprije voda
pa niska večer
pa trava prerasla
i na koncu zvučni znak,
zračni znak očajanja...
sve to sabrati,
spaliti za sobom
na prijevaru,
na izdaju,
pokorenu zemlju
ljubavnika.
Arsen Dedić
7. ruj 2011.
škola umjetnosti
Škola umjetnosti
U kutiji od upletene slame
Otac izabra jednu kuglicu od papira
I baci je
U staklenu zdjelu sa vodom
Ispred radoznale dece
Razvi se u vodi odjednom
Raznobojni
Veliki japanski cvijet
Kratkotrajni lokvanj
I djeca utihnuše
Zadivljena
U njihovoj uspomeni nikad više
Taj cvijet uvenuti neće
Taj iznenadni cvijet
Stvoren za njih
Za tren
Pred njima.
Žak Prever
Guy Diehl
U kutiji od upletene slame
Otac izabra jednu kuglicu od papira
I baci je
U staklenu zdjelu sa vodom
Ispred radoznale dece
Razvi se u vodi odjednom
Raznobojni
Veliki japanski cvijet
Kratkotrajni lokvanj
I djeca utihnuše
Zadivljena
U njihovoj uspomeni nikad više
Taj cvijet uvenuti neće
Taj iznenadni cvijet
Stvoren za njih
Za tren
Pred njima.
Žak Prever
Guy Diehl
6. ruj 2011.
fusnota o stvaranju masa
Fusnota o stvaranju masa
neki ljudi su mladi i ništa
više, a
neki ljudi stari i ništa
više,
a neki ljudi ni stari ni mladi
i samo to.
i da muve nose
odeću
i sve zgrade izgore u
zlatnoj vatri,
da se nebo zaljulja kao trbuh
striptizete
i sve atomske bombe
zaplaču,
neki bi ljudi bili mladi i ništa
više, a
neki ljudi stari i ništa
više,
a ostali bi bili isti
ostali bi bili isti.
ono nekoliko drukčijih
dovoljno brzo uklanja
policija, ili njihove majke,
njihova braća, ostali; i
oni sami.
sve što ostaje ono je što
vidiš.
teško je.
Čarls Bukovski
Ralph Gibson
neki ljudi su mladi i ništa
više, a
neki ljudi stari i ništa
više,
a neki ljudi ni stari ni mladi
i samo to.
i da muve nose
odeću
i sve zgrade izgore u
zlatnoj vatri,
da se nebo zaljulja kao trbuh
striptizete
i sve atomske bombe
zaplaču,
neki bi ljudi bili mladi i ništa
više, a
neki ljudi stari i ništa
više,
a ostali bi bili isti
ostali bi bili isti.
ono nekoliko drukčijih
dovoljno brzo uklanja
policija, ili njihove majke,
njihova braća, ostali; i
oni sami.
sve što ostaje ono je što
vidiš.
teško je.
Čarls Bukovski
Ralph Gibson
ako uzmemo
Ako uzmemo
Ako uzmemo ono što vidimo
mašine koje nas izluđuju,
ljubavnike koji se na kraju mrze,
tu ribu na pijaci,
što zuri naviše u nas,
cvijeće koje trune,
muhe u paukovoj mreži,
ulične nerede,
urlike lavova u kavezu,
klaunove zaljubljene u novčanice,
nacije što pomiču ljude kao pijune,
dnevne lopove sa prelijepim
noćnim ženama i vinom,
pretrpane zatvore,
uobičajeno nezaposlene,
anemičnu travu,
ljude dovoljno stare da vole grob.
Te stvari, i druge, pokazuju
kako se život klati na istrunutoj osovini.
Ali ostavili su nam malo muzike
i govornički šou na uglu,
čašicu viskija,
plavu kravatu,
džepno izdanje Rimbaudovih pjesama,
konja koji juri kao da mu vrag uvrće rep,
i onda je tu ponovo ljubav
kao tramvaj koji na vrijeme stiže
iza kuta,
grad koji čeka,
vino i cvijeće,
voda što šeta preko jezera
i ljeto i zima
i ljeto
i ljeto
i opet zima.
Charles Bukowski
(1920-1994)
Richard Avedon, Paris, 1948
Ako uzmemo ono što vidimo
mašine koje nas izluđuju,
ljubavnike koji se na kraju mrze,
tu ribu na pijaci,
što zuri naviše u nas,
cvijeće koje trune,
muhe u paukovoj mreži,
ulične nerede,
urlike lavova u kavezu,
klaunove zaljubljene u novčanice,
nacije što pomiču ljude kao pijune,
dnevne lopove sa prelijepim
noćnim ženama i vinom,
pretrpane zatvore,
uobičajeno nezaposlene,
anemičnu travu,
ljude dovoljno stare da vole grob.
Te stvari, i druge, pokazuju
kako se život klati na istrunutoj osovini.
Ali ostavili su nam malo muzike
i govornički šou na uglu,
čašicu viskija,
plavu kravatu,
džepno izdanje Rimbaudovih pjesama,
konja koji juri kao da mu vrag uvrće rep,
i onda je tu ponovo ljubav
kao tramvaj koji na vrijeme stiže
iza kuta,
grad koji čeka,
vino i cvijeće,
voda što šeta preko jezera
i ljeto i zima
i ljeto
i ljeto
i opet zima.
Charles Bukowski
(1920-1994)
Richard Avedon, Paris, 1948
5. ruj 2011.
dodirne dušu skoro svaka stvar
Dodirne dušu skoro svaka stvar
Dodirne dušu skoro svaka stvar,
odasvud bruji spominjanja glas.
Poneki dan što prođe stran za nas
u budućnosti stigne tek k’o dar.
Ko mjeri naš doprinos? Da li ko
od prošlih, starih ljeta nas raspreda?
Šta od postanja saznasmo, sem to:
da sve se jedno u drugom ogleda?
Da se na nama ravnodušnost grije?
O, dome, travo, o, večernja sjeni,
dok se gledamo tako, obrgljeni,
najednom sve to kroz vas k nama vije.
Kroz sva se bića pruža prostor jedan:
suštinski svjetski prostor. Kroz nas laste
prolijeću tiho. Ja, rašćenja žedan,
pogledah, i: u meni drvo raste.
Rainer Maria Rilke
(1875-1926)
Johann Fournier
Dodirne dušu skoro svaka stvar,
odasvud bruji spominjanja glas.
Poneki dan što prođe stran za nas
u budućnosti stigne tek k’o dar.
Ko mjeri naš doprinos? Da li ko
od prošlih, starih ljeta nas raspreda?
Šta od postanja saznasmo, sem to:
da sve se jedno u drugom ogleda?
Da se na nama ravnodušnost grije?
O, dome, travo, o, večernja sjeni,
dok se gledamo tako, obrgljeni,
najednom sve to kroz vas k nama vije.
Kroz sva se bića pruža prostor jedan:
suštinski svjetski prostor. Kroz nas laste
prolijeću tiho. Ja, rašćenja žedan,
pogledah, i: u meni drvo raste.
Rainer Maria Rilke
(1875-1926)
Johann Fournier
ivan focht
Biće umjetničkog djela
Sva velika umjetnost upravo je zapanjujuće jednostavna u upotrebi sredstava. Ima li ičeg jednostavnijeg od onog Hamletovog: "Riječi, riječi", od Lagerquistove priče "Pustolovina", os Vivaldijevog Preludija iz Concerto da camera u Bachovoj transkripciji, od Munchove slike "Vrisak", Carneivog filma "Dan se rađa"; da li je moguće zamisliti jedostavniju pjesmu od Rilkeove:
Alles meine
In dieser Welt,
Ist wie auf eine
Welle gestellt.
----
Sve ono što je
Na svijetu moje,
K'o trun je mala
Na vrhu vala.
U gore pomemutom preludiju jedan svijet se rađa, razvija i umire u nepuna tri minuta. Postavljen je i ukinut jednom čarolijom, temom od osam tonova. Ova tema se tokom trajanja kompozicije postepeno komponira od parova tonova, ona čak i nije ništa drugo do dva tona koji proizvode svoje odjeke na različitim visinama i u različito vrijeme. Sve se svodi na ta dva tona, iz njih umjetnik izvlači čitav svijet.
Šta je pjesnik? Jedan nesretan čovjek, čije su usne tako oblikovane da se njegovo uzdisanje i vikanje pretvara u lijepu miziku, dok mu se duša previja u tajanstvenim mukama. A ljudi se tiskaju oko njega i dovikuju mu: "Pjevaj još malo!" Drugim riječima: nove patnje neka mu dušu muče, o novim bolovima neka on pjeva. Vikati ne smije, to bi ljude prestrašilo. Ali pjesma je lijepa, nju oni rado slušaju. I recenzenti nude: "Tako treba biti! Tako treba biti po zakonima estetike." Naravno! Recenzent je u dlaku sličan pjesniku, samo što nema muke u srcu muziku na usnama. Eto, stoga - bolje biti čuvar svinja i od svinja shvaćen, nego pjesnik i od ljudi neshvaćem. (Soren Kierkegaard)
I ovdje treba istaći: istinskih slušalaca, čitalaca i gledalaca ima isto tako malo kao istinskih muzičara, pisaca i slikara. Ono što ljude u prvom redu na umjetnosti interesira, to umjetnost ili nema ili joj je uzgredno: trač, golicava priča o bližnjem (jer ličnog života nemaju), tema, dakle, kao takva a ne kao umjetnička, sadržina a ne sadržaj - o formi i da ne govorimo - kič i šund kao izvori podražaja nerava i ugode. Stajalište života.
Zašto bi umjetnost služila čovjeku kad on za njom nema potrebe? Ne radi se o tome da bi umjetnost bila previše dostojanstvena da se spusti do takve službe, nego što čovjek, upravo kao čovjek nekompletan, ne može biti njen kriterij, mjerilo onoga što jeste da jeste ( Par kobasica je za njega zaista vredniji od cijelog Shakespearea, kako to iskreno reče jedan Rus.) Pretpostavku da u čovjeku ima duha razvili su samo oni užasno rijetki pojedinci koji su ga zaista imali. Ostali u najboljem slučaju imaju "dušu", osjećaje i doživljaje, aparaturu za primanje patnje i za sreću u imaginaciji. U najboljem slučaju, jer mnogo ih je i bez toga. Ljudi su ostali bez dubine koja dušu pretpostavlja, postali su "jednodimenzijonalni".
Ivan Focht: Uvod u estetiku, Sarajevo, 1984.
4. ruj 2011.
dušu mi pokloni
Dušu mi pokloni
Dušu mi pokloni.
Mene rastužuju ti krvi požari
što iza sebe ostavljaju pepelište,
te oluje što nište
ženina snevanja blaga.
Dušu mi pokloni,
u ljubavi ja bih htela
do u večna vremena
da sve ostavlja traga.
Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trnutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.
Dušu mi, dušu pokloni,
od iskoni u meni spava
čežnja plamena za večnim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.
Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.
Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.
Dušu mi pokloni.
Pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva sećanja.
Želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.
Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.
O daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.
Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja.
Desanka Maksimović
(1898-1993)
Desiree Dolron
Dušu mi pokloni.
Mene rastužuju ti krvi požari
što iza sebe ostavljaju pepelište,
te oluje što nište
ženina snevanja blaga.
Dušu mi pokloni,
u ljubavi ja bih htela
do u večna vremena
da sve ostavlja traga.
Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trnutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.
Dušu mi, dušu pokloni,
od iskoni u meni spava
čežnja plamena za večnim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.
Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.
Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.
Dušu mi pokloni.
Pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva sećanja.
Želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.
Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.
O daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.
Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja.
Desanka Maksimović
(1898-1993)
2. ruj 2011.
muzika
LXXII
Muzika
Muzika me često kao more skoli!
Prema bledoj zvezdi,
pod maglenim svodom il' kroz svemir goli,
kao lađa jezdim;
isturenih grudi, pluća naduvenih,
sličan jedrenjaku,
penjem se uz greben talasa skrivenih
u noćnome mraku;
osećam da svaka patnja me potresa
koja i brod lomni;
vetar me i bura nose puni besa
nad bezdan ogromni. -
Il' se pak u mrtvoj maini ogleda
moj očaj i beda!
Šarl Bodler, Cveće zla
William Scott
Almost Home
Westport, Ireland
1996
Muzika
Muzika me često kao more skoli!
Prema bledoj zvezdi,
pod maglenim svodom il' kroz svemir goli,
kao lađa jezdim;
isturenih grudi, pluća naduvenih,
sličan jedrenjaku,
penjem se uz greben talasa skrivenih
u noćnome mraku;
osećam da svaka patnja me potresa
koja i brod lomni;
vetar me i bura nose puni besa
nad bezdan ogromni. -
Il' se pak u mrtvoj maini ogleda
moj očaj i beda!
Šarl Bodler, Cveće zla
William Scott
Almost Home
Westport, Ireland
1996
veze
Veze
Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
ma što ga putem prisnim pogledima sreću.
Ko odjeci dugi što daljem se svode
u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost, boje
mirisi i zvuci razgovore vode.
Neki su mirisi ko put dečija sveži,
zeleni ko polje, blagi ko oboje,
drugi iskvareni, pobednički, teži,
što u beskraj prostiranje svoje,
kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha...
Šarl Bodler
Mick Ryan
Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
ma što ga putem prisnim pogledima sreću.
Ko odjeci dugi što daljem se svode
u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost, boje
mirisi i zvuci razgovore vode.
Neki su mirisi ko put dečija sveži,
zeleni ko polje, blagi ko oboje,
drugi iskvareni, pobednički, teži,
što u beskraj prostiranje svoje,
kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha...
Šarl Bodler
Mick Ryan
milan mladenović
"Malo je ljudi koji imaju šta da kažu svojoj publici". Gotovo sam bila sigurna i tada, početkom avgusta ove godine, a sada sam potpuno uverena, da je ova rečenica jednog od takvih retkih i izuzetnih ljudi kakav je Milan Mladenović, izrečena na našem poslednjem susretu, apsolutno tačna.
Neposrednog povoda za razgovor, barem onakvog kakvog tako strogo i kruto zahtevaju dnevne novine nije bilo, ali razloga da se napravi intervju sa Milanom je, kao i uvek, bilo mnogo. EKV je proteklog leta odsvirala seriju sjajnih i dobro posećenih koncerata (poslednji, nekoliko dana pre našeg razgovora, 29. jula u bašti KST-a), Milan je gostovao na ploči Partibrejkersa, planirao da objavi materijal snimljen početkom godine u Brazilu sa grupom Angel's breath, da u septemhru Ekatarina udje u studio...
Deo ovog razgovora objavljen je sredinom avgusta 1994. u "Večernjim novostima". kao tekst sa naslovom "Šifra za novu publiku".
OSEĆAJ NOVOG
Listajući sada beleske koje su ostale sa tog intervjua, gotovo da bole i dobijaju prizvuk ironije sudbine posebno one rečenice iz kojih zrači pozitivizam:
"Imam osećaj nekog novog početka. Za dva meseca odsvirali smo 16 koncerata, neke na moru, neke na "kontinentu". Ali i ti koje smo svirali na moru nisu bili "morski". Odradili smo ih do kraja profesionalno. Planiramo da se u septembru zaključamo u studio i uradimo nešto novo, a u taj projekat uključićemo i Ijude iz drugih bandova. Beogradske grupe - EKV, Elektricni orgazam, Partibrejkeisi - prosle su sportsko-tamičarsku fazu. Više se ne utrkujemo ko će napraviti bolju ploču, odsvirati bolji koncert. Sada sve češće pomažemo jedni drugima sa ciljem da napravimo nešto drugačije".
Na letošnjim koncertima EKV bila je vidljiva i smena generacija u publici. Klinci koji su u vreme "novog vala" tek kretali u osnovnu školu ili još bili u obdaništu, znali su i pevusili i tekstove sa prvih ploča.
"Postoji veoma malo bandova koji govore nešto smisleno o onome cime smo svi trenutno okruženi. Zato se i ti mladi ljudi okreću bendovima od kojih imaju šta da čuju. Mi govorimo jednostavnim rock'n'roll recnikom i šaljemo im poruke koje su veoma jasne i za tu publiku nedvosmislene. Postoje i ljudi koji nisu u stanju da ukapiraju te poruke, i kada pokušaju da pridu nasoj akciji, dolazi do nesporazuma. Ko ima imalo mozga u glavi, u porukama nasih pesama može da pronadje život koji svi trenutno živimo. Ponosan sam na publiku koja to ume da dešifruje, jer jedino ako se razumemo možemo da ucinimo nešto da nam svima bude bolje".
Nesporazum o kojem je govorio bio je veoma konkretan i odnosio se jedan napis koji se ovih dana pojavio u stampi, na jedan pokusaj da se "protumače" skrivene poruke.
BRAZIL - DRUGA PLANETA
Posebno zanimljivo bilo je čuti Milanove impresi|e iz Brazila: "Brazil je ogromna i predivna zemlja koja iz nase perspektive izgleda kao druga planeta. Zaljubio sam se u te lkoji tako skladno žive jedni sa drugima i sa prirodom. Crnci, Indijanci, Japanci, Nemci, Italijani, svi žive zajedno. Žive pošteno i ne dele se. Među njima nema rasizma. Brazil je siromašna zemlja ali ljudi zbog toga nisu nesrećni. Mislim da bi od njih i mi mogli da naučimo kako da budemo tolerantniji i opusteniji".
O ploči koju je snimio sa Angel's breath, grupom u kojoj su pored njega bili Mitar Subotić (nekada poznat kao Rex Ilusivii) i Brazilci Zo Paraiba i Fabio Golfeti, nlje govorio mnogo - "čuće se kada se na jesen pojavi". Pesme koje su otpevane na portugalskorn i srpskom okarakterisao je muzicki kao -psihodelični samba-rok na balkanski način". Interesovalo me je i zašto nije, uprkos mnogim putovanjima po svetu, poput dosta njegovih prijatelja, ali i čitave reke ljudi iz njegove generacije, otišao u inostranstvo.
"Ovde je razlog zbog koga se bavim muzikom - ova zemlja, ovi ljudi. To su lepi, pametni, interesantni, drugačiji ljudi. Postoje ovde i oni drugi - glupi i ružni, pa to stvara jedan emotivni naboj koji te hrani i tera dalje da nesto uradis, nesto promeniš zbog onih koji su dobri. Bez obzira na sve, ovo je zemlja u kojoj bi svima moglo da nam bude dobro, samo kada bi se dobro organizovali. Neću zato nikud otići, ali ću sigurno putovati kako bih upoznao i nesto što je drugačije".
ZVUK SMO - MI
Kako ni sama često nisam bila načisto da li je Milan pre svega muzičar, a potom pesnik ili obnuto, intrigiralo me je i šta je njemu kao autoru vise znacilo, da li je u samom procesu stvaranja muzika inicirala stihove ili stihovi muziku.
"Poruka je u svakom slucaju na prvom mestu, ali je ne bi bilo bez muzike. Čak i muzika bez teksta sadrži poruku. Kada je rec o konkretnim pesmama koje smo napravili - kažem mi, jer u grupi postoji specifičan proces rada u kome svi učestvuju - nekada je značajnije jedno, nekada drugo. Dešavalo se i to da neke reči podvučene muzikom dobiju sasvim novo značenje. Čini mi se zato da su u rock'n'rollu poezija i muzika jedan medij. Skupe se u jednu loptu koju ne možeš da podeliš, jer ako je presečeš po polovini, ona se više ne kotrlja".
Ono u čemu su Ekatarina velika i Milan Mladenović bili skoro beskompromisni poslednjih deset godina je odupiranje trendovima koji su se nametali i na domaćoj i na svetskoj sceni. Sa svim menama i personalnim promenama u grupi, zvucali su iskljucivo kao EKV, pa je neminovno bilo i zapitati kako su kao takvi uspeli da opstanu i ostanu dosledni sebi.
"Upornošću. Bili smo veoma uporni da bismo stvorili ime i to nije bilo baš lako. Odsvirali smo mnogo koncerata u bivšoj i u skraćenoj Jugoslaviji. Preko 700, što je ogroman broj. Ne mislim da se treba odupirati uticajima po svaku cenu. Dobro je da kada već nešto ostavi utisak na tebe, sto je normalno, da to propustis kroz sebe. Mi smo uspeli da napravimo svoj jezik, sto ne znaci da ne priznajemo tuđi. Po tome sto smo različiti, sto imamo svoj jezik smo valjda i interesantni ljudima. Muzika je nešto sto čovek nosi u sebi. I kada sviramo zajedno, to je nešto sto izlazi iz nas, pa smo taj prepoznatljiv zvuk zapravo mi, Mi se menjamo, a sa nama se godinama i taj zvuk menjao. Koliko smo bili dosledni sebi toliko su nam i sve ploče do sada bile različite".
Dotakli smo se i onoga što tišti sve koji od rock'n'rolla "jedu hleb" - premalog prostora u medijima, marginalizacije, okretanja klinaca "narodnjacima"...
"Gladni su muzike i zabave, a kada si gladan, jedeš ono sto je na trpezi".
Miljana Aksić
"RITAM", novembar 1994.
(poslednji intervju Milana Mladenovića)
siguran
Siguran
Siguran sam
Ili samo mislim da sam siguran
Staklenim nogama
Ovo je hod po tankoj zici
Maskiran sam
Ili samo mislim da sam maskiran
Pod ovim bojama
Govorim samo reci sto me kriju
Sastavicu krajeve
Iscepane poruke
Tragove pod prozorom
I obale pod jastukom
Kao u snu
Oprezan sam
Tvoje oci gledaju u moj dlan
Ti ne znas ko sam ja
Ja ne znam ko bih mogao biti
Pokusaj saznati
Ni iz cega sklopiti
Podigni zavesu
Pokazi sve sto mislis da krijem
EKV, Dum-Dum (1991)
Siguran sam
Ili samo mislim da sam siguran
Staklenim nogama
Ovo je hod po tankoj zici
Maskiran sam
Ili samo mislim da sam maskiran
Pod ovim bojama
Govorim samo reci sto me kriju
Sastavicu krajeve
Iscepane poruke
Tragove pod prozorom
I obale pod jastukom
Kao u snu
Oprezan sam
Tvoje oci gledaju u moj dlan
Ti ne znas ko sam ja
Ja ne znam ko bih mogao biti
Pokusaj saznati
Ni iz cega sklopiti
Podigni zavesu
Pokazi sve sto mislis da krijem
EKV, Dum-Dum (1991)
umorna
Umorna
Umor je duboko u meni
riba u vodi, podrum u kuci
umor je na rubu usne
rec upucena nekom ko odlazi
nekom ko odlazi
vodi me, vodi me
vodi me na vodu
vodi me, vodi me
vodi me na vodu
zar ne vidis da mi se oci sklapaju
zar ne vidis da mi se oci sklapaju
odmori me, zatvori me
zamotaj me, umotaj me
poklopi me, odlozi me
odahni me, udahni me
opusti me, otpusti me
ponesi me, odnesi me
polozi me, ostavi me
ostavi me
zar ne vidis da mi se oci sklapaju
zar ne vidis da mi se oci sklapaju
EKV, S' vetrom uz lice (1986)
1. ruj 2011.
privlačan užas
LXXXV
Privlačan užas
"O, razvratniče, s neba siva,
ruševnog poput tvoje kobi,
koja se misao sad sliva
da tvoju praznu dušu robi?"
- Ja, gladan mraka i tajanstva,
svega što neizvesnost krije,
neću cvileti zbog izgnanstva,
kao za Rimom Ovidije.
Nebo, k'o žalo razriveno,
u tebi ponos svoj zrcalim!
Na tvom oblaku, uvijenom
u crno, san moj grobu hodi,
a tvoje munje širom pali
Pakao što mi srcu godi!
Šarl Bodler, Cveće zla, 1857
Joel-Peter Witkin
Privlačan užas
"O, razvratniče, s neba siva,
ruševnog poput tvoje kobi,
koja se misao sad sliva
da tvoju praznu dušu robi?"
- Ja, gladan mraka i tajanstva,
svega što neizvesnost krije,
neću cvileti zbog izgnanstva,
kao za Rimom Ovidije.
Nebo, k'o žalo razriveno,
u tebi ponos svoj zrcalim!
Na tvom oblaku, uvijenom
u crno, san moj grobu hodi,
a tvoje munje širom pali
Pakao što mi srcu godi!
Šarl Bodler, Cveće zla, 1857
Joel-Peter Witkin
užasan život
(31.8. 2011. srijeda)
Pozdrav sa avgustom... Upravo mi je iz krila ispao Danas, pre toga sam iščitala ko je sve umro na ovaj dan, još pre toga sam u svoj krtičnjak zapisala stanje posle dugo čekanog potopa suza, nije bio potop, ali napokon su oči ovlažile, a duša je jecala, urlikala, zapomagala... a prije toga je bilo još jedno jutro koje je svanulo i moglo biti predskazanje jednog lijepog, posljednjeg dana mog dragog i tužnog avgusta, ali eto pečat na njega je takav kakav je, ovo je bilo užasno ljeto, ja sam užasno patila, užasne sam borbe vodila sa vetrenjačama, užasno sam grešila u svojim zabludama i danas sam užasno pala, ne kao Danas, pala sam da se više ne dignem, pala sam jer je gotovo, ama bas sve... i šta je ostalo užasnutoj duši? predaja, umiranje ili bijeg... kad izmirenje nije uspjelo, kad umiranje traži hrabre, kad predaja znači agoniju veću od umiranja... bijeg, bijeg, bijeg je jedini spas... ja cu otići, obećavam sebi na ovaj zadnji avgustovski dan, opet pravim plan i malo se osmjehnuh... pravila sam ih i pravila, odustajala i odustajala... ipak postoji mogućnost da plan držim u potaji i da nestanem, ta me misao skroz ozari... Bože, ako te negdje ima, majko, ako si čula moje zapomaganje, oče, oprosti što i tebe nisam zvala, počivajte mirno roditelji moji mili... ja su otići od svega, ali od vas ne... šta godine znače za nas? ništa, one više ne postoje... ja ću ići, pa ću vas i stići jednog dana, a do tad želim da živim u miru bar tren... jer ovaj užas od života koji traje, traje i traje je golem kao svemir, ništa od njega nema veće, ni strašnije, zatvaram uši čim otvorim oči i opet ne mogu pobjeći od toga vrištećeg užasa kojim me napada meso moga mesa, krv moje krvi, srce moga srca... zasto? Nazalost, nema odgovora, niti će ga biti... na sceni su dva svijeta, dvije užasne strane života, užasa koji varniči iz tog postojanja... ja ću otići dovoljno daleko da se taj užas prekine ili da ga bar ne vidim i ne čujem... ja se bar nadam da će on prestati mojim bijegom, mojim odlaskom, mojim sklanjanjem sa ovog užasnog ratišta... tužna je ovo sudbina, možda nema pomoći, ali ja ipak želim otići, bilo gdje iz ovog grada kome ne pripadam, iz ovog stana u kome propadam, iz ovog užasa od koga umirem... tužan dan... a sve sam učinila da ovo ljeto učinim boljim i sebi i drugima, pa kako da baš bude ovako, nikad gore... sve vrijeme je bilo teško, borba se neprekidno vodila, vrijeme je prolazilo, ja sam gubila snagu, da bi danas sve kulminiralo, eksplodiralo... eto, mene više nema, ja odlazim, ostavljam svoj krevet, svoju sobu... svega će biti, samo nas neće... ovaj užasan dan je rastanak sa nadom i snovima... ne plačem više, niko nije umro, ja plačem u avgustu samo za svojim roditeljima... i to je bilo to...
Dižem Danas sa poda i čitam današnji Arhiv:
Na današnji dan umrli: 1867. Šarl Bodler, 1962. Žorž Brak, 1986. Henri Mur...
Najzad sam!...
Užasan život! Užasan grad!...
Nezadovoljan svima i nezadovoljan sobom... duše onih koje sam voleo, duše onih koje sam opevao, ojačajte me, podržite me, odagnajte od mene laž... a ti Gospode Bože moj, udeli mi nekolko lepih stihova kao dokaz da nisam poslednji medju ljudima, da nisam niži od onih koje prezirem.
Šarl Bodler: U jedan čas ujutro, Pariški splin, 1869.
Pozdrav sa avgustom... Upravo mi je iz krila ispao Danas, pre toga sam iščitala ko je sve umro na ovaj dan, još pre toga sam u svoj krtičnjak zapisala stanje posle dugo čekanog potopa suza, nije bio potop, ali napokon su oči ovlažile, a duša je jecala, urlikala, zapomagala... a prije toga je bilo još jedno jutro koje je svanulo i moglo biti predskazanje jednog lijepog, posljednjeg dana mog dragog i tužnog avgusta, ali eto pečat na njega je takav kakav je, ovo je bilo užasno ljeto, ja sam užasno patila, užasne sam borbe vodila sa vetrenjačama, užasno sam grešila u svojim zabludama i danas sam užasno pala, ne kao Danas, pala sam da se više ne dignem, pala sam jer je gotovo, ama bas sve... i šta je ostalo užasnutoj duši? predaja, umiranje ili bijeg... kad izmirenje nije uspjelo, kad umiranje traži hrabre, kad predaja znači agoniju veću od umiranja... bijeg, bijeg, bijeg je jedini spas... ja cu otići, obećavam sebi na ovaj zadnji avgustovski dan, opet pravim plan i malo se osmjehnuh... pravila sam ih i pravila, odustajala i odustajala... ipak postoji mogućnost da plan držim u potaji i da nestanem, ta me misao skroz ozari... Bože, ako te negdje ima, majko, ako si čula moje zapomaganje, oče, oprosti što i tebe nisam zvala, počivajte mirno roditelji moji mili... ja su otići od svega, ali od vas ne... šta godine znače za nas? ništa, one više ne postoje... ja ću ići, pa ću vas i stići jednog dana, a do tad želim da živim u miru bar tren... jer ovaj užas od života koji traje, traje i traje je golem kao svemir, ništa od njega nema veće, ni strašnije, zatvaram uši čim otvorim oči i opet ne mogu pobjeći od toga vrištećeg užasa kojim me napada meso moga mesa, krv moje krvi, srce moga srca... zasto? Nazalost, nema odgovora, niti će ga biti... na sceni su dva svijeta, dvije užasne strane života, užasa koji varniči iz tog postojanja... ja ću otići dovoljno daleko da se taj užas prekine ili da ga bar ne vidim i ne čujem... ja se bar nadam da će on prestati mojim bijegom, mojim odlaskom, mojim sklanjanjem sa ovog užasnog ratišta... tužna je ovo sudbina, možda nema pomoći, ali ja ipak želim otići, bilo gdje iz ovog grada kome ne pripadam, iz ovog stana u kome propadam, iz ovog užasa od koga umirem... tužan dan... a sve sam učinila da ovo ljeto učinim boljim i sebi i drugima, pa kako da baš bude ovako, nikad gore... sve vrijeme je bilo teško, borba se neprekidno vodila, vrijeme je prolazilo, ja sam gubila snagu, da bi danas sve kulminiralo, eksplodiralo... eto, mene više nema, ja odlazim, ostavljam svoj krevet, svoju sobu... svega će biti, samo nas neće... ovaj užasan dan je rastanak sa nadom i snovima... ne plačem više, niko nije umro, ja plačem u avgustu samo za svojim roditeljima... i to je bilo to...
Dižem Danas sa poda i čitam današnji Arhiv:
Na današnji dan umrli: 1867. Šarl Bodler, 1962. Žorž Brak, 1986. Henri Mur...
Najzad sam!...
Užasan život! Užasan grad!...
Nezadovoljan svima i nezadovoljan sobom... duše onih koje sam voleo, duše onih koje sam opevao, ojačajte me, podržite me, odagnajte od mene laž... a ti Gospode Bože moj, udeli mi nekolko lepih stihova kao dokaz da nisam poslednji medju ljudima, da nisam niži od onih koje prezirem.
Šarl Bodler: U jedan čas ujutro, Pariški splin, 1869.
28. kol 2011.
svatovi
Svatovi
Iz mog doma
izlaze svatovi.
Crni su mi odnijeli
majku
a bijeli
sestru.
Mom srcu jednako zvuci
pucaju li zvona
il zvone puske.
Iz mog doma
izlaze svatovi.
Danilo Kiš
Laszlo Fejes, Wedding, Budapest, 1965
Iz mog doma
izlaze svatovi.
Crni su mi odnijeli
majku
a bijeli
sestru.
Mom srcu jednako zvuci
pucaju li zvona
il zvone puske.
Iz mog doma
izlaze svatovi.
Danilo Kiš
Laszlo Fejes, Wedding, Budapest, 1965
kišenje
Kišenje
Vidim da se razbuktala polemika na temu da li je Kiš muška šovinistička svinja ili nije. Feministkinje mu pronašle neke literarne grehe iz mladosti, pa to udarile na sva zvona. Odmah su se oglasili i „kišobrani“ (tako ja zovem Kišove advokate) koji su decidirano odbacili svaku mogućnost Kišove mizoginije. Ja, pravo da vam kažem, ne znam šta da mislim. Čitanje bilo čije literature kroz (para)ideološke naočari čini mi se sumanutim. Mislio sam da je tome posle sloma komunizma odzvonilo. A već je i pozni realni komunizam bio digao ruke od preterivanja u čistunstvu. Kad ono - međutim. Nije. Glede ženomrzačke polemike, ne sećam se da je neko pomenuo pravo pisca da piše o svemu šta mu padne na pamet, onako kako hoće i da od toga niko ne može biti izuzet. Palo mi je to na pamet ovih dana dok sam sa velim zadovoljstvom čitao Bernhardove „Stare majstore“.
Mila majko, kako je u toj knjizi her Tomas iskasapio Austriju i Nemačku, kako je samo nagrdio Štiftera, Malera, Hajdegera i još neke svenemačke veličine, kakve je sve strašne reči izgovorio o austrijskoj državi i - nikom ništa. Tačno je, nije Bernhard tamo bio omiljena ličnost - nije mu to ni bila namera - ama uredno su ga objavljivali, pa čak i nagrađivali. U jednom sam trenutku odložio knjigu da skuvam kafu, pa mi pade na pamet sledeća pomisao: Šta bi bilo - kada bi to uopšte bilo moguće - da je Bernhard počem srpski pisac. Mene - koji Bernhardu nisam ni do kolena - umalo nisu skalpirali što sam biranim rečima malo okrpio neopevanu lopužu i onovremenog diktafona, Vuka Stef. Karadžića. Srpski se Bernhard ne bi tu zaustavio. Ali bi - tvrd vam stojim - završio na kocu. Sa koga su - i pride s konopca - sišli ovdašnji dramoseri, seratori i takozvani nacionalni radenici. Prosto je neverovatno koliko javnost jedne razdešene, razjebane, podivljačene i poseljačene zemlje drži do finoće i političke korektnosti u literaturi.
Da se vratimo mi na Kiša. Pročitao sam verovatno sve što je napisao i nigde nisam naišao na tragove antifeminizma, protivženstva, kako vam drago. Može biti da su moji kriterijumi niži od propisanih, može biti da sam i ja „muška šovinistička svinja“, ama - ako ništa drugo - ne bi se, da su kritičarke u pravu, sa Kišom družila onako žestoka feministkinja kakva je Suzan Zontag. A sve i da se nije družila, zbog čega bi Kiš bio u obavezi da piše u skaldu sa hirovima ideoloških matrica? Sve ovo ne znači da Danila Kiša treba idealizovati i idolizovati. Najbolje je za kraj citirati reči koje je Selin - takođe žestok pisac - rekao nekom svom američkom pajtašu: „Nauči se da grešiš. Ovaj svet je pun onih koji su u pravu i zato je svet ovako odvratno mesto.“
Svetislav Basara; Danas, kolumna 'Famozno'
23.8.2011.
Josef Sudek: From My Window
Vidim da se razbuktala polemika na temu da li je Kiš muška šovinistička svinja ili nije. Feministkinje mu pronašle neke literarne grehe iz mladosti, pa to udarile na sva zvona. Odmah su se oglasili i „kišobrani“ (tako ja zovem Kišove advokate) koji su decidirano odbacili svaku mogućnost Kišove mizoginije. Ja, pravo da vam kažem, ne znam šta da mislim. Čitanje bilo čije literature kroz (para)ideološke naočari čini mi se sumanutim. Mislio sam da je tome posle sloma komunizma odzvonilo. A već je i pozni realni komunizam bio digao ruke od preterivanja u čistunstvu. Kad ono - međutim. Nije. Glede ženomrzačke polemike, ne sećam se da je neko pomenuo pravo pisca da piše o svemu šta mu padne na pamet, onako kako hoće i da od toga niko ne može biti izuzet. Palo mi je to na pamet ovih dana dok sam sa velim zadovoljstvom čitao Bernhardove „Stare majstore“.
Mila majko, kako je u toj knjizi her Tomas iskasapio Austriju i Nemačku, kako je samo nagrdio Štiftera, Malera, Hajdegera i još neke svenemačke veličine, kakve je sve strašne reči izgovorio o austrijskoj državi i - nikom ništa. Tačno je, nije Bernhard tamo bio omiljena ličnost - nije mu to ni bila namera - ama uredno su ga objavljivali, pa čak i nagrađivali. U jednom sam trenutku odložio knjigu da skuvam kafu, pa mi pade na pamet sledeća pomisao: Šta bi bilo - kada bi to uopšte bilo moguće - da je Bernhard počem srpski pisac. Mene - koji Bernhardu nisam ni do kolena - umalo nisu skalpirali što sam biranim rečima malo okrpio neopevanu lopužu i onovremenog diktafona, Vuka Stef. Karadžića. Srpski se Bernhard ne bi tu zaustavio. Ali bi - tvrd vam stojim - završio na kocu. Sa koga su - i pride s konopca - sišli ovdašnji dramoseri, seratori i takozvani nacionalni radenici. Prosto je neverovatno koliko javnost jedne razdešene, razjebane, podivljačene i poseljačene zemlje drži do finoće i političke korektnosti u literaturi.
Da se vratimo mi na Kiša. Pročitao sam verovatno sve što je napisao i nigde nisam naišao na tragove antifeminizma, protivženstva, kako vam drago. Može biti da su moji kriterijumi niži od propisanih, može biti da sam i ja „muška šovinistička svinja“, ama - ako ništa drugo - ne bi se, da su kritičarke u pravu, sa Kišom družila onako žestoka feministkinja kakva je Suzan Zontag. A sve i da se nije družila, zbog čega bi Kiš bio u obavezi da piše u skaldu sa hirovima ideoloških matrica? Sve ovo ne znači da Danila Kiša treba idealizovati i idolizovati. Najbolje je za kraj citirati reči koje je Selin - takođe žestok pisac - rekao nekom svom američkom pajtašu: „Nauči se da grešiš. Ovaj svet je pun onih koji su u pravu i zato je svet ovako odvratno mesto.“
Svetislav Basara; Danas, kolumna 'Famozno'
23.8.2011.
Josef Sudek: From My Window
27. kol 2011.
pesnik
Pesnik
on poznaje sve puteve i vetrove,
vetrove i njihove vrtove,
vrtove u kojima rastu reči
i puteve od reči do nade.
Odnese ga put niz svet,
odnese ga đavo među reči,
da se udvara svojoj vlastitoj senci,
da peva u lažnom vrtu:
trice i kučinu svoje čarobne mesečine,
pseću ružu i svoju gadljivost,
da oslepljuje predeo izvađen iz tuđeg oka,
da vrati noć u ime nežnosti.
Branko Miljković
Mark Tansey
on poznaje sve puteve i vetrove,
vetrove i njihove vrtove,
vrtove u kojima rastu reči
i puteve od reči do nade.
Odnese ga put niz svet,
odnese ga đavo među reči,
da se udvara svojoj vlastitoj senci,
da peva u lažnom vrtu:
trice i kučinu svoje čarobne mesečine,
pseću ružu i svoju gadljivost,
da oslepljuje predeo izvađen iz tuđeg oka,
da vrati noć u ime nežnosti.
Branko Miljković
Mark Tansey
kap mastila
Kap mastila
šta sve može da stane u kapi mastila
jedno nenapisano sunce
jedna nepotpisana ptica
jedan nenacrtani cvet
i još će ostati toliko
da se napiše epitaf:
dve su zvezde zanoćile
u čijem srcu u čijoj noći
zatim su dva cveta nikla
iz čije krvi iz čije krvi
i dve su ptice poletele
iz čije glave u čiju noć
dve zvezde dva cveta dve ptice
niko ne zna čije su
niko ne zna odakle su
Branko Miljković
Mark Tansey
šta sve može da stane u kapi mastila
jedno nenapisano sunce
jedna nepotpisana ptica
jedan nenacrtani cvet
i još će ostati toliko
da se napiše epitaf:
dve su zvezde zanoćile
u čijem srcu u čijoj noći
zatim su dva cveta nikla
iz čije krvi iz čije krvi
i dve su ptice poletele
iz čije glave u čiju noć
dve zvezde dva cveta dve ptice
niko ne zna čije su
niko ne zna odakle su
Branko Miljković
Mark Tansey
26. kol 2011.
pesma o školi
Pesma o školi
Dva i dva su četiri
četiri i četiri su osam
osam i osam šesnaest
Ponovite veli učitelj
Deca ponavljaju u horu
Dva i dva su četiri
četiri i četiri su osam
osam i osam šesnaest
Ali u to nebom preleće
ptica sa repom kao lira
Dete je vidi
dete je čuje
dete je zove
Spasi me
igraj se sa mnom
o ptico
Tada ptica sleće
i igra se sa detetom
Ponovite govori učitelj
Dva i dva su četiri
četiri i četiri su osam
osam i osam šesnaest
a sesnaest sesnaest
koliko je to
Ali dete misli na pticu
i sesnaest i sesnaest
ne sabiraju se vise
a narocito nikako ne
trideset i dva
i trideset i dva
već sve to odlazi daleko
jer dete je sakrilo pticu
u svoju klupu
I sad sva deca
čuju samo njenu pesmu
i sva deca čuju samo muziku
a osam i osam
i četiri i četiri
i dva i dva
odmagljuju redom
A zatim ptica-lira igra
dete peva
a učitelj viče
Kad ćete već jednom
prestati da ste pajaci
Ali sva deca
slušaju muziku
dok zidovi učionice
lagano se ruše
a prozorska okna postaju pesak
mastilo nepregledna pučina morska
klupe ponovo postaju drveta
kreda stenovita obala morska
a držalja ptica-lira.
Žak Prever
Joyce Tenneson
Dva i dva su četiri
četiri i četiri su osam
osam i osam šesnaest
Ponovite veli učitelj
Deca ponavljaju u horu
Dva i dva su četiri
četiri i četiri su osam
osam i osam šesnaest
Ali u to nebom preleće
ptica sa repom kao lira
Dete je vidi
dete je čuje
dete je zove
Spasi me
igraj se sa mnom
o ptico
Tada ptica sleće
i igra se sa detetom
Ponovite govori učitelj
Dva i dva su četiri
četiri i četiri su osam
osam i osam šesnaest
a sesnaest sesnaest
koliko je to
Ali dete misli na pticu
i sesnaest i sesnaest
ne sabiraju se vise
a narocito nikako ne
trideset i dva
i trideset i dva
već sve to odlazi daleko
jer dete je sakrilo pticu
u svoju klupu
I sad sva deca
čuju samo njenu pesmu
i sva deca čuju samo muziku
a osam i osam
i četiri i četiri
i dva i dva
odmagljuju redom
A zatim ptica-lira igra
dete peva
a učitelj viče
Kad ćete već jednom
prestati da ste pajaci
Ali sva deca
slušaju muziku
dok zidovi učionice
lagano se ruše
a prozorska okna postaju pesak
mastilo nepregledna pučina morska
klupe ponovo postaju drveta
kreda stenovita obala morska
a držalja ptica-lira.
Žak Prever
Joyce Tenneson
poeziju više niko neće pisati
Poeziju više niko neće pisati
Poeziju više niko neće pisati
Opevani predmeti napustiće pesme
Nezadovoljni kako su do sada tumačeni i
prepevavani.
Sve što je bilo predmet poezije
Ustaće protiv nje i njenog kukavičluka!
Stvari će same izražavati nešto od onoga što se
nisu usudili pesnici.
More – stara lektira pesnika zauvek će
napustiti poeziju
I vratiti se svome grobu u kome je odraslo.
Zalazak sunca izblamiran u pesmama,
Zvezdano nebo dovedeno do kiča,
Dići će ruke od poezije!
Ruže insistiraju na svojoj boji
I neće pristati na prevrtljivost pesnika.
Reč sloboda će pobeći iz poezije i vratiti se
svome značenju
Pesnici neće imati jezika na kome bi pevali.
Između poezije i pesnika neće biti nikoga
I pesme će tada napasti pesnike,
Tražeči od njih da ispune obećanja.
Pesnici će pokušati da izmaknu ispred onog što
su rekli,
Ali će ih stići ono što su izmišljali i
predviđali.
Poezija će tražiti njihove živote
Da bi njene metafore bile istinite i potvrđene.
U novim generacijama:
Niko po tu cenu neće hteti da bude pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije u tolikoj laži.
Budući pesnici radiće pametnije poslove.
Slobodni ćovek neće pristati da piše pesme
Da bi zbog toga bio pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije.
Drvo, dojučerašnji simbol u poeziji,
Zapevaće na trgu o svojoj mračnoj prošlosti
I niko neće moći da ga zameni
Jer zna o sebi bolje od ikoga!
Pravi pesnici će biti protiv poezije,
A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao.
Zbog ugleda u očima pravih pesnika,
Poeziju više niko neće pisati.
Matija Bećković
Ralph Gibson
Poeziju više niko neće pisati
Opevani predmeti napustiće pesme
Nezadovoljni kako su do sada tumačeni i
prepevavani.
Sve što je bilo predmet poezije
Ustaće protiv nje i njenog kukavičluka!
Stvari će same izražavati nešto od onoga što se
nisu usudili pesnici.
More – stara lektira pesnika zauvek će
napustiti poeziju
I vratiti se svome grobu u kome je odraslo.
Zalazak sunca izblamiran u pesmama,
Zvezdano nebo dovedeno do kiča,
Dići će ruke od poezije!
Ruže insistiraju na svojoj boji
I neće pristati na prevrtljivost pesnika.
Reč sloboda će pobeći iz poezije i vratiti se
svome značenju
Pesnici neće imati jezika na kome bi pevali.
Između poezije i pesnika neće biti nikoga
I pesme će tada napasti pesnike,
Tražeči od njih da ispune obećanja.
Pesnici će pokušati da izmaknu ispred onog što
su rekli,
Ali će ih stići ono što su izmišljali i
predviđali.
Poezija će tražiti njihove živote
Da bi njene metafore bile istinite i potvrđene.
U novim generacijama:
Niko po tu cenu neće hteti da bude pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije u tolikoj laži.
Budući pesnici radiće pametnije poslove.
Slobodni ćovek neće pristati da piše pesme
Da bi zbog toga bio pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije.
Drvo, dojučerašnji simbol u poeziji,
Zapevaće na trgu o svojoj mračnoj prošlosti
I niko neće moći da ga zameni
Jer zna o sebi bolje od ikoga!
Pravi pesnici će biti protiv poezije,
A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao.
Zbog ugleda u očima pravih pesnika,
Poeziju više niko neće pisati.
Matija Bećković
Ralph Gibson
Pretplati se na:
Postovi (Atom)
