pesma o povratku

Pesma o povratku Znam: neću se nikad vratiti. Ne znam ni gde bih, ne znam ni kuda.

Daleko nadamnom, obasjan nečim, srebrom oivičen oblak krivuda.

Jedna je stvar na kratko svratiti; usniti odjek poznatih reči; upiti šapat večeri blage što se prosipa duž aleja;

na tren baciti pogled da luta kroz neke osobe znane i drage, pa onda dalje duž prašnog puta, dalje, duž pruge, dunavskog keja…

Zaleđen pogled vraća mi svu surovost jave…

Jesam li kleta? Još ne znam da l’ mi je kuća tu, il’ ovde negde, preko p’o sveta…

Svaki dan ponešto novo sine a ja mrem hiljadu malih smrti. Ustajem, padam, kopam visine od kojih mi se u glavi vrti.

Kad hoćeš da te obmane varka sedneš na vrtešku dva tri kruga; ipak, ne živi se sred luna parka. Živeti život – to je stvar druga.

Nošena vetrom, od snova sva sam. Pitam se, ko sam? Pitam se, šta sam?

Pitam se, ko li je izrek’o reči – ko je to slagao da vreme leči?

Prosuta nada u beskraj briše, izmiče, beži, a nema nove… U uglu oka dosadne kiše. Imam još samo nezgasle snove…

Znam: neću se nikad vratiti. Nemam ni gde, nemam ni kuda.

Ipak, magličast san me zove, opija, mami me kojekuda…

U meni drema čežnjivom ćutnjom osmeh beogradskog aprila, pogled ukraden neveštom slutnjom uz žamor turskih karanfila.

I niko ne zna niti će znati ona bulevarska jutra rana čije još tajne, tužne i sjajne, čuvaju krošnje nekih platana.

U dahu osećam miris prašine dok letnje sunce ulicom peče; san se kotrlja niz vrele šine u neko daleko, setno veče, u ruku što topao osmeh pruža kroz neke male, sitne radosti.

Miris dunja i miris ruža… Jeli to san il’ senka mladosti?

Misao mi se Dunavom plavi. Sunčevo crveno zlato se prosu. Maslačci plešu u modroj travi dok duge senke rađaju rosu.

Začujem cvrčke, ugledam svica – da, to noć već navlači halje…

Pozdravljam ulice, poznata lica. Nešto u meni tera me dalje…

Zenicom milujem obrise grada. Sivilo sluti jesen sve više…

Otvaram kapke ali ni tada ne dam da jesen, ne dam da zima, ne dam da vetrovi, ne dam da kiše ubiju sve to što još imam.

Nošena vetrom, od snova sva sam. Pitam se, ko sam? Pitam se, šta sam?

Snovi su snovi, to znam, samo, i snovi imaju lice i boje… I tačno je: ja nemam ništa tamo al’ opet, nekako, sve je to moje.

Nadamnom posrebren oblak vrluda. Lomim u sebi: da li ga pratiti?

Ne znam ni gde bih, ne znam ni kuda. Znam samo: neću se nikad vratit.

Dragana Konstantinović (1961)