suza na pučini

Suza na pučini I

Nestajem u podne kad ona gubi senku O saće od crnog mleka u ušima Sva prašina neba nedostojna njenog pudera Ona mi daje otrova u poljupcu

Ta kurva to slatko đubre koje volim Ali ne smem da priznam jer će me ostaviti O zvezdo proslavljena na račun noći O moje lice oprano suzama

Orao koji propada niz provaliju u vazduhu Pre zemlje neće ništa dodirnuti Duboke su svi stvari dok padaju Kao ptica koja putuje kroz kamen

Ljubi dok pogledaš srcu dok te izda Dok izučiš školu koju citiram O ružni snovi gde se sastajem sa biljem U dvoličnosti se čuva pravo lice

II

Ko tebe zavoli taj će zakasniti Da se na vreme leči i da se ponovo rodi Ti koja mi se privikavaš kao plivaču voda Razjedajući rane gorkom solju

Ogromni materijali za jednu pesmu Taj nered u snu preveliki za moju glavu Jedan ludak tvrdi da te više voli Zemlja će se okretati dok padnemo u nesvest

Jezik siromašan pred njenim očima Moje metafore kao njene ogrlice I minđuše u njenom uvu od sedefa Žar ludaka iskorišćen kao gorivo u raketama

O crni dane osvetljen snegovima Kao ulovljen na svoju krv patim O crna ptico namenjena nebesima Umesto duše umesto formule

Napisani slavuji prevrtljivi i dvolični Rade insekti kao zveri u mraku Dok se liftom spuštam u njeno crce I moja krv slazi na mraz ispod nule

III

Biljke se guraju da prodru na vazduh Uzalud je čupam iz duboke senke Jedno drvo mi daje transfuziju krvi I uši gore kao dva plamena

Šumo gde ću stići odjeke svoga glasa Pljušte ptice kojima se umivam Nezdrav plamen se povija u srcu Dušo zagađena pogrešnim lečenjem

Slavuj se u srcu lomi kao suza Dok ja slavim svojim nedostacima I cvet okreće vreme naopako Bojim se da je sanjam dok je gledam

Raspada se zvezda ta rana vazduha I namesto nje se pojavljuje rupa Ona se prolepšava da bi mi prkosila Slična belom drvetu u vodi

Vodo duboka kao netalenti Jedan živac drži higijenu u poeziji Staze u parkovima imitiraju puteve I reč nas uzgred odvodi u budućnost

IV

Ono što preko noći preduzimam Kada me pre pisanja svrbe prsti Kao ptica nepobeđena pepelom Krst na grobu se suprostavlja vetru

Kad zajedno s vodom isparavaju zvezde I rane hladi alkohol koji vetri Mogu biti profesor svojim dušmanima Koji noćas strepe da nešto ne napišem

Rđaju meridijani u bistrim vodama I kao zlatni konci pucaju u ledu Moja krv se bavi zabranjenim poslom Dok zvezde tamu lažno predstavljaju

O dragi ljudi u njenom životu Ostaće zakopani u mojim ustima Moje kameno srce u zemlji kao dukat Odoleće vlazi i ljubavnoj infekciji

Nesrećne ptice se leče visinama O zlato što iznutra prolepšavaš zemlju Dok razvode struju iz moje ljubavi Što je meni rekla kao da je zakopala

Jer šta sam ja u njenom životu Ona je pročitala moju tamu kao bukvar Dok goni svoju senku oko sveta I moja krv crta ono što napišem

Matija Bećković