zauvek

Zauvek

Jer sve što čovek, od sreće što prianja
uz ljudski život, božanskim imenom zva,
vernosti sklad, što ne zna kolebanja,
i prijateljstvo, što bez sumnje cva,
luč, što mudraca put vrletnih misli ganja,
a pesniku slikama lepim sja,
sve sam ja to u svoje najlepše čase
otkrio u njoj i našao za se.

 Johan Volfgang Gete

školjka

Školjka

Doneli su mi na dar jednu školjku.
U njoj je pevusilo more
iz atlasa
i preplavilo moje srce vodom
i ribama
od sene i od srebra.
Doneli su mi na dar jednu školjku.
Seviljska pesmica
U narandžama
jutro se ogleda.
Pčele od zlata
traže kaplju meda.
A gde da nađu meda,
Izabela?
On je u modrom svetu,
Izabela.
U cvetu ruzmarina
oko tvog čela.
(Stolica od zlata
za Mavra Ferhata,
a njegovoj ženi
tronožac drveni!)
U narandžama
jutro se ogleda.

Federico Garcia Lorca

Edouard Boubat

utjeha kose

Utjeha kose

Gledao sam te sinoc. U snu. Tuzan. Mrtvu.
U dvorani kobnoj, u idili cvijeca,
Na visokom odru, agoniji svijeca,
Gotov da ti predam zivot kao zrtvu.
Nisam plako. Nisam. Zapanjen sam stao
U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne,
Sumnjajuci da su tamne oci jasne,
Odakle mi nekad bolji zivot sjao.
Sve bas, sve je mrtvo: oci, dah i ruke,
Sve, sto ocajenjem htjedoh da ozivim
U slijepoj stravi i u strasti muke.
U dvorani kobnoj, mislima u sivim.
Samo kosa tvoja jos je bila ziva,
Pa mi rece: Miruj! U smrti se sniva

Antun Gustav Matoš

pesmica

Pesmica

Reci, kad bi moj osmeh bled,
rastopio se kao cvet
pola san a pola led

Kad bih još jednom
mogao da volim...

Da li bi mi tad bilo dobro svud,
i život bio manje lud?

Ili bih i tad kao sad
morao da se smešim i razbolim,
i da umrem?

Kad bih još jednom
osetio da volim, volim?

Miloš Crnjanski
(1893-1978)

nikad

 Nikad

Ne znam gdje počinje praznina mora.
Al slutim što je taknuto u tebi ili u meni glas
koji je blizu negde rekao:
nikad.
To je reka koja se više ne vraća
u svoj izvor
jer su joj obale dogovorene s nekim nepoznatim
koji čeka u daljini.
To je cvet koji ne silazi više
u svoj koren
jer se onde naselila budućnost.
Nikad.
Šumna trava neizgaženih visoravni
sneg na planinama
ljubičastim.
Osvrni se za sobom i gledaj svoje nikad
u travi sluha i vida naraslo
u seni ruku sustalih, u sjaju želje neugasle.
Obazri se, prepoznaj svoje Nikad
po iščezlim nizinama prostrto.
I teška misao koju si zanjihao
postat ce blaga, jer je kraj nje čovek
nerazumljiv u svojoj samoći.
A kad se on pomakne u noć
i u veliki uspavani prostor,
ispružit ćeš za njim svoje ruke
i viknuti:
ne odlazi!

Branko Miljković
 (1934-1961)
 

(Ansel Adams: 
The Tetons and the Snake River, Wyoming, 1942)

suza na pučini

Suza na pučini I

Nestajem u podne kad ona gubi senku O saće od crnog mleka u ušima Sva prašina neba nedostojna njenog pudera Ona mi daje otrova u poljupcu

Ta kurva to slatko đubre koje volim Ali ne smem da priznam jer će me ostaviti O zvezdo proslavljena na račun noći O moje lice oprano suzama

Orao koji propada niz provaliju u vazduhu Pre zemlje neće ništa dodirnuti Duboke su svi stvari dok padaju Kao ptica koja putuje kroz kamen

Ljubi dok pogledaš srcu dok te izda Dok izučiš školu koju citiram O ružni snovi gde se sastajem sa biljem U dvoličnosti se čuva pravo lice

II

Ko tebe zavoli taj će zakasniti Da se na vreme leči i da se ponovo rodi Ti koja mi se privikavaš kao plivaču voda Razjedajući rane gorkom solju

Ogromni materijali za jednu pesmu Taj nered u snu preveliki za moju glavu Jedan ludak tvrdi da te više voli Zemlja će se okretati dok padnemo u nesvest

Jezik siromašan pred njenim očima Moje metafore kao njene ogrlice I minđuše u njenom uvu od sedefa Žar ludaka iskorišćen kao gorivo u raketama

O crni dane osvetljen snegovima Kao ulovljen na svoju krv patim O crna ptico namenjena nebesima Umesto duše umesto formule

Napisani slavuji prevrtljivi i dvolični Rade insekti kao zveri u mraku Dok se liftom spuštam u njeno crce I moja krv slazi na mraz ispod nule

III

Biljke se guraju da prodru na vazduh Uzalud je čupam iz duboke senke Jedno drvo mi daje transfuziju krvi I uši gore kao dva plamena

Šumo gde ću stići odjeke svoga glasa Pljušte ptice kojima se umivam Nezdrav plamen se povija u srcu Dušo zagađena pogrešnim lečenjem

Slavuj se u srcu lomi kao suza Dok ja slavim svojim nedostacima I cvet okreće vreme naopako Bojim se da je sanjam dok je gledam

Raspada se zvezda ta rana vazduha I namesto nje se pojavljuje rupa Ona se prolepšava da bi mi prkosila Slična belom drvetu u vodi

Vodo duboka kao netalenti Jedan živac drži higijenu u poeziji Staze u parkovima imitiraju puteve I reč nas uzgred odvodi u budućnost

IV

Ono što preko noći preduzimam Kada me pre pisanja svrbe prsti Kao ptica nepobeđena pepelom Krst na grobu se suprostavlja vetru

Kad zajedno s vodom isparavaju zvezde I rane hladi alkohol koji vetri Mogu biti profesor svojim dušmanima Koji noćas strepe da nešto ne napišem

Rđaju meridijani u bistrim vodama I kao zlatni konci pucaju u ledu Moja krv se bavi zabranjenim poslom Dok zvezde tamu lažno predstavljaju

O dragi ljudi u njenom životu Ostaće zakopani u mojim ustima Moje kameno srce u zemlji kao dukat Odoleće vlazi i ljubavnoj infekciji

Nesrećne ptice se leče visinama O zlato što iznutra prolepšavaš zemlju Dok razvode struju iz moje ljubavi Što je meni rekla kao da je zakopala

Jer šta sam ja u njenom životu Ona je pročitala moju tamu kao bukvar Dok goni svoju senku oko sveta I moja krv crta ono što napišem

Matija Bećković

pesma o povratku

Pesma o povratku Znam: neću se nikad vratiti. Ne znam ni gde bih, ne znam ni kuda.

Daleko nadamnom, obasjan nečim, srebrom oivičen oblak krivuda.

Jedna je stvar na kratko svratiti; usniti odjek poznatih reči; upiti šapat večeri blage što se prosipa duž aleja;

na tren baciti pogled da luta kroz neke osobe znane i drage, pa onda dalje duž prašnog puta, dalje, duž pruge, dunavskog keja…

Zaleđen pogled vraća mi svu surovost jave…

Jesam li kleta? Još ne znam da l’ mi je kuća tu, il’ ovde negde, preko p’o sveta…

Svaki dan ponešto novo sine a ja mrem hiljadu malih smrti. Ustajem, padam, kopam visine od kojih mi se u glavi vrti.

Kad hoćeš da te obmane varka sedneš na vrtešku dva tri kruga; ipak, ne živi se sred luna parka. Živeti život – to je stvar druga.

Nošena vetrom, od snova sva sam. Pitam se, ko sam? Pitam se, šta sam?

Pitam se, ko li je izrek’o reči – ko je to slagao da vreme leči?

Prosuta nada u beskraj briše, izmiče, beži, a nema nove… U uglu oka dosadne kiše. Imam još samo nezgasle snove…

Znam: neću se nikad vratiti. Nemam ni gde, nemam ni kuda.

Ipak, magličast san me zove, opija, mami me kojekuda…

U meni drema čežnjivom ćutnjom osmeh beogradskog aprila, pogled ukraden neveštom slutnjom uz žamor turskih karanfila.

I niko ne zna niti će znati ona bulevarska jutra rana čije još tajne, tužne i sjajne, čuvaju krošnje nekih platana.

U dahu osećam miris prašine dok letnje sunce ulicom peče; san se kotrlja niz vrele šine u neko daleko, setno veče, u ruku što topao osmeh pruža kroz neke male, sitne radosti.

Miris dunja i miris ruža… Jeli to san il’ senka mladosti?

Misao mi se Dunavom plavi. Sunčevo crveno zlato se prosu. Maslačci plešu u modroj travi dok duge senke rađaju rosu.

Začujem cvrčke, ugledam svica – da, to noć već navlači halje…

Pozdravljam ulice, poznata lica. Nešto u meni tera me dalje…

Zenicom milujem obrise grada. Sivilo sluti jesen sve više…

Otvaram kapke ali ni tada ne dam da jesen, ne dam da zima, ne dam da vetrovi, ne dam da kiše ubiju sve to što još imam.

Nošena vetrom, od snova sva sam. Pitam se, ko sam? Pitam se, šta sam?

Snovi su snovi, to znam, samo, i snovi imaju lice i boje… I tačno je: ja nemam ništa tamo al’ opet, nekako, sve je to moje.

Nadamnom posrebren oblak vrluda. Lomim u sebi: da li ga pratiti?

Ne znam ni gde bih, ne znam ni kuda. Znam samo: neću se nikad vratit.

Dragana Konstantinović (1961)

maska zlotvora

Maska zlotvora

Na mome zidu visi japanska rukotvorina
Od drveta, maska zlog demona, zlatno lakirana.
Pun saučešća gledam
Nabrekle žile na čelu koje pokazuju
Koliko je naporno zao biti.

 Bertolt Brecht

dobra jutarnja misao

Dobra jutarnja misao

U četiri jutrom, leti,
San ljubavni još se sanja.
Miris noćnog svetkovanja
Zorom kroz šumarak leti.
Na ogromnom se Gradilištu,
Gde sunce Hesperida teče,
S rukavima zasukanim
Komešaju drvoseče.
U pustinji biljnoj treba
Oplate da spreme krasne
Gde će raskoš gradska da se
Smeje ispod lažnog neba.
Za radnike – podanike
Jednog vavilonskog kralja -
Venero, pusti ljubavnike
Čija je duša puna slavlja.
O kraljice pastira!
Daj radniku rakiju životvornu,
Nek mu snaga bude mirna
Do kupanja u podnevnom moru.

 Arthur Rimbaud

pjesniku

Pjesniku

Za ljubav svijeta – ljudi, Pjesniče ti ne mari!
Velike hvale huka – to je trenutan šum.
Hladan je smijeh gomile; glupakov sud pokvari
Smisao. Al’ ti budi – čvrst i sam ko tvoj um.
Ti – car si. I sam živiš. Kreće te volja tvoja,
Tamo kuda te vodi slobode tvoje put.
Usavršavaj samo duhovna blaga svoja,
Ne traži da svijet puni – mirnog ti posla kut.
Blagorodni su samo tvog srca pravi trudi;
O djelu umjetničkom umjetnik strože sudi…
A pusti i glupaku, pusti gomili toj
Neka te brani, ili šta hoće neka zbori
Nek’ pljuje onaj oltar gdje tvoja svjetlost gori
Nestašluk djece neka koleba presto tvoj.

 Aleksandar Sergejevič Puškin

Lassie Come Home (Fidèle Lassie) 1943