18. velj 2011.

pisati i ziveti


„U svakom slučaju“, izjavio je jednom prilikom Herman Broh (1886-1951) „imam nešto zajedničko sa Kafkom i Muzilom: nijedan od nas trojice nema pravu biografiju; živeli smo i pisali, i to je sve.“ No, neko ko je bio pre svega jedan od prvaka austrijske tekstilne industrije, pa zatim i vanredni student filozofije, matematike i psihologije na Bečkom univerzitetu, da bi se, prodavši porodičnu fabriku, tek u 42 godini života posvetio spisateljskom poslu, neko ko je, uhapšen 1938, jedva uspeo da izbegne sigurnu smrt u koncentracionom logoru, i to zahvaljujući visokom mišljenju Džemsa Džojsa, Tomasa Mana i Oldosa Hakslija o njegovom prvom romanu „Mesečari“, neko ko je trinaest godina životario u Americi od skromnih stipendija – taj „neko“ mora da je imao kakvu-takvu biografiju.
Kraj sve odbojnosti prema biografijama pisaca, Broh je u nekoliko navrata došao u iskušenje da napiše kratku autobiografiju, kao da je u takvim stvarima verovao samo neposrednim učesnicima. Međutim, sirova građa jednog po svemu burnog života, ipak je na kraju poprimila oblik ideogramskog nacrta pisca-mislioca, fanatika ideje pesništva i „ekstremnog platoniste“, nepopravljivog prema razuzdanoj „autobiografskoj“ empiriji“…
Zadaci pesništva
Krajnje skeptičan prema vladajućem neopozitivizmu „Bečke škole“, koji je sve specifično ljudske probleme relegirao u domen mistike, Brom je pesništvu dodelio zadatke koje prevazilaze njegove mogućnosti: i funkciju dopiranja – sa nečuvenog „nestrpljenja sazanja“ – do večnih iracionalnih počela ljudske egzistencije, odnosno upornog traganja za onim (apstraktno) “esencijalnim“; i zadatak isticanja „nepromenljivosti humanoga“ i ulogu sazdavanja novih mitova (uzor: Franc Kafka), što bi – budući „oblikovanje sveta iz lirskog i mističnog izvora“ trebalo da predstavlja specifičan doprinos pesništva „religioznoj volji vremena“, ali i da jemči za njegovo etičko delovanje u njemu; povrh svega toga, Broh je pesništvo – začudo, pogotovo lirsko pesništvo – opteretio obavezom „totalnog“ odslikavanja svekolike savremene stvarnosti. Broj je, dakle, pesništvu poverio svakojake zadatke – samo ne posao proizvodnje lepote. Jer, po njemu, „lepota“ (takozvani „estetski efekat“) mora da bude – sekundarna – propratna pojava etičke usmerenosti; umetnik čiji je cilj stvaranje lepote, stvara kič, a kič je parazit vrednosnog sistema umetnosti, radikalno zlo unutar njega!
Našavši dodatan izazov u savremenim romanesknim eksperimentima, pre svega u Džojsovom, Brohov se kritički duh uhvatio u koštac sa posledicama rastakanja aksioloških uporišta u „poliohistorskoj“ triologiji „Mesečari“ (1928-1932). Dok i pored izuzetno razgranate mreže simbola prva dva dela ostaju u okvirima manje ili više oprobanih tehničkih rešenja, treći deo donosu „potpuno novu formu romana“; u njemu je rudimentarna narativna nit isprekidana prisustvom deset teorijskih sagledavanja raspada vrednosti, koja zastupaju racionalni pol saznajnog organona romana, triju umetnutih novela, u stilu „Godina lutanja Vilhelma Majstera“ kao i šesnaest lirskih „intermeca“. U takvoj arhitektonici ne ogleda se samo Brohova „odbojnost prema pričanju pričica“ – uprkos hijalističkom finalu, ona predstavlja posredno priznanje neuspeha pokušaja da se fikcionalno obujmi jedan „trezveni“ ali ne i otrežđnjen svet…