pesnička umetnost

Pesnička umetnost

Gledati reku od vremena i vode i sećati se da je
vreme druga reka, znati da nestajemo kao reka i
da lica prolaze kao vode.
Osećati da je bdenje drugi san što sanja da ne sanja
i da je smrt koje se boji
naša put ona smrt svake noći, koja se
zove san.
Videti u danu ili godini simbol dana
čovekovih i njegovih godina, pretvoriti
razaranje godina u muziku, žagor i
simbol.
Videti u smrti san, u smiraju sunca tužno
zlato, takva je poezija, besmrtna
i siromašna. Poezija se vraća kao zora i
smiraj sunca.
Ponekad u suton neki lik
gleda nas iz dubine ogledala;
umetnost treba da je poput ogledala
koje nam otkriva naš sopstveni lik.
Pripovedaju da je Odisej, sit čudesa,
zaplakao od ljubavi videći obalu Itake
zelene i smerne. Umetnost je poput Itake
sva od zelene večnosti, ne od čudesa.
I kao beskrajna reka koja prolazi i ostaje,
odraz istog nepostojanog Heraklita,
istog i drukčijeg, kao beskrajna reka.

Jorge Luis Borges

ti si moja ipak

Ti si moja ipak

Ti si česta slika moje žalosne ljubavi
Ti si moja samoća u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ograđena žicom
Ti si moja naročito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u početku odnosio na nešto drugo
Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom
Ti si moja igra koja počinje kamenčićima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa čak i bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemić koji je nekada živeo na Kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noći
Ti si moja žena – ponoćni voz sa jednim putnikom
Železara u kamenom dobu – tы моя русская земля
Jedina žena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak počinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junačka ljubav kako sam već rekao
Ti si moja obećanja koja nikada nisu ništa značila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao što je poznato
Ti si moja, ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je volela jedna žena
Ti si jedna žena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolažem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepše reći ali nema razloga
Ionako samo nagađam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolešću izlečena
Ti si moje dete ti ništa ne razumeš
I ja doslovno moram reći da te volim

Matija Bećković

Photo: Irving Penn
Dandelion, New York, c. 1973

zapis na pragu

Zapis na pragu

Ove pjesme to nisam ja, iako sam ih ja napisao
Ovi jauci, to nisam ja, premda sam ih zbilja uzdisao.
Moj pravi život, ja sam samo disao.

Jer ja živim i kad pjesma umre. Ja živim i kad patnja mine.
Ima u meni nemira dragog, a ima i moje širine.
Ja puštam i drugog da govori za me.
A i sam govorim druge same.

Ja ne marim čovjek biti ako sam umio ljude bogovski reći.
O, ja. Ja sam od sebe i manji i veći.
O, ja. Moj drugi i moj treći.

Ja ne sanjam o sreći. No ne sumnjam o sreći.
Gle ovog dvojstva i trojstva moga:
ima u meni tmine,
no ima u meni i vedrine,
i moja divna sloga.

Tin Ujević

Josef Koudelka, Ireland, 1972

pobratimstvo lica u svemiru

Pobratimstvo lica u svemiru

Ne boj se! Nisi sam! Ima i drugih nego ti
koji nepoznati od tebe žive tvojim životom.
I ono sve što ti bje, ču i što sni
gori u njima istim žarom, ljepotom i čistotom.

Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.
Mi smo svi prešli iste putove u mraku,
mi smo svi jednako lutali u znaku
traženja, i svima jednako se dive.

Sa svakim nešto dijeliš, i više vas ste isti.
I pamti da je tako od prastarih vremena.
I svi se ponavljamo, i veliki i čisti,
kao djeca što ne znaju još ni svojih imena.

I snagu nam, i grijehe drugi s nama dijele,
i sni su naši sami iz zajedničkog vrela.
I hrana nam je duše iz naše opće zdjele,
i sebični je pečat jedan nasred čela.

Stojimo čovjek protiv čovjeka, u znanju
da svi smo bolji, medjusobni, svi skupa tmuša,
a naša krv, i poraz svih, u klanju,
opet je samo jedna historija duša.

Strašno je ovo reći u uho oholosti,
no vrlo srećno za očajničku sreću,
da svi smo isti u zloći i radosti,
i da nam breme kobi počiva na pleću.

Ja sam u nekom tamo neznancu, i na zvijezdi
dalekoj, raspredan, a ovdje u jednoj niti,
u cvijetu ugaslom, razbit u svijetu što jezdi,
pa kad ću ipak biti tamo u mojoj biti?

Ja sam ipak ja, svojeglav, i onda kad me nema,
ja sam šiljak s vrha žrtvovan u masi;
o vasiono! ja živim i umirem u svijema;
ja bezimeno ustrajem u braći.

Avgustin Tin Ujević (1891-1955)

Josef Koudelka

balada

Balada

Ohridskim trubadurima

Mudrosti, neiskusno sviću zore.
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko, iščezne, što je nisko, istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva; jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati

Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Ali niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili: I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.

Branko Miljković

Josef Koudelka

istorija noći

Istorija noći

Tokom pokolenja
ljudi izgradiše noć.
U početku beše slepilo
i san i trnje što se zabadaše
u bosu nogu i strah od vukova.
Nikada nećemo saznati
ko je skovao reč za vreme
koje deli sumrak i osvit;
Nikada nećemo saznati
u kome je veku ona postala
znamen zvezdanog prostora.
Druga će stvoriti mit.
Načiniše od nje majku mirnih
Parki što sudbinu pletu i žrtvovahu
joj crne ovce i petla što predvidaše njen kraj.
Dvanaest kuća joj dadoše Haldejci;
beskrajne svetove, Galeriju sa stubovima.
Heksametri latinski je uobličiše i
Paskalova strepnja.
Luis de Leon vide u njoj otadžbinu
svoje ucveljene duše.
Sada osećamo da je neiscrpna
kao staro vino
i niko je ne može gledati bez vrtoglavice,
a vreme ju je opteretilo večnošću.
I kad pomislimo da ne bi postojala
bez tog nežnog oruđa, očiju.

Jorge Luis Borges

Steven Graber

vavilonske riječi

Vavilonske riječi

Učini da otvore se vrata, dušo
V. Vitmen

među svim zlatnim i platinastim ciglama
koje smo zidali kao vile i vilenjaci
ostaje jedno mjesto jedan prostor nade
u kom su zauvijek postavljene tvoje ruke
i reći ćeš pokazujući taj prostor pijano prstima –
prolazio si znam kroz lavirinte nove i stare

ali davala sam ti svoju nit, umotavala u pokrove
i tu postojala u krvi tvojoj u crnoj veni
kao Šamanka čitala tvoje lice na tom putu
nadam se da ćeš doći u taj naš dugački zid
da ćeš svoje lijepo lice uvući u moje ruke iz tog zida
koji će se rastvoriti u našim tijelima
kao vijuga mnogobrojnih starih puteva
i trava će nanovo krenuti iz tih tragova

Ali ti si to duboko zakopala u zemlju
i prekrila velikim kamenjem u pustinji
to je jedan od tvojih grobova koje obilaziš
neđeljom i lako te dodirne sjećanje
sve si uzela za sebe što je bilo živo u nekoj ljepoti
i svi dodiri i pogledi i riječi su pali dolje
napravila si od toga jednu sahranu na suncu
koja je sada nestvarna šetnja po snovima
ali kažem ti to si onda morala skroz uništiti
da prođe kroz sve glavne organe do mozga
i nestane ono što će ionako zauvijek nestati
da raščlani sve zglobove i živce kao smrt

i onda u povratku kroz zažarene zvijezde
jednom ćemo proći tuda
ti ćes me odvesti na taj grob
kroz široku aleju rascvalih jorgovana
koji čuvaju u nježnoj boji mrtve ljubavi
i onda ćemo dodirnuti travu što niče iz duša
sopstvenih kao Vitmenove vlati i koja traži nove boje
vjerujući da smo to mi.

Ljubeta Labović

Arno Rafael Minkkinen

na jezičku vage

Na jezičku vage

Teško je
kada makovo zrnce
odlučije na jezičku vage
a neizmerene stvari
zakrčile prolaz
zaptile vrata
prozore

Da je na vreme
merena svaka reč
svakojaka pisanija
ne bi postala žitki mulj
u kome smo do grla

Bosiljka Pušić
Pepeo i krik, 2002.

Pentti Sammallahti

glib

Glib

I ma koliko zvezde
mamile čistotom
još samo u glibu
na nedovršenom putu ka sebi
i nikako da sagledamo
da su kamen
i voda
i drača
samo naša braća i sestre
po ocu suncu
i majci zemlji
čije bivanje
omogućava
nam prisustvo

Bosiljka Pušić
Pepeo i krik, 2002.

Pentti Sammallahti

intelektualac

Intelektualac

Ko se svoje majke i svoga oca stidi
jer ih tako reci uvek ko budale vidi?
Ko puni i onako punu glavu tudjim brigama
sto se mogu naci samo u debelim knjigama?

Znalac. Intelektualac. Cinjenica znalac.
A ne zna iskopat' sanac!

Okrugle naocare i uska ramena,
nikad ne primecuju gdje je to realnost!
Kraj njih je obavezno ogromna zena,
sto je lako maznu na sentimentalnost!

Znalac. Intelektualac. Cinjenica znalac.
A ne zna iskopat' sanac!

F.M. Dostojevski - zlocin, kazna u ljudska destrukcija!
Albert Ajnstajn - nuklearno-govorna hiperprodukcija!
Sigmund Frojd - svjesna, nesvjesna, podsvjesna stanja!
Zan Pol Sartr - sam je sebi stranac i ostala sranja!

Stranac. Intelektualac.
Necu da budem intelektualac!
Ne zelim oko kurca lanac!
Ocu da opalim Vesnu Zmijanac!
Jer Rambo Amadeus je ljubavni znalac!

Znalac. Intelektualac. Cinjenica znalac.
A ne zna iskopat' sanac!

Carls Darvin - prirodna selelekcija i evolucija.
Karl Marks - komunizam, burzoazija i svetska revolucija!
Isak Njutn - privlacna sila zemljine teze.
Njegos Serbezovski - poratni opus gospodina Krleze.

Znalac. Intelektualac.
Sam je sebi stranac. Kao vanzemaljac.
Necu da budem intelektualac!
Ne zelim oko kurca lanac!
Ocu da opalim Vesnu Zmijanac!
Jer Rambo Amadeus je ljubavni znalac!

Znalac. Intelektualac. Cinjenica znalac.
Ne zna iskopat' sanac!

Bambus meksikanac. Znanja punoglavac.
Kao vanzemaljac. S Marsa padobranac.
Vegetarijanac.
Ne zna iskopat sanac.
Vegetarijanac... Intelektualac.

Rambo Amadeus
Album: Hoćemo gusle (1989)