Ekstaza
Ostaće daleko za mnom ovi puti
Nestaće i ove suze kud i druge
Ja ću nove želje u svom srcu čuti
Kao nove laste u večeri duge
Prah srebrnih
zvezda dok lagano pada
I s cveća se diže svila kao kose
Moja nova ljubav
rodiće se tada
Kao novi listak i nova kap rose
I kraj druge žene ja ću da se nadam
I da svoje srce rasipam i gubim
I opet misleć da prvi put
stradam
I prvi put želim i prvi put ljubim
Jovan Dučić
1. lis 2012.
1. ruj 2012.
zauvek
Zauvek
Jer sve što čovek, od sreće što prianja
uz ljudski život, božanskim imenom zva,
vernosti sklad, što ne zna kolebanja,
i prijateljstvo, što bez sumnje cva,
luč, što mudraca put vrletnih misli ganja,
a pesniku slikama lepim sja,
sve sam ja to u svoje najlepše čase
otkrio u njoj i našao za se.
Johan Volfgang Gete
Jer sve što čovek, od sreće što prianja
uz ljudski život, božanskim imenom zva,
vernosti sklad, što ne zna kolebanja,
i prijateljstvo, što bez sumnje cva,
luč, što mudraca put vrletnih misli ganja,
a pesniku slikama lepim sja,
sve sam ja to u svoje najlepše čase
otkrio u njoj i našao za se.
Johan Volfgang Gete
školjka
Školjka
Doneli su mi na dar jednu školjku.
U njoj je pevusilo more
iz atlasa
i preplavilo moje srce vodom
i ribama
od sene i od srebra.
Doneli su mi na dar jednu školjku.
Seviljska pesmica
U narandžama
jutro se ogleda.
Pčele od zlata
traže kaplju meda.
A gde da nađu meda,
Izabela?
On je u modrom svetu,
Izabela.
U cvetu ruzmarina
oko tvog čela.
(Stolica od zlata
za Mavra Ferhata,
a njegovoj ženi
tronožac drveni!)
U narandžama
jutro se ogleda.
Federico Garcia Lorca
Edouard Boubat
Doneli su mi na dar jednu školjku.
U njoj je pevusilo more
iz atlasa
i preplavilo moje srce vodom
i ribama
od sene i od srebra.
Doneli su mi na dar jednu školjku.
Seviljska pesmica
U narandžama
jutro se ogleda.
Pčele od zlata
traže kaplju meda.
A gde da nađu meda,
Izabela?
On je u modrom svetu,
Izabela.
U cvetu ruzmarina
oko tvog čela.
(Stolica od zlata
za Mavra Ferhata,
a njegovoj ženi
tronožac drveni!)
U narandžama
jutro se ogleda.
Federico Garcia Lorca
utjeha kose
Utjeha kose
Gledao sam te sinoc. U snu. Tuzan. Mrtvu.
U dvorani kobnoj, u idili cvijeca,
Na visokom odru, agoniji svijeca,
Gotov da ti predam zivot kao zrtvu.
Nisam plako. Nisam. Zapanjen sam stao
U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne,
Sumnjajuci da su tamne oci jasne,
Odakle mi nekad bolji zivot sjao.
Sve bas, sve je mrtvo: oci, dah i ruke,
Sve, sto ocajenjem htjedoh da ozivim
U slijepoj stravi i u strasti muke.
U dvorani kobnoj, mislima u sivim.
Samo kosa tvoja jos je bila ziva,
Pa mi rece: Miruj! U smrti se sniva
Antun Gustav Matoš
Gledao sam te sinoc. U snu. Tuzan. Mrtvu.
U dvorani kobnoj, u idili cvijeca,
Na visokom odru, agoniji svijeca,
Gotov da ti predam zivot kao zrtvu.
Nisam plako. Nisam. Zapanjen sam stao
U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne,
Sumnjajuci da su tamne oci jasne,
Odakle mi nekad bolji zivot sjao.
Sve bas, sve je mrtvo: oci, dah i ruke,
Sve, sto ocajenjem htjedoh da ozivim
U slijepoj stravi i u strasti muke.
U dvorani kobnoj, mislima u sivim.
Samo kosa tvoja jos je bila ziva,
Pa mi rece: Miruj! U smrti se sniva
Antun Gustav Matoš
pesmica
Pesmica
Reci, kad bi moj osmeh bled,
rastopio se kao cvet
pola san a pola led
Kad bih još jednom
mogao da volim...
Da li bi mi tad bilo dobro svud,
i život bio manje lud?
Ili bih i tad kao sad
morao da se smešim i razbolim,
i da umrem?
Kad bih još jednom
osetio da volim, volim?
Miloš Crnjanski
(1893-1978)
Reci, kad bi moj osmeh bled,
rastopio se kao cvet
pola san a pola led
Kad bih još jednom
mogao da volim...
Da li bi mi tad bilo dobro svud,
i život bio manje lud?
Ili bih i tad kao sad
morao da se smešim i razbolim,
i da umrem?
Kad bih još jednom
osetio da volim, volim?
Miloš Crnjanski
(1893-1978)
nikad
Nikad
Ne znam gdje počinje praznina mora.
Al slutim što je taknuto u tebi ili u meni glas
koji je blizu negde rekao:
nikad.
To je reka koja se više ne vraća
u svoj izvor
jer su joj obale dogovorene s nekim nepoznatim
koji čeka u daljini.
To je cvet koji ne silazi više
u svoj koren
jer se onde naselila budućnost.
Nikad.
Šumna trava neizgaženih visoravni
sneg na planinama
ljubičastim.
Osvrni se za sobom i gledaj svoje nikad
u travi sluha i vida naraslo
u seni ruku sustalih, u sjaju želje neugasle.
Obazri se, prepoznaj svoje Nikad
po iščezlim nizinama prostrto.
I teška misao koju si zanjihao
postat ce blaga, jer je kraj nje čovek
nerazumljiv u svojoj samoći.
A kad se on pomakne u noć
i u veliki uspavani prostor,
ispružit ćeš za njim svoje ruke
i viknuti:
ne odlazi!
Branko Miljković
(1934-1961)
(Ansel Adams:
The Tetons and the Snake River, Wyoming, 1942)
Ne znam gdje počinje praznina mora.
Al slutim što je taknuto u tebi ili u meni glas
koji je blizu negde rekao:
nikad.
To je reka koja se više ne vraća
u svoj izvor
jer su joj obale dogovorene s nekim nepoznatim
koji čeka u daljini.
To je cvet koji ne silazi više
u svoj koren
jer se onde naselila budućnost.
Nikad.
Šumna trava neizgaženih visoravni
sneg na planinama
ljubičastim.
Osvrni se za sobom i gledaj svoje nikad
u travi sluha i vida naraslo
u seni ruku sustalih, u sjaju želje neugasle.
Obazri se, prepoznaj svoje Nikad
po iščezlim nizinama prostrto.
I teška misao koju si zanjihao
postat ce blaga, jer je kraj nje čovek
nerazumljiv u svojoj samoći.
A kad se on pomakne u noć
i u veliki uspavani prostor,
ispružit ćeš za njim svoje ruke
i viknuti:
ne odlazi!
Branko Miljković
(1934-1961)
The Tetons and the Snake River, Wyoming, 1942)
suza na pučini
| Suza na pučini I |
| Nestajem u podne kad ona gubi senku O saće od crnog mleka u ušima Sva prašina neba nedostojna njenog pudera Ona mi daje otrova u poljupcu |
| Ta kurva to slatko đubre koje volim Ali ne smem da priznam jer će me ostaviti O zvezdo proslavljena na račun noći O moje lice oprano suzama |
| Orao koji propada niz provaliju u vazduhu Pre zemlje neće ništa dodirnuti Duboke su svi stvari dok padaju Kao ptica koja putuje kroz kamen |
| Ljubi dok pogledaš srcu dok te izda Dok izučiš školu koju citiram O ružni snovi gde se sastajem sa biljem U dvoličnosti se čuva pravo lice |
| II |
| Ko tebe zavoli taj će zakasniti Da se na vreme leči i da se ponovo rodi Ti koja mi se privikavaš kao plivaču voda Razjedajući rane gorkom solju |
| Ogromni materijali za jednu pesmu Taj nered u snu preveliki za moju glavu Jedan ludak tvrdi da te više voli Zemlja će se okretati dok padnemo u nesvest |
| Jezik siromašan pred njenim očima Moje metafore kao njene ogrlice I minđuše u njenom uvu od sedefa Žar ludaka iskorišćen kao gorivo u raketama |
| O crni dane osvetljen snegovima Kao ulovljen na svoju krv patim O crna ptico namenjena nebesima Umesto duše umesto formule |
| Napisani slavuji prevrtljivi i dvolični Rade insekti kao zveri u mraku Dok se liftom spuštam u njeno crce I moja krv slazi na mraz ispod nule |
| III |
| Biljke se guraju da prodru na vazduh Uzalud je čupam iz duboke senke Jedno drvo mi daje transfuziju krvi I uši gore kao dva plamena |
| Šumo gde ću stići odjeke svoga glasa Pljušte ptice kojima se umivam Nezdrav plamen se povija u srcu Dušo zagađena pogrešnim lečenjem |
| Slavuj se u srcu lomi kao suza Dok ja slavim svojim nedostacima I cvet okreće vreme naopako Bojim se da je sanjam dok je gledam |
| Raspada se zvezda ta rana vazduha I namesto nje se pojavljuje rupa Ona se prolepšava da bi mi prkosila Slična belom drvetu u vodi |
| Vodo duboka kao netalenti Jedan živac drži higijenu u poeziji Staze u parkovima imitiraju puteve I reč nas uzgred odvodi u budućnost |
| IV |
| Ono što preko noći preduzimam Kada me pre pisanja svrbe prsti Kao ptica nepobeđena pepelom Krst na grobu se suprostavlja vetru |
| Kad zajedno s vodom isparavaju zvezde I rane hladi alkohol koji vetri Mogu biti profesor svojim dušmanima Koji noćas strepe da nešto ne napišem |
| Rđaju meridijani u bistrim vodama I kao zlatni konci pucaju u ledu Moja krv se bavi zabranjenim poslom Dok zvezde tamu lažno predstavljaju |
| O dragi ljudi u njenom životu Ostaće zakopani u mojim ustima Moje kameno srce u zemlji kao dukat Odoleće vlazi i ljubavnoj infekciji |
| Nesrećne ptice se leče visinama O zlato što iznutra prolepšavaš zemlju Dok razvode struju iz moje ljubavi Što je meni rekla kao da je zakopala |
| Jer šta sam ja u njenom životu Ona je pročitala moju tamu kao bukvar Dok goni svoju senku oko sveta I moja krv crta ono što napišem |
Matija Bećković
|
pesma o povratku
| Pesma o povratku Znam: neću se nikad vratiti. Ne znam ni gde bih, ne znam ni kuda. |
| Daleko nadamnom, obasjan nečim, srebrom oivičen oblak krivuda. |
| Jedna je stvar na kratko svratiti; usniti odjek poznatih reči; upiti šapat večeri blage što se prosipa duž aleja; |
| na tren baciti pogled da luta kroz neke osobe znane i drage, pa onda dalje duž prašnog puta, dalje, duž pruge, dunavskog keja… |
| Zaleđen pogled vraća mi svu surovost jave… |
| Jesam li kleta? Još ne znam da l’ mi je kuća tu, il’ ovde negde, preko p’o sveta… |
| Svaki dan ponešto novo sine a ja mrem hiljadu malih smrti. Ustajem, padam, kopam visine od kojih mi se u glavi vrti. |
| Kad hoćeš da te obmane varka sedneš na vrtešku dva tri kruga; ipak, ne živi se sred luna parka. Živeti život – to je stvar druga. |
| Nošena vetrom, od snova sva sam. Pitam se, ko sam? Pitam se, šta sam? |
| Pitam se, ko li je izrek’o reči – ko je to slagao da vreme leči? |
| Prosuta nada u beskraj briše, izmiče, beži, a nema nove… U uglu oka dosadne kiše. Imam još samo nezgasle snove… |
| Znam: neću se nikad vratiti. Nemam ni gde, nemam ni kuda. |
| Ipak, magličast san me zove, opija, mami me kojekuda… |
| U meni drema čežnjivom ćutnjom osmeh beogradskog aprila, pogled ukraden neveštom slutnjom uz žamor turskih karanfila. |
| I niko ne zna niti će znati ona bulevarska jutra rana čije još tajne, tužne i sjajne, čuvaju krošnje nekih platana. |
| U dahu osećam miris prašine dok letnje sunce ulicom peče; san se kotrlja niz vrele šine u neko daleko, setno veče, u ruku što topao osmeh pruža kroz neke male, sitne radosti. |
| Miris dunja i miris ruža… Jeli to san il’ senka mladosti? |
| Misao mi se Dunavom plavi. Sunčevo crveno zlato se prosu. Maslačci plešu u modroj travi dok duge senke rađaju rosu. |
| Začujem cvrčke, ugledam svica – da, to noć već navlači halje… |
| Pozdravljam ulice, poznata lica. Nešto u meni tera me dalje… |
| Zenicom milujem obrise grada. Sivilo sluti jesen sve više… |
| Otvaram kapke ali ni tada ne dam da jesen, ne dam da zima, ne dam da vetrovi, ne dam da kiše ubiju sve to što još imam. |
| Nošena vetrom, od snova sva sam. Pitam se, ko sam? Pitam se, šta sam? |
| Snovi su snovi, to znam, samo, i snovi imaju lice i boje… I tačno je: ja nemam ništa tamo al’ opet, nekako, sve je to moje. |
| Nadamnom posrebren oblak vrluda. Lomim u sebi: da li ga pratiti? |
| Ne znam ni gde bih, ne znam ni kuda. Znam samo: neću se nikad vratit. |
Dragana Konstantinović
(1961) |
maska zlotvora
Maska zlotvora
Na mome zidu visi japanska rukotvorina
Od drveta, maska zlog demona, zlatno lakirana.
Pun saučešća gledam
Nabrekle žile na čelu koje pokazuju
Koliko je naporno zao biti.
Bertolt Brecht
Na mome zidu visi japanska rukotvorina
Od drveta, maska zlog demona, zlatno lakirana.
Pun saučešća gledam
Nabrekle žile na čelu koje pokazuju
Koliko je naporno zao biti.
Bertolt Brecht
dobra jutarnja misao
Dobra jutarnja misao
U četiri jutrom, leti,
San ljubavni još se sanja.
Miris noćnog svetkovanja
Zorom kroz šumarak leti.
Na ogromnom se Gradilištu,
Gde sunce Hesperida teče,
S rukavima zasukanim
Komešaju drvoseče.
U pustinji biljnoj treba
Oplate da spreme krasne
Gde će raskoš gradska da se
Smeje ispod lažnog neba.
Za radnike – podanike
Jednog vavilonskog kralja -
Venero, pusti ljubavnike
Čija je duša puna slavlja.
O kraljice pastira!
Daj radniku rakiju životvornu,
Nek mu snaga bude mirna
Do kupanja u podnevnom moru.
Arthur Rimbaud
U četiri jutrom, leti,
San ljubavni još se sanja.
Miris noćnog svetkovanja
Zorom kroz šumarak leti.
Na ogromnom se Gradilištu,
Gde sunce Hesperida teče,
S rukavima zasukanim
Komešaju drvoseče.
U pustinji biljnoj treba
Oplate da spreme krasne
Gde će raskoš gradska da se
Smeje ispod lažnog neba.
Za radnike – podanike
Jednog vavilonskog kralja -
Venero, pusti ljubavnike
Čija je duša puna slavlja.
O kraljice pastira!
Daj radniku rakiju životvornu,
Nek mu snaga bude mirna
Do kupanja u podnevnom moru.
Arthur Rimbaud
pjesniku
Pjesniku
Za ljubav svijeta – ljudi, Pjesniče ti ne mari!
Velike hvale huka – to je trenutan šum.
Hladan je smijeh gomile; glupakov sud pokvari
Smisao. Al’ ti budi – čvrst i sam ko tvoj um.
Ti – car si. I sam živiš. Kreće te volja tvoja,
Tamo kuda te vodi slobode tvoje put.
Usavršavaj samo duhovna blaga svoja,
Ne traži da svijet puni – mirnog ti posla kut.
Blagorodni su samo tvog srca pravi trudi;
O djelu umjetničkom umjetnik strože sudi…
A pusti i glupaku, pusti gomili toj
Neka te brani, ili šta hoće neka zbori
Nek’ pljuje onaj oltar gdje tvoja svjetlost gori
Nestašluk djece neka koleba presto tvoj.
Aleksandar Sergejevič Puškin
Lassie Come Home (Fidèle Lassie) 1943
Za ljubav svijeta – ljudi, Pjesniče ti ne mari!
Velike hvale huka – to je trenutan šum.
Hladan je smijeh gomile; glupakov sud pokvari
Smisao. Al’ ti budi – čvrst i sam ko tvoj um.
Ti – car si. I sam živiš. Kreće te volja tvoja,
Tamo kuda te vodi slobode tvoje put.
Usavršavaj samo duhovna blaga svoja,
Ne traži da svijet puni – mirnog ti posla kut.
Blagorodni su samo tvog srca pravi trudi;
O djelu umjetničkom umjetnik strože sudi…
A pusti i glupaku, pusti gomili toj
Neka te brani, ili šta hoće neka zbori
Nek’ pljuje onaj oltar gdje tvoja svjetlost gori
Nestašluk djece neka koleba presto tvoj.
Aleksandar Sergejevič Puškin
7. kol 2012.
1. srp 2012.
22. tra 2012.
13. tra 2012.
5. ožu 2012.
trenuci
Trenuci
Kad bih svoj život mogao
Pokušao bih u sledećem da proživim.
Ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah, zaista vrlo malo stvari
Bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
Više sutona posmatrao,na više planina popeo, više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,
Jeo manje boba a više sladoleda, imao više stvarnih
A manje izmišljenih problema.
Ja sam bio od onih što razumno i plodno prožive
Svaki minut svog života; imao sam, jasno, i časaka radosti.
Al' kad bih mogao nazad da se vratim, težio bih samo
Dobrim trenucima.
Jer ako znate, život je od toga sačinjen, od trenova samo
I nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli bez toplomera
Termofora, kišobrana i padobrana;
Kad bih opet mogao da živim,
S proleća bih počeo bosonog da hodam i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao, više sutona posmatrao
Sa više dece igrao, kad bih život ponovo pred sobom imao.
Ali vidite imam osamdeset i pet godina i znam da umirem.
Horhe Luis Borhes
Jacques Henri Lartigue, 1930
Kad bih svoj život mogao
Pokušao bih u sledećem da proživim.
Ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se više.
Bio bih gluplji nego što bejah, zaista vrlo malo stvari
Bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
Više sutona posmatrao,na više planina popeo, više reka preplivao.
Išao bih na još više mesta na koja nikad nisam otišao,
Jeo manje boba a više sladoleda, imao više stvarnih
A manje izmišljenih problema.
Ja sam bio od onih što razumno i plodno prožive
Svaki minut svog života; imao sam, jasno, i časaka radosti.
Al' kad bih mogao nazad da se vratim, težio bih samo
Dobrim trenucima.
Jer ako znate, život je od toga sačinjen, od trenova samo
I nemoj propuštati sada.
Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli bez toplomera
Termofora, kišobrana i padobrana;
Kad bih opet mogao da živim,
S proleća bih počeo bosonog da hodam i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao, više sutona posmatrao
Sa više dece igrao, kad bih život ponovo pred sobom imao.
Ali vidite imam osamdeset i pet godina i znam da umirem.
Horhe Luis Borhes
Jacques Henri Lartigue, 1930
ulica sa ružičastim dućanom
Ulica sa ružičastim dućanom
Već oči zagledaju svaki početak ulice
A suša naslućuje blisku kišu
Već su svi putevi blizu,
čak i put čuda.
Vetar donosi obamrlu zoru.
Zora je naš strah da postupamo drukčije.
i muči nas.
Hodao sam celu bogovetnu noć
i njen nemir me ostavlja
u ovoj ulici koja je kao i druge.
Evo opet na horizontu
spokojstvo ravnice
i utrina s travuljinom i žicom
i dućan koji svetli
kao sinoć mlad mesec.
Kao uspomena blizak mi je ovaj dućan na ćošku
sa dugim coklma i obećanjem dvorišta.
Lepo je posvedičiti te, večna ulico,
jer sam u svom životu video tako malo stvari!
Već svetlost vazduh brazada.
Moje godine su prevalile puteve zemlje i vode,
samo tebe osećam, mirna i ružicasta ulico.
Mislim, možda su tvoji zidovi začeli zoru,
dućane, što si čitavu noć osvetljen
Razmišljam i, pred ovim kućama, nalazim reči
da ispovedim svoje siromaštvo:
nisam gledao ni reke, ni more, ni planinu,
već stekoh poverenje svetlosti Buenos Ajresa
i skovah stihove svog života i smrti
od te svetlosti ulične.
Velika i napaćena ulico,
ti si jedina muzika za koju moj život zna.
Na horizontu jednog predgrađa
Pampa,
osećam tvoju širinu koja produbljuje pregrađa,
krv mi otiče na tvojim zalascima.
Pampa, čujem te u upornim misaonim gitarama
i visokim caricima i umornoj škripi
kola sa senom koja pristižu iz leta.
Pampa,
dovoljno mi je da vidim prostranstvo crvenog dvorišta
pa da osetim da si moja.
Pampa,
znam da te razdiru
brazde i izlokani drumovi i vetar menja.
Pampa, napaćena i muževna što si već na nebu.
Ne znam jesi li smrt. Znam da si mi u grudima.
Mitsko osnivanje Buenos Ajresa
Zar po ovoj reci snenoj i blatnoj
da mi osnuju otadžbinu dođoše pramci?
Šareni čunovi išli su po talasima
između plovećeg bilja tamne matice.
Pretpostavićemo, dakle, posle zrelog razmišljanja,
da je reka bila modrikasta kao da na nebu izvire,
a mala crvena zvezda označavala je mesto
na kome je Huan Dijas postio, a indijanci mrsili.
Izvesno je da je hiljadu ljudi i drugih hiljadu prispelo
po moru pet uštapa širokom,
punom nemani i sirena
i magnetnih stena što zaluđuju busolu.
Podigoše nekoliko jadnih koliba na obali,
zaspaše kao stranci. Kažu da je to bilo u Rijaučelu,
no to su izmišljotine sa Ušća.
U stvari čitava skupina kuća, i to u mojoj četvrti, u Palermu.
Jedna skupina kuća ali usred polja
izložena zorama, kišama i vetrovima.
U mojoj četvrti ta skupina još postoji:
Ulice Gvatemala, Serano, Paragvaj, Guručaga.
Ružičasti dućan je kao naličije karte
zasijao, u zadnjoj sobici zagalamili su uz truko,
ružicasti dućan se zakitio kavgadžijom
što se prsi na uglu, osion i grub.
Prvi vergl je horizont pozdravio
svojim varljivim raspoloženjem, habanerom, svirkom nerazgovetnom.
Celo stovarište je odobravalo: IRIGOJEN,
daleki klavir svirao je Soboridova tanga.
Trafika je zamirisala kao ruža
pustinjom. U juerašnjici veče se skrilo,
nestvarnu prošlost podelili su ljudi.
Nedostajalo je samo jedno: pločnik na drugoj strani.
Pričaju mi da je Buenos Ajres nastao:
smatram ga večitim kao vodu i vazduh.
Horhe Luis Borhes
Picasso,1907.
Već oči zagledaju svaki početak ulice
A suša naslućuje blisku kišu
Već su svi putevi blizu,
čak i put čuda.
Vetar donosi obamrlu zoru.
Zora je naš strah da postupamo drukčije.
i muči nas.
Hodao sam celu bogovetnu noć
i njen nemir me ostavlja
u ovoj ulici koja je kao i druge.
Evo opet na horizontu
spokojstvo ravnice
i utrina s travuljinom i žicom
i dućan koji svetli
kao sinoć mlad mesec.
Kao uspomena blizak mi je ovaj dućan na ćošku
sa dugim coklma i obećanjem dvorišta.
Lepo je posvedičiti te, večna ulico,
jer sam u svom životu video tako malo stvari!
Već svetlost vazduh brazada.
Moje godine su prevalile puteve zemlje i vode,
samo tebe osećam, mirna i ružicasta ulico.
Mislim, možda su tvoji zidovi začeli zoru,
dućane, što si čitavu noć osvetljen
Razmišljam i, pred ovim kućama, nalazim reči
da ispovedim svoje siromaštvo:
nisam gledao ni reke, ni more, ni planinu,
već stekoh poverenje svetlosti Buenos Ajresa
i skovah stihove svog života i smrti
od te svetlosti ulične.
Velika i napaćena ulico,
ti si jedina muzika za koju moj život zna.
Na horizontu jednog predgrađa
Pampa,
osećam tvoju širinu koja produbljuje pregrađa,
krv mi otiče na tvojim zalascima.
Pampa, čujem te u upornim misaonim gitarama
i visokim caricima i umornoj škripi
kola sa senom koja pristižu iz leta.
Pampa,
dovoljno mi je da vidim prostranstvo crvenog dvorišta
pa da osetim da si moja.
Pampa,
znam da te razdiru
brazde i izlokani drumovi i vetar menja.
Pampa, napaćena i muževna što si već na nebu.
Ne znam jesi li smrt. Znam da si mi u grudima.
Mitsko osnivanje Buenos Ajresa
Zar po ovoj reci snenoj i blatnoj
da mi osnuju otadžbinu dođoše pramci?
Šareni čunovi išli su po talasima
između plovećeg bilja tamne matice.
Pretpostavićemo, dakle, posle zrelog razmišljanja,
da je reka bila modrikasta kao da na nebu izvire,
a mala crvena zvezda označavala je mesto
na kome je Huan Dijas postio, a indijanci mrsili.
Izvesno je da je hiljadu ljudi i drugih hiljadu prispelo
po moru pet uštapa širokom,
punom nemani i sirena
i magnetnih stena što zaluđuju busolu.
Podigoše nekoliko jadnih koliba na obali,
zaspaše kao stranci. Kažu da je to bilo u Rijaučelu,
no to su izmišljotine sa Ušća.
U stvari čitava skupina kuća, i to u mojoj četvrti, u Palermu.
Jedna skupina kuća ali usred polja
izložena zorama, kišama i vetrovima.
U mojoj četvrti ta skupina još postoji:
Ulice Gvatemala, Serano, Paragvaj, Guručaga.
Ružičasti dućan je kao naličije karte
zasijao, u zadnjoj sobici zagalamili su uz truko,
ružicasti dućan se zakitio kavgadžijom
što se prsi na uglu, osion i grub.
Prvi vergl je horizont pozdravio
svojim varljivim raspoloženjem, habanerom, svirkom nerazgovetnom.
Celo stovarište je odobravalo: IRIGOJEN,
daleki klavir svirao je Soboridova tanga.
Trafika je zamirisala kao ruža
pustinjom. U juerašnjici veče se skrilo,
nestvarnu prošlost podelili su ljudi.
Nedostajalo je samo jedno: pločnik na drugoj strani.
Pričaju mi da je Buenos Ajres nastao:
smatram ga večitim kao vodu i vazduh.
Horhe Luis Borhes
Picasso,1907.
rastanak
Rastanak
Između mene i moje ljubavi treba podići
tri stotine noći kao tri stotine zidova
a more će biti čarolija među nama.
Ostaće mi tek uspomena.
Oh,večeri mukom zaslužene
noći provedene s nadoma da te ugledam
polja mojega prolaska,nebeski svode
što ga upravo promatram i gubim…
Konačna poput mramora
tvoja će odsutnost ispunjavati tugom
i druga kasna popodneva.
Svanuće
U dubokoj opštoj noći,
koju jedva opovrgavaju svetiljke,
zalutali nalet vetra
uvredio je ćutljive ulice
kao uzdrhtalo predosećanje
groznog svanuća koje tumara
zapuštenim predgrađima sveta.
Radoznalo zagledan u tamu
i prestrašen pretnjom svitanja,
doživeo sam strahovitu pretpostavku
Šopenhauera i Berklija,
koji tvrde da je svet
delatnost duha,
san duša,
bez osnove, namere i prostornosti.
A kako ideje
nisu večne kao mermer,
već besmrtne kao šuma ili reka,
ranije učenje
dobilo je u zoru drugi oblik,
a praznoverje tog trenutka,
kad se svetlost poput ladoleža
puže po zidovima tame,
prevarilo mirazom
i nacrtalo ovaj kapričo:
Ako stvari nemaju materijalnost
i ako je mnogoljudni Buenos Ajres
samo san
koji sanjaju duše u zajedničkoj opčinjenosti,
i na trenutak
kada je njegovo biće u velikoj opasnosti,
a to je drhtavi trenutak svanuća,
kad malo njih sanja svet
i samo nekoliko noćnika čuvaju,
pepeljastu i tek skiciranu,
sliku ulica
koju će kasnije sa drugima dovršiti.
Čas kada upornom snu o životu
preti opasnost da se razbije,
čas kada bi Bogu bilo lako
da uništi svoje delo!
Ali opet se svet spasao.
Svetlost prosijava izmišljajući prljave boje
i sa izvesnom grižom savesti
što sam saučestvovao u uskrsnuću dana
hitam kući,
bezbojnoj i ledenoj, obasjanoj belom svetlošću,
dok jedna ptica zaustavlja tišinu
i dok istrošena noć
ostaje u očima slepih.
Jorge Luis Borges
Jacques Henri Lartigue
Između mene i moje ljubavi treba podići
tri stotine noći kao tri stotine zidova
a more će biti čarolija među nama.
Ostaće mi tek uspomena.
Oh,večeri mukom zaslužene
noći provedene s nadoma da te ugledam
polja mojega prolaska,nebeski svode
što ga upravo promatram i gubim…
Konačna poput mramora
tvoja će odsutnost ispunjavati tugom
i druga kasna popodneva.
Svanuće
U dubokoj opštoj noći,
koju jedva opovrgavaju svetiljke,
zalutali nalet vetra
uvredio je ćutljive ulice
kao uzdrhtalo predosećanje
groznog svanuća koje tumara
zapuštenim predgrađima sveta.
Radoznalo zagledan u tamu
i prestrašen pretnjom svitanja,
doživeo sam strahovitu pretpostavku
Šopenhauera i Berklija,
koji tvrde da je svet
delatnost duha,
san duša,
bez osnove, namere i prostornosti.
A kako ideje
nisu večne kao mermer,
već besmrtne kao šuma ili reka,
ranije učenje
dobilo je u zoru drugi oblik,
a praznoverje tog trenutka,
kad se svetlost poput ladoleža
puže po zidovima tame,
prevarilo mirazom
i nacrtalo ovaj kapričo:
Ako stvari nemaju materijalnost
i ako je mnogoljudni Buenos Ajres
samo san
koji sanjaju duše u zajedničkoj opčinjenosti,
i na trenutak
kada je njegovo biće u velikoj opasnosti,
a to je drhtavi trenutak svanuća,
kad malo njih sanja svet
i samo nekoliko noćnika čuvaju,
pepeljastu i tek skiciranu,
sliku ulica
koju će kasnije sa drugima dovršiti.
Čas kada upornom snu o životu
preti opasnost da se razbije,
čas kada bi Bogu bilo lako
da uništi svoje delo!
Ali opet se svet spasao.
Svetlost prosijava izmišljajući prljave boje
i sa izvesnom grižom savesti
što sam saučestvovao u uskrsnuću dana
hitam kući,
bezbojnoj i ledenoj, obasjanoj belom svetlošću,
dok jedna ptica zaustavlja tišinu
i dok istrošena noć
ostaje u očima slepih.
Jorge Luis Borges
16. velj 2012.
susret
Susret
Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli,
Dala si mi ruku i pošla si sa mnom,
I idući stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo sunca i sreće smo hteli.
Oboje smo strasno verovali tada
Da se besmo našli. I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno prezivljenih jada…
I za navek kad se rastasmo, i tako
Stezuć svoje srce rukama obema,
Otišla si plačna, zamrzla i nema,
Ko što beše došla, tužno i polako.
Jovan Dučić
(1871-1943)
Hollis Sigler
Waiting for Divine Inspiration (90-364)
1-color lithograph
Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli,
Dala si mi ruku i pošla si sa mnom,
I idući stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo sunca i sreće smo hteli.
Oboje smo strasno verovali tada
Da se besmo našli. I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno prezivljenih jada…
I za navek kad se rastasmo, i tako
Stezuć svoje srce rukama obema,
Otišla si plačna, zamrzla i nema,
Ko što beše došla, tužno i polako.
Jovan Dučić
(1871-1943)
Waiting for Divine Inspiration (90-364)
1-color lithograph
treće sledstvo
Treće sledstvo
Video sam jutros
leptire crne
po balkonskom cveću
I njihova smeđa krila
nad žbunjem
u kojem se gnezdi
zrela malina
U livadsko cveće
na rubu šume
uglavili se leptiri
i prenose polen
pokazujući
da i oni koji ne vide
mogu da se vole
Miodrag Pavlović
(1928)
Video sam jutros
leptire crne
po balkonskom cveću
I njihova smeđa krila
nad žbunjem
u kojem se gnezdi
zrela malina
U livadsko cveće
na rubu šume
uglavili se leptiri
i prenose polen
pokazujući
da i oni koji ne vide
mogu da se vole
Miodrag Pavlović
(1928)
9. velj 2012.
propovedanje ljubavi
Propovedanje ljubavi
Nema mene al’ ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti
Slično muzici slično praznini, spokojem.
Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemarljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.
U pusto srce, u mrtvo vreme me zovi,
Minula čežnjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još došao nije,
Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
Neka me nedostojnog vetar obavije.
Branko Miljković
(1934-1961)
Imogen Cunningham
Nema mene al’ ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti
Slično muzici slično praznini, spokojem.
Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemarljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.
U pusto srce, u mrtvo vreme me zovi,
Minula čežnjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još došao nije,
Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
Neka me nedostojnog vetar obavije.
Branko Miljković
(1934-1961)
Imogen Cunningham
12. sij 2012.
pod prozorom
Pod prozorom
I sinoć sam bio pored tvoga stana.
K’o bolnik kad diše, kiša jedva teče,
Lišće šušti, plače, s mokrih, crnih grana;
Sumorno i mutno spustilo se veče.
Ulica je bila pokrivena mrakom,
Krovovi i kuće tonuli u tminu.
I ja sam se kret’o laganim korakom
Kao čuvar mrtvih kroz aleju njinu.
Bojažljivo priđoh do prozora tvoga:
Modra, bleda svetlost na zavese pala.
Inače svud pusto, svud nigde nikoga,
Samo preko lišća noć je uzdah slala.
Pod prozorom zastah. Tu sam dugo bio
I drhtao tako bez glasa i moći:
Na zid ruku stavih pobožno i ti’o,
Ne mogah je dići, ne umedoh poći.
Najednom se trgoh. Ko da neko ide?
Mis’o moju preli krv mi uzrujana.
Ja bežati počeh. Da l’ me kogod vide?
I sinoć sam bio pored tvoga stana.
Vladislav Petković – Dis
(1880-1917)
I sinoć sam bio pored tvoga stana.
K’o bolnik kad diše, kiša jedva teče,
Lišće šušti, plače, s mokrih, crnih grana;
Sumorno i mutno spustilo se veče.
Ulica je bila pokrivena mrakom,
Krovovi i kuće tonuli u tminu.
I ja sam se kret’o laganim korakom
Kao čuvar mrtvih kroz aleju njinu.
Bojažljivo priđoh do prozora tvoga:
Modra, bleda svetlost na zavese pala.
Inače svud pusto, svud nigde nikoga,
Samo preko lišća noć je uzdah slala.
Pod prozorom zastah. Tu sam dugo bio
I drhtao tako bez glasa i moći:
Na zid ruku stavih pobožno i ti’o,
Ne mogah je dići, ne umedoh poći.
Najednom se trgoh. Ko da neko ide?
Mis’o moju preli krv mi uzrujana.
Ja bežati počeh. Da l’ me kogod vide?
I sinoć sam bio pored tvoga stana.
Vladislav Petković – Dis
(1880-1917)
o zašto
O zašto
O zašto smo se, zašto smo se sreli
na mrtvoj stazi opora venjenja,
pod mutnim nebom mađijskog jesenja?
O zašto smo se pogledali, je li?
O zašt` se nismo mimoišli, draga,
ko do dve lađe na sred okeana,
što crnih jedri, a s dva mrtva kana,
plove i minu u magli bez traga…?
Veljko Petrović
(1869-1935)
Joseph Mallord William Turner
O zašto smo se, zašto smo se sreli
na mrtvoj stazi opora venjenja,
pod mutnim nebom mađijskog jesenja?
O zašto smo se pogledali, je li?
O zašt` se nismo mimoišli, draga,
ko do dve lađe na sred okeana,
što crnih jedri, a s dva mrtva kana,
plove i minu u magli bez traga…?
Veljko Petrović
(1869-1935)
Joseph Mallord William Turner
vraćanje u prošlost
Vraćanje u prošlost
Znam da neizbežno u noći nesane
Oplavi te setnog uspomene plima.
Ti se vrćeš mišlju, duše rastrzane,
U večeri one tonova i rima
Pod prstima mojim kad je klavir stari
Plakao u pesmi tugu moju davnu,
I tvoj pogled vedri prodro da ozari
Moje duše bezdnu sumornu i tavnu.
Ti prolaziš duhom po mestima onim
Gde prolećne vode šume i s planina
Veje miris gore dahom osionim,
Gde trag naših stopa srebri mesečina.
I u talasima te svemoćne plime
Mladosti najbolji razaznaješ deo:
Živiš uzbuđeno bezbroj puta njime
I njim obasjavaš novi život ceo.
Znam ja — jer je moje osećanje isto —
Taj nemir u tebi, to je deo mene:
On u tebi živi pobožno i čisto
Radošću i bolom sreće neshvaćene.
Danica Marković
(1879-1932)
Jacques Henri Lartigue
Znam da neizbežno u noći nesane
Oplavi te setnog uspomene plima.
Ti se vrćeš mišlju, duše rastrzane,
U večeri one tonova i rima
Pod prstima mojim kad je klavir stari
Plakao u pesmi tugu moju davnu,
I tvoj pogled vedri prodro da ozari
Moje duše bezdnu sumornu i tavnu.
Ti prolaziš duhom po mestima onim
Gde prolećne vode šume i s planina
Veje miris gore dahom osionim,
Gde trag naših stopa srebri mesečina.
I u talasima te svemoćne plime
Mladosti najbolji razaznaješ deo:
Živiš uzbuđeno bezbroj puta njime
I njim obasjavaš novi život ceo.
Znam ja — jer je moje osećanje isto —
Taj nemir u tebi, to je deo mene:
On u tebi živi pobožno i čisto
Radošću i bolom sreće neshvaćene.
Danica Marković
(1879-1932)
Jacques Henri Lartigue
Pretplati se na:
Postovi (Atom)
