kad bi ti otišla iz ovog grada

Kad bi ti otišla iz ovog grada

Kad bi ti otisla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreci:
"U ovom orahu mozda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posadjeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reci i rekao nesto radosno,
Mada ne znam sta bih sve mogao da kazem
Na osnovu cele sume i drugih elemenata!
S kime bih se vracao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdziji koji zivi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao secer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze medju zvezdama.
Ciji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u psenicnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se cini
Da u reci Ararat kljuca kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaze balkonu da ga voli
I balkon se srusi u tom casu".
Postari bi sirom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noci govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otisla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reci se ne bi ni na koga odnosile.

Matija Bećković

Ralph Gibson

vodeni cvet

Vodeni cvet

Nećemo se naći. Otišla si. Kuda…
Sve što smo hteli negde tiho spava,
a dan nas teši i teši nas trava
u kojoj sunce pravi s cvećem čuda.

Nećemo se naći, a mogli smo sniti
bar još malo o svemu što nije
čak ni na mom stolu gde se ludo pije
u dane tkane od neznanih niti.

Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze.
Na skromnom stolu dnevno malu juhu,
a sad već eto i to nam se uze,
pa smo k’o ptice blage u vazduhu.

Gle, žive ptice, žive snovi, šume,
livade male što u oko stanu…
Zvezde što gasnu i zvezde što planu
i pođu putem u tebe i u me.

Nećemo se naći, ali nešto ide
pored nas tako nejasno, bez tela
i sve je samo pustoš, magla bela,
kojoj se nigde oaze ne vide.

Ja pijem, ali, ne zbog rasnog sveta…
Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim.
Ja se tugo stara neumorno borim,
a dani teku jeseni i leta.

Nećemo se naći, a jasna je ona,
ona što je htela sa mnom da se plodi.
Nje nema više. Ni cveta na vodi,
koji se zbog mrenja svakog jutra rodi.

Nje nema više. Ni cveta na vodi.

Nećemo se naći, a raskršća traju
drumovi puni tragova i ruku.
Pesme nema. Nestade u muku.
Ostao je samo bršljan zavičaju.

Koga da zovem. Nikog. Svi se kreću
u svoj svet, u krug, il’ uz stube
penju se, eto, samo da poljube
oblake dobre na šumnom drveću.

Nećemo se naći. Otišla si. Kuda…
Sve što smo hteli negde tiho spava,
a dan nas teši i teši nas trava
u kojoj sunce pravi s cvećem čuda.

Slobodan Marković – Markoni
(1928-1990)

Eugen Wiskovsky, Disaster, 1939

voda

Voda

Pusti neka voda nosi u zaborav

Obale su prazne kao pustinja
i samo ljudi sto pogledom prate sta nosi matica
Oci su nam prazne kao pustinja
I ugriz na usni sto kaze, tu je nekad bio okean

Daleki gradovi na vodi
Kao brodovi na vodi
Ti znas, ti znas
Voda nosi sve

Pusti neka voda nosi u zaborav
Pusti neka voda nosi u zaborav
Pusti neka voda nosi u zaborav

EKV
Ljubav (1987)

soba

Soba

U praznoj sobi nema vrata
I tragovi zuba na prstima
Lampa svetli zute parole
Reci dosadne
I reci porozne

Hrana je dobro u meni i tebi
Mleko u casi i kolac na usni
Probudi me, probudi me

U praznoj sobi necije stvari
I prljava ljubav u mrljama
Popodne zraci topao miris
Miris dosade i reci dosade

Hrana je dobro u meni i tebi
Mleko u casi i kolac na usni

Probudi me, probudi me
Poljubi me, Poljubi me

EKV
S' vetrom uz lice (1986)

unutrašnja soba

Unutrašnja soba

Jedna majušna i moćna svjetiljka
pada s plafona

Valeri

Ništa tu neće biti uskoro pomjereno
dok riječi o konačnom odlasku postaju tiše i stvarnije
od svjetlosti koja je otvorena i jasna u prozoru
ova soba više nije dio stana ni kuće
unutra je tako daleko kao u egipatskoj piramidi
sve je natopljeno tišinom i nemogućim povratkom
i paukovi su u uglovima napravili fine draperije
arhitekturu mreža za neka daleka doba
tako je dugo prazna i nepotrebna ta soba
sa strepnjom na zatvorenim vratima
sve je tu zaustavljeno kao nevidljivi sat
i ovaj raspored stvari u neredu među zidovima
koji su nakon odlaska obloženi
otiscima i dahom rijetkih boravaka
i izlomljenom sjenkom preko plafona
ovako stoje jedno vrijeme knjige i časopisi
nemarno rasuti i obrušeni preko paketa i košulja
a vidi se da su rukopisi slučajno pali
i da su čitaoci davno umrli, ili otišli odatle
prije nego su ostavili posljednje utiske
koji su već sada nevažni i blijedi
kao predstave o ljubavi i oljuštene boje sa zidova
tu su dodiri rastavljenih dlanova na vratima
i teški utisci sna kojim kraja nema
u stanju u kojem je sve u ovoj sobi zaustavljeno
i prije nego se napravi u njoj novi slučajni red
svaki dolazak biće potpuno nemoguć
kao nastavak posljednje ispisane rečenice
koja bi svakako morala pomjeriti sve ispisane redove
iz ove sobe u kojoj isto prodire svjetlost
bez obzira na večernje sjenke i tamu
i tihe duše koje vole sva doba
govore da ovdje više nema nikakvih slika osim jedne
koja tvori arabesku razbacanih stvari
i udaljava se lagano od lica koja su otišla zauvijek
iz te prostorije u kojoj su ućutale sve riječi
kao udaljavanje od ovog ispisanog teksta.
u druge prostore i nepoznate krajeve svijeta.

7. avgusta 2008.
Ljubeta Labović

Marc Riboud

moji stihovi za vaš rođendan

Moji stihovi za vaš rođendan

Otići ću buntovno u svet dа velike snove nа stаnicаmа posejem
Nа Antlаntiku iz očiju istrešću rodne pejzаže
Džentlmen u frаku u bаru sа tаpetа hvаtаću bаlkаnske leptire
Dvа vozа zа mnom nosiće nаmeštаje mojih idejа
- Ovde je nebo moje
Ovde je ljubljenа Toplicа -

Moždа iznаd krvne melаnholije ničegа nemа
Jаsno mi bivа koliko je veliki pesnik u svetu osаmljen.

Dа li će neko ikаd sići u dno moje duše
U ritovimа ovim živi grozno sаmoubistvo-
Lutаjući Čovek bez Bogа nа putu.
Ubijen sаm od venenjа dаleke rodne gore
i ne znаm štа dа mislim i snivаm
kаd oči umorne spustim nа otvorene grаdske prozore.

Lаži svetske prolаznа modа jesenjih furirа
Bednа reč zа duboki sаn krvi
Kаo prаzne konzerve nа đubru ležаće neše knjige
Fаtаlno otrovаh moderne bаlаde
а tаko mi se besciljno sklаpаju oči po restorаnimа
nа velikom putu u ništаvilo.

***

Niko u mlаdosti nije prešаo više rekа i mostovа
čudom sаm nekim preskočio i sopstveni grob
kаd pomislim nа besmrtnost žаo mi je što sаm pisаo stihove

Imаo sаm mаjku tužnu sа licem već dаvno zа grobom
ipаk se ne sećаm u koji sаm dаn postаo bludni sin
nа skitničkim ležаjimа ostаvih srce
i dаlje produžih sаm sа sobom.

Mučenjа i glаd- rumenа vlаknа krvi nа jutаrnjoj usni...
Lo-Li sećаnje je to nа voz u belа detinjа svаnućа
nа pesme u fioci
Ili šume iz Toplice poslednju trulež nаlаze
u dnu mojih plućа?

O kome to pričаm već o mrtvom jednom svetu
Svi su sаtovi u grаdu odmаkli od ponoći
Nа čijoj li ruci poluotvorenih ustа i bledа
spi Lo-Li

***

U svet, u svet!
Nа trgove komаđe duše dа ostаvim kаo bаrjаk zаrаze
Ništаvnost svegа u аfišаmа dа oznаčim
skretnice sve dа premestim zа fаtаlne sudаre
O beskrаjnа pesmo nа plаtou otrovаne svesti!

Rade Drainac

Edward Steichen, Heavy roses

bolje uskrsnuće

Bolje uskrsnuće

Pameti nemam, ni reči ni suza;
Srce u meni kao kamen je,
Za nade i strahove previše utrnulo je;
Gledaj desno, gledaj levo, sama ostajem;
Podižem svoje oči zgasnule od tuge;
Ne vidim brda večna;
Moj život kao opali list je;
O, Isuse, oživi me!

Silvija Plat

William Scott
Omnipresence
Taxco, Mexico
1994

vertikalna sam

Vertikalna sam

Ali radije bih bila horizontalna.
Ja nisam drvo sa korijenjem u zemlji
Što minerale siše i majčinsku ljubav
Da mu svakog marta iznova zablista zeleni list,
Ja nisam ni ljepotica baštenske leje
Što je prate mnogi uzdasi, veličanstveno obojena,
Nesvjesna da uskoro mora da ogoli.
Drvo nije kao ja, ono je besmrtno
A cvijet nevisok, smjelo iznenađuje,
Pa poželim dugovječnost prvog i smjelost drugog.

Večeras, kroz slabašnu svjetlost svijeća,
Drveće i cvijeće rasipa svoje ledene mirise.
Koračam kroz njih ali me niko, niko ne primjećuje.
Pomislim ponekad da im usnula,
Misli raspršenih,
Najviše na svijetu ličim.
Prirodnije je kada legnem na zemlju.
Tada nebo i ja započinjemo povjerljive razgovore,
A kada me konačno na zemlju polože biću korisnija:
Drveće će moći još jednom da me dodirne, a cvjetovi će naći
vremena za mene.

28. mart 1961.

Sylvia Plath (1932-1963)

Pentti Sammallahti

platna

Milan Konjović (1898–1993)

milan konjović

Vek Konjovićeve kreativnosti

Beograd - „Stvaralaštvo jednog veka“, retrospektivna izložba dela slikara Milana Konjovića otvara se večeras u 19 sati u Galeriji SANU. Izložba je priređena u saradnji sa Galerijom Milan Konjović iz Sombora i biće otvorena za posetioce do 27. septembra.
- Galerija Milan Konjović iz Sombora ima kolekciju od preko hiljadu dela ovog umetnika čija je kreativnost obeležila čitav vek, a njegove slike su takve da traže više vazduha da bi disale. Prostor Galerije SANU, postavci od 85 dela, to omogućava. Odvažio sam se pri tom, da u ovu izložbu ne uvrstim one slike koje su najpoznatije i koje označavaju prekretnice u stvaralaštvu Milana Konjovića. Slike prate hronologiju umetnikovog rada, ali bez akcentovanja poznatih mesta, već se beogradskoj publici pruža prilika da vide i ona njegova dela koja nisu bila prikazivana decenijama - rekao je na jučerašnjoj konferenciji za novinare, akademski slikar i autor ove izložbe, Nebojša Vasić.
Pažnja javnosti bila je oduvek usmerena na Konjovića možda više nego na bilo kog našeg umetnika, kako zbog široke recepcije njegove umetnosti, tako i zbog njegove autentične ličnosti. Važio je za iskrenog i neposrednog sagovornika zbog čega su lepo primljeni i dobrodošli gosti njegovog somborskog ateljea bili slučajni prolaznici, poštovaoci njegovog slikarstva, ljubopitljivi novinari i kritičari. Ovi potonji priznaju da ih je baš Konjović nadahnuo u besedama, a brojni pesnici, povodili su se njegovim motivima.
- Stvaralaštvo Milana Konjovića broji oko šest hiljada umetničkih dela i to ulja, pastela, akvarela, tempera, crteža, tapiserija, pozorišnih scenografija, skica za kostime, vitraža, mozaika i grafika. Galerija ovog umetnika u Somboru objavila je prošle godine i dvotomnu monografiju - naglasio je direktor Galerije „Milan Konjović“ Petar Marković.
Autor: A. V. M. Danas, juli, 2011.